Naslov: "Polnost i politika"
Autor: Maja Kandido - Jakšić
Izdavač: "Beogradski krug", Beograd 2001.

      Nenad Daković
      
       Može li pol, uopšte, biti jednostavni predmet mišljenja? Ili, recimo, naša tela? Otkuda nelagodnost u kulturi, o kojoj je - kao što je poznato - govorio Frojd kada se uopšte postavi ovaj problem?
       Poznato je da je zabranu incesta Klod Levi-Stros s pravom smatrao za graničnu tačku kulturne stratifikacije na samoj granici između kulture i prirode na kojoj postajemo one Borhesove čudne ptice, ili ždralovi koji lete unazad.
       Dakle, ne prirodna nego narativna bića. Ovo iskustvo o otvorenosti pola je, možda, osnovno iskustvo ogleda Maje Kandido. Jer nije jasno gde spada ljudska polnost: u prirodu ili kulturu? To je osnova stratifikacije polnih uloga u društvenim zajednicama kojima se bavi Kandido-Jakšić. Uveren sam da bi se ona saglasila sa Džudit Batler koja je pisala: "Diskurs konstrukcije (Kandido govori o stratifikaciji, prim. aut.) koji je uglavnom bio u opticaju u feminističkoj teoriji, možda ne odgovara najbolje zadatku koji je pred nama. Nije dovoljno tvrditi da ne postoji preddiskurzivan "pol" kao čvrsta referencijalna tačka na kojoj se - ili u odnosu prema kojoj - zbiva konstrukcija roda. Tvrditi da je pol već rodno određen, već konstruisan, i dalje ne znači objasniti na koji način je materijalnost 'pola' prisilno proizvedena. Koje prisile materijalizuju telo kao 'polno', i kako treba da razumemo 'materiju' pola i, opštije, tela kao ponavljano i nasilno ocrtavanje kulturne inteligibilnosti? Koja tela počinju nešto da znače - i zašto?"
       Kao što sam već rekao, dometi i značaj knjige Maje Kandido-Jakšić su zato dvostruki. Za razliku od, recimo, Finkelkrota ili Briknera koji govore o "novom ljubavnom neredu", koji bi se mogao označiti kao postmoderni pristup problemu pola, Kandido-Jakšić izabira moderni govor o stratifikaciji (slojevitosti) polnih uloga uglavnom u zatvorenim društvenim zajednicama.
       Moderni aspekt ovog ogleda je i njegov sintetički aspekt, pošto autorka u mitu o androginom obnavlja prastari san o jedinstvu umesto o sukobu polova i njihovih politički izdiferenciranih uloga. Možda je zato ovaj platonovski, odnosno, jungovski elemenat u ovoj sintezi najmoderniji aspekt ove studije. Tako će Kandido naglasiti "da su androgini ljudi oduvek postojali, a da psiholozi sve donedavno nisu poklanjali veću pažnju ovom fenomenu iako je Jung (1953) smatrao da anima i animus postoje u svakoj individui i isticao da oba pojma predstavljaju značajan aspekt ljudske psihe".
       "Moglo bi se reći da Jungova teorija binarnog androginizma najpravilnije definiše i razume ljudsku dvopolnost. Po Jungu, ljudska psiha je dvopolna i takva psihička dvopolnost predstavlja odraz jedne biološke činjenice. Ovaj androgini model, koji se razvija nezavisno od polnog identiteta, može da predstavlja most kojim se premošćuje usamljenost koja razdvaja polove... Sjedinjavanjem tog muškog i ženskog dela muškarac i žena dobijaju više šansi za ostvarivanje psihičkog totaliteta", zaključuje Jakšić. To su, naravno, teorijski polovi ove rasprave koja ipak nije nekritički feminizam, između Jungovog kvazibiologizma i konstruktivizma.