NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Mirovnjaci plaćenici

Šef britanske diplomatije Džek Stro predlaže da se privatne vojne kompanije sa plaćenicima koriste za održavanje mira, umesto mirovnih snaga UN. On tvrdi da bi plaćenici bili brži, efikasniji i jeftiniji

      Šef britanske diplomatije Džek Stro predložio je da se razmotri mogućnost da se vojnici plaćenici, koje bi iznajmljivale ovlašćene privatne vojne kompanije, koriste umesto plavih šlemova za održavanje mira u nestabilnim područjima sveta. Mirovnjaci plaćenici bili bi brži, efikasniji i, što je najvažnije, jeftiniji od regularnih vojnika iz raznih zemalja u mirovnim snagama Ujedinjenih nacija, tvrdi on.
       Britanski ministar je ovu misao izneo oprezno, kao "jednu od opcija" vrednu razmatranja, dakle kao predlog koji nije neophodno u funkciji politike njegove vlade, ali koji možda zaslužuje da mu se posveti određena pažnja. U predgovoru publikacije Forin ofisa "Zeleni papir", u kome se predlog iznosi, Stro kaže: "Jak i ugledni privatni vojni sektor mogao bi pomoći Ujedinjenim nacijama da brže i efikasnije reaguju u krizama."
       Svestan, naravno, mogućih reakcija, a posebno istorijskih asocijacija na ovaj predlog, on ističe: "Današnji svet je daleko od sveta iz šezdesetih godina prošlog veka, kada je privatna vojna aktivnost značila dosta neprijatne plaćenike koji su bili angažovani u postkolonijalnim i neokolonijalnim sukobima."
       Kakvi bi onda trebalo da budu neki prijatni ili bar manje nego nekada neprijatni plaćenici u službi očuvanja svetskog mira?
       Privatne vojne kompanije radile bi, objašnjava Stro, po američkom sistemu licenci, to jest bile bi ovlašćene za rad sa Ujedinjenim nacijama. A da bi dobile licencu - za uključivanje u određenu operaciju UN, recimo - moraju biti ugledne, pouzdane i efikasne. Odgovarale bi i pred vladama svojih zemalja i - pred svojim akcionarima. Svet se menja, biće sve više javnih usluga od strane privatnih vojnih kompanija, predviđa on. Naravno, ministar je svestan i "mnogih zamki". Koliko će ove kompanije i njihovi najmljeni ratnici uvažavati ljudska prava, suverenitet država na čijoj se teritoriji nalaze, ugled svetske organizacije i mnogo šta drugo na šta su mirovne snage UN obavezne - pitanja su na koja se moraju dati jasni odgovori. Ali ministar polazi od činjenica da oružani sukobi stalno negde izbijaju, a da su članice UN, posebno zapadne zemlje, sve manje voljne da svoje regularne trupe šalju pod plavu zastavu.
       Postoji nešto što britanski ministar nije rekao a što se verovatno podrazumeva. Skupe operacije UN plaćaju oni koji imaju novac, a to znači u velikoj meri Zapad, a ne siromašne zemlje trećeg sveta koje, inače, često među sobom ratuju. Amerikanci, posle masakra njihovih mirovnjaka u Somaliji 1999, ne žele više da njihovi vojnici učestvuju u mirovnim operacijama UN, osim u operacijema NATO-a. Na Zapadu je život veoma skup da bi se rizikovao u nekoj dalekoj zemlji za nečiji tuđ interes. Eventualna pogibija plaćenika ne tiče se države, dok pogibija regularnog vojnika predstavlja veliki politički problem za svaku vladu u demokratskoj i bogatoj zemlji.
       U Bosni SFOR, na Kosovu KFOR i snage NATO-a u Avganistanu nesumnjivo se ponašaju "robustnije" nego što su to nekad činili plavi šlemovi. A to znači da su i životi stranih vojnika u održavanju, a pogotovo u nametanju mira danas mnogo ugroženiji nego nekad.
       Istovremeno, zna se da plavi šlemovi iz siromašnijih zemalja, u kojima je ljudski život jeftiniji, nisu ni dobro obučeni ni tehnički dobro opremljeni da bi bili efikasni u održavanju mira na poprištima na kojima se koristi moderna ratna tehnika.
       Sve bi to trebalo da bude kontekst u kojem bi se odvijala rasprava o ministrovoj "opciji".
       Zanimljivo je da Stro nije prvi koji je došao na ideju da se umesto plavih šlemova koriste plaćenici. Prvi predlog je pre dve godine došao iz danas tako često pominjanog grada Haga. Jonah Šulhofer-Vol, istraživač iz Aserovog instituta za međunarodno pravo, izračunao je da su plaćenici iz Južne Afrike, koje je vlada Sijera Leonea bila unajmila za gušenje pobune, ceo posao obavili, prinudivši pobunjenike na mirovni sporazum, u roku od dvadesetak meseci za 35 miliona dolara. Ustaljeni šestomesečni mandat mirovnih snaga UN, sa neizvesnim ishodom, koštao bi 260 miliona dolara, izračunao je ovaj štedljivi Holanđanin. Njegov zaključak je bio kao i Stroov: plaćenici su brži, efikasniji i jeftiniji.
       Ali dok se oko predloga holandskog istraživača niko nije uzbudio, prve reakcije na Stroovu "opciju" bile su žestoke. Laburista Endrju Mekinli nazvao je predlog "odvratnim" i pitao se kako se privatnim vojnim kompanijama, koje zarađuju novac prodajom oružja i plaćenika, može uopšte dati "glazura čestitosti". Drugi se pitaju neće li se te kompanije, koje će teško moći da budu kontrolisane, pretvoriti u gospodare ratova po bespućima širom zemaljske kugle. Vojnici su povređeni: gde su, na "privatnim ratištima", vojnička čast, zakletva, lojalnost zastavi, ženevska konvencija, sistem subordinacije, lanac komandovanja? Zajedljive zanima nije li ovo način da se ubuduće za sve ratove skine odgovornost i sa vlada i sa Ujedinjenih nacija.
       A rasprava zapravo još nije ni počela.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu