Slovenačka kulturna invazija na Beograd koja je trajala proteklih deset dana bila je prvo veliko ispipavanje i prepoznavanje posle više od decenije zatišja u kojoj su tek entuzijasti remetili nemilo nasleđe s početka poslednje decenije prošlog veka

      Neki šaljivdžija uoči pohoda slovenačkih umetnika na Beograd, bacio na Internet vic sledeće sadržine:
       Zanoće Hrvat i Slovenac i ujutru pričaju šta je ko sanjao. Kaže Hrvat Slovencu da je sanjao gadan san. Ljubljana sva u plamenu, padaju bombe, ljudi u panici beže. Na to Slovenac uzvrati da je on baš sanjao lep san. Zagreb sav u zastavama, odjekuje muzika sa zvučnika, narod ide veselo ulicama i peva, po gradu nebrojene parole i na njima piše... "Šta piše?", nestrpljivo će Hrvat. Ne znam, ne čitam ćirilicu - odgovara Slovenac.
       Zavodljivost ovakvih smicalica na račun trećeg obično je proizvod viška istorije na svim prostorima, na ovim posebno, i nažalost, ne može uvek da se apsorbuje na nivou dosetke.
       Slovenačka kulturna invazija na Beograd koja je trajala proteklih deset dana bila je prvo veliko ispipavanje i prepoznavanje posle više od decenije zatišja u kojoj su tek entuzijasti remetili nemilo nasleđe s početka poslednje decenije prošlog veka.
       Nije nam namera da se bavimo umetničkim dometima slovenačke igre, kritičari su već pisali i pišu o tome. Ni da govorimo o emocijama koje su u ovakvim situacijama, kao kod bivših ljubavnika, neminovne, ali po pravilu su bez značaja za buduće odnose. Precizno rečeno, slovenačke večeri u Beogradu samo su povod da još jednom okrznemo večnu temu: Mi i Oni, osuđeni na teror malih razlika.
       U ovakvim prilikama neminovna su poređenja sa upitnikom: šta smo radili proteklih desetak godina, gde smo Mi u odnosu na Njih i obrnuto? Postjugoslovenski period počeo je sa novim preispitivanjem "gde počinje balkanska krčma". Neka nam za ovu priliku bude dopušteno korišćenje skorašnje interpretacije promenjivosti ove geografije koju je ponudio slovenački sociolog i teoretičar Slavoj Žižek (53).
       Za Srbe, kaže Žižek, Balkan počinje tamo dole na Kosovu, ili u Bosni, za Hrvate on počinje u "pravoslavnoj despotskoj i vizantijskoj Srbiji", za Slovence Balkan počinje u Hrvatskoj, za mnoge Italijane i Austrijance Balkan počinje u Sloveniji, zapadnoj predstraži slovenskih hordi... Žižek ide dalje u balkanizaciji Evrope, ali za ovaj imenitelj je to manje važno.
       U tom smislu, krstimo ga balkanski susret u Beogradu ovog februara 2002, pokazao je koliko su Slovenci željni publike, a mi saznanja o onome šta oni rade. I što je važnije, kako rade. Kako država brine o umetnosti i kulturi inače, kako je marketing za ovu društvenu delatnost važan kao i sam proizvod, kako je lakše naći sponzora za plivajući koncert na Dravi, nego za do juče neprikosnoveni sport. Razni oblici finansiranja kulture govore pre svega o funkcionisanju države i vlasti, ali i o ukupnoj svesti onih koji brinu o državi, o kulturi posebno.
       Na stranu sve materijalne prednosti bivše jugoslovenske republike i svih drugih država u neposrednom okruženju Srbije, odnosno Jugoslavije. Pojedinačni rezultati u protekloj deceniji koji su poentirani u zemlji pod sankcijama i izolaciji, daju za pravo onima koji tvrde da se nemamo čega stideti osim vlasti koju smo iznova birali. Jer, ništa veliko u oblasti filma, literature ili pozorišta nije stvoreno tamo gde je umetnicima novac bio nadohvat ruke.
       Suštinska razlika je u tome što su ovde velike predstave i veliki filmovi nastajali na o-ruk sistemu, neretko pomoću štapa i kanapa, što su uglavnom rezultat dara i talenta uz malu pomoć prijatelja. Nebrižnima i osionima činilo se da to tako može čim se pokazalo da funkcioniše. I to nasleđe, nažalost, kao da i dalje traje. Iz usta takvih moglo se čuti ovih dana kako bogati Slovenci nisu napravili ništa bolje predstave od siromašnih Srba i kako se baš ne vidi u čemu je ta razlika koja nas je delila i kad smo se zaklanjali iza bratstva i jedinstva.
       Posle istorijskog razlaza Srba, Hrvata, Slovenaca i ostalih naroda, emotivci su spremni da gostovanje stotinak umetnika slovenačkog nacionalnog teatra tumače kao početak novog zbližavanja. To što su u manjini, ne znači da nisu u pravu. Realnost je, međutim, na strani racionalnih koji podsećaju da je to samo fina, plišana teatarska zavesa za slovenačku ekonomsku ekspanziju kojoj je posvećena i jedna od tema u ovom broju NIN-a. I da na sve to treba gledati kao na normalnu razmenu robe. Jer, kako stvari stoje, Beograd je i ponovo metropola u koju se upire pogled. Očigledno, s razlogom.
       To treba imati u vidu i kada ansambl Ateljea 212 krene u uzvratnu posetu Ljubljani. Šta ćemo ponuditi domaćinima osim dobrih predstava i sjajnih glumaca. I zato je poslednji trenutak da se u Ministarstvu za kulturu Srbije i na drugim nadležnim mestima napravi plan invazije na Sloveniju kako bi nas tamo ozbiljno dočekali i tretirali.
      
       RADMILA STANKOVIĆ