Irski parlament zahteva prisustvo samo deset procenata poslanika u Donjem domu, koji inače broji 166 poslanika. U Portugalu, za kvorum je dovoljno samo 46 poslanika što je dvadeset procenata od njih 230 ukupno

      Da se Nataša Mićić, predsednica srpskog parlamenta, konsultovala sa nekim savetnikom za odnose s javnošću, nikada ne bi izjavila da je skupštinski kvorum u popodnevnim časovima teško održati jer poslanici rade u teškim uslovima, pod zemljom, bez dovoljno vazduha i dnevnog svetla u sali.
       Sve to, doduše, jeste tačno; parlament Srbije zaseda u ružnoj zgradi, sazidanoj u vreme kada nije bilo potrebe da se tadašnji delegati u njoj duže zadržavaju (tamo je održana i Osma sednica). Pa ipak, građani Srbije očekuju (preterano, očito) da se njihovi poslanici žrtvuju za opšte dobro i da, ako ništa dugo, odsede na sednici i popune kvorum potreban za donošenje odluka.
       Istog dana, a bio je to četvrtak prošle nedelje, i Veće građana Skupštine Jugoslavije nije započelo sednicu jer od 138 poslanika nije došlo čak 82. Tolika neozbiljnost počela je da nervira skupštinske izveštače, a što se građana tiče, o tome još nema podataka.
      
       Zaboravnost
       Dejan Mihajlov, predsednik poslaničkog kluba DSS-a u Republičkoj skupštini, kaže kako je očigledno da "DOS ne može da obezbedi prisustvo svojih poslanika" (131 u Skupštini Srbije), mada, ako govorimo o Veću građana, na sednici u Saveznoj skupštini nisu se pojavili ni poslanici DSS-a.
       Skoro svaki dan se konstatuje da u sali nema nekog iz DOS-a koji bi po svemu ostalom tu morao biti, a u izuzetnim slučajevima se to pretvaralo u afere kao sa poslanikom Branislavom Novakovićem, za kojeg ni do danas nije sa sigurnošću utvrđeno da li je kritičnog dana bio u skupštinskoj sali ili na putu, u Solunu, što je već samo po sebi prilično smešno; nije poslanik igla pa da se ne zna da je bio u sali ako je tamo stvarno bio.
       U Republičkoj skupštini broj poslanika i kvorum za početak sednice utvrđuju se na osnovu spiska prijavljenih poslanika. Prilikom glasanja svaki poslanik se putem svoje elektronske kartice izjašnjava "za" ili "protiv" i to je trenutak kada se, tehnički, za izglasavanje zahteva kvorum (natpolovičan broj poslanika). Dok traje rasprava, poslanici mogu se muvaju tamo-amo, što oni i čine, sve dok Toma Nikolić, predsednik poslaničke grupe SRS-a, ne zatraži da se kvorum proveri. Zbog toga je inicirana promena propisa koja bi dopustila da tokom skupštinske rasprave nije neophodan kvorum, već samo prilikom glasanja. U tome ima utoliko smisla što je poslanicima u skupštini, kako republičkoj, tako i saveznoj, omogućeno da prate debatu posredstvom monitora i kada nisu u sali. Da li oni tu mogućnost koriste, to je drugo pitanje.
      
       Kupovina poslanika
       Poslednji (poslednji?) poslanik koji je uhvaćen da je "glasao" a da nije bio u sali, jeste Radoslav Veselinović. U odbranu Veselinovića je stala Nataša Mićić procenivši da je Veselinović možda zaboravio karticu, što je moguće, ali glasanje tuđom karticom zbog toga nije manje nepropisno.
       Tomislav Nikolić, inače pasionirani lovac na dosovske virtuelne poslanike, kaže da je to manje-više uobičajeno te da je i predsednik poslaničkog kluba Čedomir Jovanović jednom glasao kad nije bio tu a da se Jožefu Kasi, inače potpredsedniku vlade, to "stalno događa". Procedura za saniranje ovakvih situacija je ista kao i u vreme SPS-a: to se stavi na glasanje, izglasa se da su svi bili tu - i to je to.
       Bilo je tu raznih radnji: prilikom izglasavanja Zakona o radu koji DOS nije smeo da dopusti da propadne i koji je na kraju mukotrpno izglasan, pogođeno je da podršku pruži i jedan poslanik iz opozicije u zamenu za zamašan devizni iznos. Prema toj priči, koju je u poverenju ispričao visoki funkcioner DOS-a, opozicioni poslanik je sam izneo ponudu i odredio cenu, na kraju je transakcija realizovana za polovinu tražene svote. Ova kuloarska priča je dobila i svoje formalne obrise: Dragan Maršićanin, funkcioner DSS i bivši predsednik Skupštine, optužio je Demokratsku stranku da je cementara koja je pod njenom kontrolom platila, posredstvom udruženja kik-boksa (kome je na čelu (Borislav Pelević) da poslanici Stranke srpskog jedinstva "kad nekome treba, ne dolaze u salu, ne glasaju ili napuštaju salu pri glasanju". Cena transakcije, prema Maršićaninu, milion i po dinara, to jest, prevedeno na srpski, 50 hiljada maraka.
       Građani Srbije (i Jugoslavije) mogu se osećati izneverenim u svojim očekivanjima u pogledu ponašanja poslanika i zbog toga što su oni, za naše prilike, za svoj posao pristojno plaćeni.
       Prosečan dan rada Skupštine Srbije u prošloj godini, prema najsvežijim podacima, iznosi 542 000 dinara, a to je oko 18 000 nemačkih maraka. Reč je o ceni jednog radnog dana (a bilo ih je 257), a ne o ceni jedne skupštinske sednice, pošto je takvu računicu teško izvesti. U skupštinske troškove uračunati su plate, naknade, putni troškovi, prevodilački troškovi i prekovremeni rad.
       Ispostavlja se, međutim, da nepohađanje skupštinskih zasedanja od strane poslanika nije neko srpsko čudo. "Napišite slobodno da smo u tom pogledu dostigli Evropu", kaže Milan Lučić, generalni skeretar Savezne skupštine. "Potpuno istu nezainteresovanost poslanika možete naći u mnogim evropskim državama. Kazne za takvo ponašanje uglavnom nisu predviđene", kaže Lučić.
       Ako je tako, kako onda u drugim parlamentima rešavaju problem kvoruma? Iznenađujuće lako.
       "Irski parlament zahteva prisustvo samo deset procenata poslanika u Donjem domu, koji inače broji 166 poslanika. U Portugalu, za kvorum je dovoljno samo 46 poslanika što je dvadeset procenata od njih 230 ukupno. Tamo gde su imali taj problem, rešavali su ga snižavanjem kvoruma, a to kod nas nije moguće jer je kvorum ustavna kategorija", kaže Lučić.
       Stvar je u tome što se sve one zemlje na koje mi nastojimo da se ugledamo i ugledamo se, nalaze na nekim drugim, brzim prugama napretka i ta iskustva nisu jednostavno primenjiva u Srbiji.
      
       Vladavina eksperata
       Politička demotivisanost parlamentarnih poslanika u zemljama Zapada, tako smatraju stručnjaci koji se time bave, samo je izraz iste takve demotivisanosti kod najšire publike. Visokoorganizovane zemlje imaju potrebu za vrlo komplikovanom regulativom koju razumevaju samo eksperti, a poslanici čiji je posao da takve dokumente usvajaju, u najvećem broju slučajeva ne razumeju o čemu se radi. Baš kao što se možete kladiti da se, ako je, recimo, u srpskoj skupštini u toku rasprava o nekom propisu iz oblasti vodoprivrede, osam od deset poslanika neće moći da navede ni tačan naziv dokumenta koji je na dnevnom redu. O građanima da i ne govorimo.
       Sve to je u zemljama sa dugom parlamentarnom i političkom tradicijom rezultiralo takozvanim jačanjem egzekutive, to jest jačanjem ovlašćenja vlade na račun zakonodavne vlasti. Naša je stvarnost da toliko poverenje (videti pasus o "kupovini poslanika") u vladu nemamo, ali da ipak imamo niz oblasti za koje jedino što čovek može, to je da ih prepusti specijalizovanim stručnjacima, a to nisu poslanici.
       Šta nam, dakle, preostaje? Milan Lučić kaže da je u Saveznom parlamentu bilo nekih eksperimenata u smislu kažnjavanja poslanika, ali je to krajnje komplikovano. Na primer, ako bi se poslaniku odbijalo nešto od plate, to bi moglo samo kod onih koji tu platu primaju u parlamentu, dok bi oni drugi praktično imali imunitet u odnosu na takve kazne, što bi poslanike dovelo u neravnopravan položaj. U zemljama sa dužom parlamentarnom tradicijom u načelu se smatra da je način kako poslanik obavlja svoj posao nešto što je između poslanika i njegovih birača i da su birači merodavni da nagrađuju ili kažnjavaju.
       Na kraju, i u našoj skupštini se došlo do zaključka da mehanizmi kažnjavanja poslanika nisu na raspolaganju, pored ostalog i stoga što su zaštićeni imunitetom.
       Ideja koja je trenutno aktuelna, jeste da se za svakog poslanika odredi "njegovo" mesto na kome sedi, što bi olakšalo kontrolu. Mada nema sumnje da dok postoji dobra volja za zloupotrebe, nema načina koji bi mogao da im stane na put. Isto kao što su se poslanici tadašnje opozicije a današnje vlasti radovali kada je u Republičku skupštinu uneta elektronika, verujući da je to kraj malverzacijama sa brojanjem glasova.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Plate U Republičkoj skupštini upravo ovih dana razmatraju kako da svoja primanja "usklade", s obzirom na to da su, kako kaže Goran Vesić, predsednik Administrativnog odbora, plate srpskih poslanika skoro duplo manje nego onih u Saveznom parlamentu.        Neto-plata srpskog poslanika iznosi 15 770 dinara, ali na taj iznos treba dodati dnevnice i druge dodatke i minuli rad. Plata poslanika u Saveznoj skupštini, uz sve dodatke, a njih je nekoliko, iznosi 28 808 dinara plus minuli rad.        U stvari, dodaci su toliki da je neto-plata u Saveznoj skupštini manja nego u Republičkoj. Razume se, sve to važi samo za poslanike koji su na skupštinskom platnom spisku, dakle za one koji na drugom mestu nemaju neki bolji izvor prihoda.