Za vreme stare Jugoslavije iz požarevačkog kraja krenulo bi svakog proleća šezdesetak mečkarskih porodica često i sa oko tri stotine mečki. Krenulo bi na put pola godine dug, na kome treba sve Božane da otplate zimsku negu i zarade za život do sledećeg proleća. Danas u Požarevcu, u Mlavskoj ulici, Zorica Lazarević sa trojicom sinova neguje dve, a Tomislav Lazarević jednu mečku. U obe ove kuće mečkarenje je jedini zanat.
       Dok bio Tita živ, bilo snađi se za život al da ne kradeš, i sad koji taj vlas došao da mi uzme mečku?! Ona je men sve, i firma i njiva, i leba i uz leba - kaže Zorica Lazarević, majka trojice mečkara iz Požarevca.
       Mlavsku ulicu Požarevljani zovu burdelj, tamo žive Romi, a oni koji to nisu, nemaju u toj ulici šta da traže. Mi jesmo imali. Zavirivali smo po dvorištima, da nas ne zavedu glasine. Tražili smo nesvakidašnje stanare. Tražili smo mečke.
       I zaista, na kraju ulice, u dvorištu ograđenom tarabom, između dve niske, trošne kuće i štale skovane od dasaka: crno-beli konj i dve mečke. Konj je bio odvojen ispod strehe, a mečke su bile vezane za po jedan panj. Gazdarica, Zorica Lazarević, nije htela da govori za novine bez dece, Zorana, Radeta-Tarzana i Vlade koji su na peronu, na mestu gde Romi i Rumuni čekaju da za 15 maraka istovare cement, cigle...
      
       Rade-Tarzan priča:
       - Tarzan me zvali u film što smo slimili sa Kamenka Katića, na Adu Ciganliju. Teo on da me posini, al nisu me dali. Ceo život radimo sa mečku, i otac, i dedovi. Mečkari su nepismeni. A nepismeni smo zbog mečke. Kako da ideš u školu kad ideš na put u proleće, a vraćaš se u zimu? Možda bi ja bio bolji novinar od teb, al sam nepismen. Nemoj da pišeš neki laž, ima tu u komšiluk i pismeni, će čitaju pa će nam kažu. Ako uzmu Koštanu i Sanelu, nemam da ranim decu. Sa te dve mečke zaradim ranu. Kod nas se zna: kad ti igra mečka, to je na sreću. Mečka isteruje boleščinu, igra deci za zdravlje, za krompir, kiso kupus... Nekad i paru. Da oće da daju poso... Al de ja da radim kad nema poso ni za ovi pismeni iz banku!
      
       Nastavlja majka Zorica:
       - Kažu, Romi kradu. Ma, neće da kradu ako radu! Moj deca nisu bili u zatvor za krađu. Ne dam da kradu. Ajd što šalju u zatvor. Al što da i biju, da iz nji isteruju zdravlje?! Zbog to što biju ne noćivamo više s mečku. Kad smo bili u Kumodraž, krenula mafija na nas. Ej, znam Beograd bolje od Požarevac! Taman smo potpalili vatru, će spavamo, kad krenula mafija: daj, Romi, rekete! Kažem ja, nemamo rekete, ne igramo s to, nego s mečku. A oni bre, traže marće! Nisam ni znala šta su reketi! Da radim u Nemačke, podigla bi neki nameštaj, kažem ja. A oni kamenje, pa po nas, mi diži kola i mečke. I bežimo. Jurili nas s autobus. Kad smo stigli u Požarevac, Zoranu stavili kopče na glavu od kamenje, a u miliciju rekli nema od tog ništa da tužite mafiju. Sad radimo po naša sela, tam prema Petrovcu. Ne smeš više od mafiju, i od ovi drogiranti. Mladi svud biju Rome. U naša sela danju nas ne diraju. Daju nam koj šta ima. Ako ima - ima, ako nema, opet fala. I vole nas. Čim nas vide, deca izlazu, igra mečka, igra mečka. Bolje da vide mečku za pet dinara, nego daju 200 Vuku Bojoviću. Zoran prekida majku: - Mi mečke bolje ranimo od Vuka Bojovića. Jednom, bio sam na Autokomandi u Beograd, pijem pivo i ne gledam u moj mečka. Kad čujem vrišti neko. Okrenem se, kad ono neka gospođa oće da mazi moj mečku, i ova je ogrebla. Al nije pošo krf, i gospođa se ne ljuti. Al vido jedan od prekoput i pozvao miliciju. Došli oni će mi teraju mečku. Nemoj bre, moj mečka nije besan, pije pivo, molim milicajce, al odveli je. Dali mi adresu od Zološki vrt. Svaki ujutro sam bio kod moj mečka. I kad sam vido šta ju daju da jede, ja sam pošao da zaplačem! Samo kilo leba. I dve, tri jabuke! Će lipče, vičem ja, al ne pušta ga iz kavez, pod ključ. Kad bio petnaesti dan, kažu, nije besan, vodi ga. Vidiš, Romi volu mečku. To je životinjka, al plačemo za nju, ko kad dete umre. Po pet-šes kila leba jedu naše mečke na dan, jedu i kukuruz. I splačine, i piju. Zimi dajemo slamu, da spavaju. Sa mečke radimo sve što radu u Indiju, Tursku, Bugarsku, Rumuniju... Tako se vodi mečka, a koj ne zna, nek ide da vidi. Mečka se kupuje u Bosnu, Makedoniju, u Liku. Kad lovci nađu meče od šes meseci, oni ga prodaju a mi kupujemo. Onda ga ranimo sa cuclu, pa kad dođe tri godine, onda mu vadimo zube, al samo prednje. Onda ga učimo da igra. Lažu da mečku dresiramo na vatru. Podignemo je za plafon, al ne da je besimo, nego sam da mož da stoji na dve noge. Onda jedan lupa, a drugi je dira s prut po noge. Tako vata ritam.
       Smeta im što vezujemo mečke. Pa, i kučići vezuju, a neće mečke. Izmislili taj laž da mečke spavaju zimski san, a medved ne spava taj san. Jel mož čovek da spava tolko, da ne jede, da ne pije?! Mečke radu ko čovek. I sve razumu, al ne mož da odgovoru. Moj Koštana ima deset, a Sanela šes godine, i po 250-300 kila! Kasandru smo dali, pre neku godinu u Paraćin, nismo znali da će Branka da je uzme. Imala 200 kila, a sad... Naše mečke nemaju zubi, nisu za divljinu. Treba da vrate te što su uzeli. One se tam samo patu, neke su i slepe. Ne bi dao mečku u ovim novcama ispod tri-četiri iljade maraka. I deset da mi da, ne dam - to je moj!
      
       VERICA MIKIĆ