Mladi su se zasitili dominantnih trendova, uniformne muzike. Na podijume se vraća stara ili budi nova publika, sve je veće muzičko šarenilo

      U nevelikoj prostoriji jedne dvorišne kuće iznad Slavije mladić od dvadesetak godina predano vrti ploče na dva gramofona, a devojka preko puta improvizovanog miks-pulta pažljivo prati njegove pokrete. Ne obraćaju pažnju na Aleksandra Pavića (u klupskom životu Beograda poznatijeg kao di-džej Lale) koji pokazuje nabacane rekvizite sa brojnih tehno žurki koje od sredine devedesetih pravi sa prijateljima iz Happdž people organizacije, čiji je osnivač.
       Pod okriljem Laletovog Happdž people shop-a, jedinstvene radnje u Bloku 45 u kojoj su se sredinom devedesetih okupljali ljubitelji tehno muzike, uz gramofone su stasavali mnogi, danas poznati beogradski di-džejevi. "Organizacija i dalje postoji, iako je radnja zatvorena. Od prvog momenta mi je bila želja ne samo da okupim ljude koji puštaju muziku, već da napravim pokret koji bi podrazumevao kolektivno druženje i razmenu kreativnosti među mladim ljudima."
       Happdž people su dobrim delom zaslužni za muzički ukus koji se u devedesetim formirao u jednom delu beogradske klupske scene otvorene za uticaje elektronske muzike koji su dolazili iz sveta. Ta scena je danas raznovrsnija, a di-džejevi na njoj različito vide svoju ulogu - nekima je cilj zabava, a drugima da budu promoteri novih muzičkih vrednosti i da edukuju publiku.
       Dvojica mlađih beogradskih di-džejeva, Goran Simonoski i Relja Bobić, koji su pre dve godine počeli da rade pod nazivom Belgradedžard Sound Sdžstem, u manifestu objavljenom na njihovom sajtu, između ostalog su napisali:
       "Želimo da predstavimo ljudima ono što ih mimoilazi i to ne njihovom krivicom već zato što niko ko je u prilici da im ukaže na kvalitetne stvari koje se dešavaju u svetu, ne oseća potrebu da to učini. Moraju se vratiti merila vrednosti koja su poslednjih godina potpuno uništena. Želimo da se ponovo stvori potpuna otvorenost prema muzici, kao i mnogim drugim stvarima. Ne želimo kompromise, nemaštovitost, ukalupljene forme, neodlučnost, povlađivanje publici."
       Njihov motiv bio je da razbiju uniformnost muzike koja se u to vreme puštala u klubovima i da kroz radio-emisiju na B92, javne nastupe u Reksu (nazvane Zvučni pejzaži ili Soundscapes), organizovanje gostovanja stranih muzičara i informacije o novim svetskim izdanjima na njihovom sajtu, zainteresuju publiku za različite tendencije u savremenoj muzici
       "Jedno vreme nije postojala alternativa u odnosu na etablirane muzičke redakcije, klubove, di-džej promotere. Tehno i haus su i dalje dominantni u beogradskim klubovima i publika se teško navikava na to da se mogu puštati različiti žanrovi muzike - od mirnijeg elektronskog zvuka do novog xeza. Relja i ja ne naginjemo nijednom muzičkom pravcu - žanrovske odrednice su ono čemu se suprotstavljamo - ne interesuju nas di-džej tehnike, način miksovanja, već kvalitet muzike i zato bismo voleli da ljudi pre svega dođu da slušaju ono što puštamo", kaže Goran Simonoski.
       Kakav uvid imaju u svetsku muzičku scenu? "Danas su preko Interneta dostupni svi veliki svetski izdavači i izvođači. U direktnom kontaktu smo sa mnogim izdavačkim kućama, šaljemo im naše miksove, ali i dobijamo puno muzike od njih. Često putujemo i tako dolazimo do ploča. U Berlinu, koji je danas evropski centar inovativne i kvalitetne muzike, nekoliko puta smo nastupali, poslednji put pre nekoliko nedelja na otvaranju jednog od najvećih festivala elektronske muzike - Transmediale", kaže Goran.
       Njihovi miksovi nalaze se i na disku inspirisanom neobičnom knjigom engleskog pisca Xefa Nuna, Vajbgajst, na kojoj je Relja Bobić radio i kao prevodilac. To je knjiga koja duboko zadire u ritam i emocije modernog zvuka, a svaki ljubitelj di-džej i klupske muzike morao bi da je otkrije što pre. Poslednji gosti koje su doveli, dva berlinska umetnika i muzičara pod imenom Rechenzentrum, koji su u Muzeju savremene umetnosti predstavili svoju kombinaciju muzike i video-miksa, izazvali su više pažnje nego što su se organizatori nadali. "To je veliko ohrabrenje da pozovemo i druge manje poznate muzičare u ovu sredinu. Cilj nam je da osnujemo svoju izdavačku kuću i pokrenemo distributivnu mrežu. Želeli bismo i da napravimo xez festival", kaže Goran.
       Njihov muzički koncept, zasnovan na različitim muzičkim žanrovima, sličan pristupu poznatog londonskog di-džeja Xajlsa Pitersona, može se primeniti i na način rada još jednog beogradskog di-džej para, Bojana i Bošketa, poznatih kao "Džumbus", po radio-emisiji kao i po istoimenim večerima u različitim beogradskim klubovima.
       "Žanrovske granice moderne muzike za igru se brišu i već se pojavljuju reminiscencije na stvari koje su se pravile pre pet, deset godina, sve češći su citati, obrade i krađe. Ljudi su se zasitili dominantnih trendova, uniformne muzike. To vidim ne samo po promenama u muzici, već i po beogradskim podijumima. Čini mi se da se vraća stara ili budi nova publika, da se teži većem muzičkom šarenilu", kaže Bojan Mitrović, pred nastup u sve popularnijem klubu u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić".
       "Ako postoji neka odrednica za muziku koju puštam to je - nepostojanje granica. Suština je u rušenju granica, u stalnom izazivanju, a jedino što je bitno je dobra muzika. Svaka pesma pruža neograničeni broj mogućnosti kako da se pretoči u sledeću i u tome je sloboda i stalni izvor uzbuđenja."
       Njegov netrendovski muzički "set", u kome ume da prošeta ne samo po različitim stilovima, već i vremenskim periodima, neki nazivaju intelektualnim. "Šta mogu što su mi lepili razne etikete? To sa pravcima je izmislila muzička industrija radi lakšeg snalaženja - od progresivnog hausa do intelektualnog dramenbejza. Ono što ovde nazivaju intelektualnim na drugom mestu može biti vrlo popularno, a suština je muzika koja pomera u kukovima i u srcu." Ipak, njegov utisak je da podijumi u Beogradu nikad nisu bili ovako sumorni kao danas.
       "Pre dve-tri godine kad sam slušao priče o tome kako klupski život prolazi kroz tranziciju u komšiluku, nije mi delovalo verovatno da će tako biti i ovde. Sada se, međutim, odvija identičan proces, a to je da se dobar deo muzičkog života premestio u kafiće. Čini se da ponuda nikad nije bila gora što se tiče velikih klubova. Postoje dve diskoteke u gradu koje vrte istu vrstu muzike i to je prilično jednodimenzionalno", kaže Bojan.
       Prošle godine zatvorena je "Industrija", klub koji je gotovo deset godina bio centralno mesto na noćnoj mapi grada, a preostali veći beogradski klubovi nemaju jasno profilisan program, niti publiku. Oni koji slušaju tvrđi elektronski zvuk donekle su se zadovoljili podijumom u "Kući" (klub ispod Brankovog mosta, na mestu nekadašnje "javne kuće", kako vole da zagolicaju maštu njeni promoteri), ali ljubitelji drugačije muzike nemaju mnogo izbora.
       Iako bi se po broju plakata kojima je izlepljen grad i po najavama gostovanja "supermega di-džej zvezda iz Londona" na Pinku, moglo zaključiti kako je ponuda u noćnom životu Beograda bogata, istina je da se na prste mogu nabrojati zaista kvalitetni nastupi.
       "Kao i svuda u svetu najisplativije je odsustvo kvaliteta, ali mi je žao što ljudi koji organizuju gostovanja nemaju više poverenja u ovdašnju publiku i ne mogu da uvide da neka kvalitetnija dešavanja koja su van komercijalne matice, mogu takođe da budu isplativa. Koncert Stereo MC je bio veliko iznenađenje, ili gostovanje Ronija Sajza na kome je igralo hiljade ljudi. To ne može da prođe nezapaženo. 'Egzit' je okupio nekoliko desetina hiljada ljudi, neko bi mogao da isprati njihov ukus, a istovremeno da profitira. To je potencijalna budućnost koja me raduje. S druge strane, nije nelogično što nema mnogo više značajnijih koncerata s obzirom na naše finansijske mogućnosti, iako bi s obzirom na interesovanje i zagriženost publike, Beograd mogao da ima po nekoliko velikih gostovanja mesečno", smatra Bojan.
       Sličan utisak ima i Radan Đorđević ili di-džej Rahmani, jedan od članova brojne ekipe Free ride culture, okupljene oko SKC radija, koja pušta i pravi muziku.
       "Imamo prilično lošu klupsku scenu. Ljudi nemaju novca da izlaze u klubove i uglavnom se druže po kućama. Problem je i u tome što je masovno prihvaćeno da provod u klubu podrazumeva upotrebu droga, pogotovo na velikim žurkama, pa je kvalitet muzike koju pušta di-džej u drugom planu", kaže Radan, inače student Mašinskog fakulteta. Popularnost u Beogradu je sticao pre dve-tri godine nastupima u nekadašnjem kafe-klubu "Dolar" (danas "Pazi škola"). Bili smo među retkim di-džejevima koji su puštali dramenbejz u to vreme, kao što se i danas trudimo da puštamo muziku koja je zapostavljena, takozvanu muziku sa izlomljenim ritmovima, kao nu school break beat". Od tada je Free ride obišao razne gradove u Srbiji i radio sa beogradskim bendovima - Neočekivanom silom, E-pladž, Ajsbrnima, Vroom..
       "U Evropi je normalno da di-džej postane popularan tek pošto se pokaže kao autor, kao umetnik pre svega, a kod nas je obrnuto. Dok sam svirao gitaru sa bendom po klubovima niko me nije ozbiljno shvatao, a kad sam počeo da puštam ploče odjednom su počeli da me zovu sa svih strana. Vrlo brzo sam putovao po Srbiji - za dve godine sam obišao razna mesta gde je, na naše iznenađenje, publika upoznata sa onim što puštamo i vrlo zainteresovana da nas čuje. I dok ovde ne mogu da sastavim tri dobre žurke, tamo je atmosfera odlična", kaže Radan.
       U malim klubovima u kojima naši sagovornici uglavnom nastupaju, tehnički uslovi su, često, vrlo loši. "Ili ne valja monitor, ili mikseta ili jedan gramofon ne radi", objašnjava Radan. Ali situacija nije bolja ni u velikim diskotekama. "U neke klubove uloženo je mnogo novca, ali se vlasnici nisu potrudili da postave dobro ozvučenje. U svetu se podrazumeva da dobar klub ima dobro ozvučenje, a ovde je najvažnije da postoji VIP room. Ljudi koji vode takva mesta ne razmišljaju o muzici, njima je samo profit-cilj", kaže Goran Simonoski.
       Ono što nam nedostaje da se vratimo u centar svetskih muzičkih zbivanja je bogatija ponuda u klubovima, ali i češća gostovanja stranih muzičara. Utisak je, ipak, da će raznovrsniji ritmovi savremenog duha uskoro razdrmati uspavane beogradske podijume. Uspeli koncerti Ximija Tenora ili Tonija Alena prošle godine, pokazuju da publika i te kako prati ono što se dešava u svetu. Na koncertnim promoterima i vlasnicima klubova je da u tome prepoznaju interes.
      
       ANA OTAŠEVIĆ