Čini se da je "Zlatni medved" više dug obeležavanju tužne godišnjice (30. januara navršilo se tri decenije od "krvave nedelje") i prilog manirima političke "korektnosti", negoli objektivan vrednosni sud povodom 52. festivala u Berlinu

      (Specijalno za NIN iz Berlina)
      
       Filmovi na Berlinskom festivalu znalački su razvrstani u nekoliko programa (zvanični takmičarski program, počasne projekcije, Panorama Specijal, Panorama, Dečji festival, Forum mladih); većina projekcija su svetske ili bar evropske premijere, uključujući tu i prepravljene ili necenzurisane verzije klasika poput "Velikog Diktatora", "Rubljova" ili "Amadeusa".
       Čitav festival se od pre nekoliko godina održava u novoizgrađenim salama na Potsdamer-placu; tamo gde je do pre desetak godina bila ledina, ničija zemlja na granici dva vojna bloka, danas se uzdižu velelepna festivalska zdanja. (Setićemo se, naravno, suprotnog procesa koji se, kao po nekom pravilu, odvijao u zemlji iz koje dolazimo - u kojoj se u ledinu i "nepočin-polje" pretvaralo sve, od baroknih gradova do bioskopskih i pozorišnih sala.)
       Pogledamo li pažljivije dela takmičarskog programa, zasmetaće nam neka vrsta nametnute "korektnosti" (ne samo političke, već i estetičke, međunacionalne i međurasne, tematske i idejne...) Nekada davno, u bivšoj Jugoslaviji, na Pulskom festivalu često se pominjao termin "republički ključevi".
       Utisak je da je Berlin opsednut "ključem" raznolikosti i ravnopravnosti (što naglašava i selektor Koslik u svom uvodnom tekstu); otvorenije rečeno, to je ključ kompromisa, po pravilu nepoželjan u bilo kojoj sferi umetničkog rangiranja. Demokratija i manjinska prava nisu, nažalost, dovoljni uslovi za dobar festival - potrebno je imati i dobre filmove, a novi selektor po ovom pitanju očigledno nije imao mnogo sreće.
       S jedne strane, bilo je tu nekoliko dela američke nezavisne produkcije, i ponovnih bezuspešnih pokušaja da se približi neželjeno naličje današnje Amerike. Filmom "Bridžit" Amos Kolek nastavlja seriju portreta "ljudi sa ponora" ("Sju" i "Fionu" naša publika je imala prilike da vidi na Autorskom festivalu). Utisak je, međutim, da poniženi i uvređeni u ravnodušnom eksterijeru megalopolisa postaju već opšte mesto i pripovedni kliše ovog autora, uz sve jače (i teže podnošljive) primese sentimentalizma i patetike.
       Znatno veću pažnju pobudio je "Bal monstruma" Marka Forstera (sam naziv u žargonu označava publiku koja u pojedinim američkim državama prisustvuje "predstavama" pogubljenja zatvorenika na električnoj stolici). Mladi reditelj želi da nam saopšti žestoku i surovu priču o dvoje ljudi i dve porodice koji se na fatalan način susreću - i ta slučajna, kobna veza između dželata i žene čoveka koji je pogubljen trebalo bi očigledno da daje osnovni ton ovom filmu.
       No, lanac smrti koji prati dve porodice (izjednačavajući ih u bolu) motivaciono je neuverljiv, a sumorna slika američke provincije ipak nije mogla da prođe bez neke vrste hepienda, sa ideološki nedvosmislenom porukom o suživotu na koji su crna i bela rasa u Americi prinuđene. Naravno, ništa se ne može prigovoriti glumici Hali Beri; ona je, zahvaljujući odmerenosti i iznijansiranosti lika koji tumači, zasluženo ponela nagradu za glavnu žensku ulogu (a ubedljivost njenog tumačenja potvrđuje i nominacija za "Oskara").
       Ali, prava poslastica za festivalsku publiku, pa i za većinu novinara bili su potencijalni bioskopski hitovi za ovu godinu; filmovi zbog kojih holivudske zvezde stižu u Berlin darujući mu tako pompeznost i glamur velikog festivala. U konkurenciji za nagrade prikazan je "Shipping Nenjs" Lasea Halstroma sa Kevinom Spejsijem, Džulijan Mur, Kejt Blančit i Džudi Denč u glavnim ulogama. Pored izvrsnog kastinga, Halstrom je imao i nešto bolju priču u odnosu na ranije, po svemu precenjene melodramske konstrukcije ("Život nema pravila pravila", "Čokolada").
       Vešto korišćenje mitoloških motiva, živopisni predeli Njufaundlenda, breme mračne prošlosti koje pritiska svaki od likova, kao i dobro poznata Spejsijeva ležernost koja "ozbiljnost" priče uvek začini humorom i samoironijom - svi ovi elementi čine Shipping Nenjs uspešnim biskopskim filmom, makar i za jednu sezonu. "Ajris", britanskog reditelja Ričarda Ejra je biografski film posvećen spisateljici Ajris Merdok, kraju njenog životnog puta koji se, na već prepoznatljiv način, prepliće sa mladošću. Gledamo opet Džudi Denč, i Kejt Vinslet kao njeno "mrtvo ja" iz mladosti. Ovo je još jedan od zamornih životopisa velikana, namenjen po svoj prilici širokom TV auditorijumu, pretrpan predvidivim flešbekovima i banalnim sentencama.
       A najneprijatnija je sama činjenica da se život nekonvencionalne osobe na silu trpa u konvencionalne okvire. (Filmom "Blistavi um" Rona Hauarda, jednim od kandidata za "Oskara", imaćemo prilike da se bavimo kada već krajem meseca dođe u naše bioskope.)
       Možda je euforiju oko holivudskih zvezda uspeo da baci u zasenak jedino Fransoa Ozon, "nestašni dečak" aktuelnog francuskog filma. Njegovo delo "Osam žena" s uspehom spaja krimi-zaplet sa izražajnim sredstvima vodvilja i mjuzikla. I što je još bitnije, uspeva da napravi zabavnu priču koja je istovremeno omaž kultu francuske glumice uopšte (tu su najveća imena svih generacija, od Danijel Dario koja je glumačku karijeru započela još 1931, preko Katrin Denev, Izabel Iper, pa do Emanuel Bear...)
       Dela nekolicine doajena sedme umetnosti prikazana su na počasnim projekcijama van konkurencije: takav je slučaj sa filmom "oskarovca" Ištvana Saboa po drami Ronalda Harvuda "Na čijoj strani", dok se Zan Gimou, najveći živi kineski reditelj pored Čen-Kajgea, predstavio melodramski obojenim filmom "Srećna vremena". Nežna priča o emotivnom odnosu slepe devojke i radnika koji bujnom maštom pokušavaju da od surovosti njene svakodnevice stvore "veštački raj" ipak nije ni blizu Gimouovih remek-dela "Crvena polja" ili "Ju Du".
       Zato je film "Propusnica" vratio u najboljem izdanju francuskog veterana Bertrana Tavernijea - čini se da je ovaj film, budući da je prikazan u konkurenciji, zaslužio znatno više od nagrade za glavnu mušku ulogu koja je pripala superiornom Žaku Gamblinu. Delo o grupi francuskih umetnika primoranih da tokom nacističke okupacije rade za nemačku filmsku kuću "Kontinental" na trenutke će nas izvrsno sprovedenim ogledanjem i prožimanjem fikcije i realnosti podsetiti na slavni "Poslednji metro" Fransoa Trifoa.
       Posebno fascinira mnoštvo detalja, brižljivo urađenih portreta i minijatura koje Tavernije nudi kao raznolike vidove slobode, raznolike moduse ranjive ljudskosti dovedene u iskušenje pred pošašću rata i fašizma (zato mislim da neću preterati ako "Propusnicu" dovedem u analogiju sa Kamijevom "Kugom", pa i sa čitavom moralističkom tradicijom u francuskoj umetnosti).
       Predugačak, opterećen brojnim ekskursima i anegdotskim materijalom, Tavernijeov film je i pored svih mana najkompletnije ostvarenje koje smo imali prilike da vidimo na 52. Berlinalu. Treba svakako spomenuti i novo ostvarenje Italijana Silvija Soldinija "Plamen na vetru", reditelja kod nas poznatog po komediji "Hleb i lale". Ovog puta, Soldini pravi značajan zaokret u karijeri: radeći po bestseleru Agote Kšištof "Juče", on nastoji da ispripoveda arhetipsku ljubavnu priču, ali i svojevrsnu fantaziju o Istočnoj Evropi kao mitskom mestu detinjstva, prvih trauma i iskonskog greha.
       Očigledno je da glavni lik Tobija sadrži u sebi asocijacije na istoimeni starozavetni lik (Knjiga o Tobiji spada inače u deuterokanonske rukopise Starog zaveta); no priča o večnoj ljubavi u disparatnim civilizacijskim kontekstima deluje odviše "umiveno", a samo pripovedanje odviše namešteno i "filmski", u, pomalo, zastarelom značenju te reči. Soldini svojevoljno menja tragičan kraj romana Kšištofove u hepiend, i kao da time previđa onu krucijalnu "pouku" o istočnoevropskom erosu i etosu koju je jednom, čini mi se, sjajno sažeo Brodski: "Čovek se vraća na mesto zločina, ali se ne vraća na mesto ljubavi."
       U konkurenciji se našlo i nekoliko odvažnih eksperimentatora na polju forme: u "Iskušenju" Mađar Zoltan Kamondi različitim formatima filmske trake nastoji da prenese začudnu, pomalo bajkoliku storiju o vezi između jednog mladića i desetogodišnje Cigančice. Film, nažalost, ne odlazi dalje od puke bizarnosti (koja je uvek sama po sebi isprazna) sa egzotičnim elementima ciganske magije.
       Iskreno oduševljenje domaće publike izazvao je "Grill Point" Nemca Andreasa Dresena: rađen je DV-kamerom, kao odraz filmova "Dogme", a posebnu zanimljivost autor nalazi u činjenici da glumci sami improvizuju tekst koji treba da izgovore (Imamo li u vidu Žilnikove filmove, nastale još u doba SFRJ, s pravom ćemo se zapitati: šta je tu zbilja inovacija?) Nasuprot eksperimentatorima, ovom prilikom bih istakao klasičan spoj horora i saspensa, prikazan u programu Panorama Specijal. Reč je o filmu "Mutna voda" japanskog reditelja Hidea Nakate. Na maestralan način autor izjednačava psihotičnu vizuru mlade žene sa realnim događajima u kući koju naseljava. Nakata demonstrira kako se utisak zastrašujućeg nameće bez specijalnih efekata, jednostavnim pripovednim postupkom fuzionisanja fantastike i realnosti, sveta živih i sveta mrtvih.
       I šta na kraju reći o slavodobitnicima? Uz dužno poštovanje prema animatorima, priznajem da nisam imao ni volje ni želje da pogledam crtani film "Spirited Anjadž" za koji će se ispostaviti da je podelio "Zlatnog medveda". Naivno sam verovao da Berlinskim festivalom ipak dominira igrani film (sa, još uvek, živim glumcima). Pokazalo se da i nije baš tako, ali osnovno pitanje sada glasi:
       Da li je nagrada japanskom animatoru još jedan dokaz kompromizerskog duha Berlinala, ili je reč o indirektnom prekoru koji je žiri na čelu sa rediteljkom Mirom Nair uputio igranoj produkciji ovogodišnjeg festivala? Ravnopravni laureat, britansko-irski film "Krvava nedelja" u režiji Pola Gringrasa na uzbudljiv način rekonstruiše dobro poznati pokolj demonstranata u Severnoj Irskoj 1972. Sirova pseudodokumentaristička faktura, kao i suprotstavljene tačke gledišta iz kojih se događaj sagledava sigurno doprinose da se ova tragedija na izvestan način detronizuje, spusti u stvarnost iz epske dimenzije koja joj se često pridaje od strane katoličke javnosti u Irskoj. Ipak, čini se da je "Zlatni medved" više dug obeležavanju tužne godišnjice (30. januara navršilo se tri decenije od "krvave nedelje") i prilog manirima političke "korektnosti", negoli objektivan vrednosni sud povodom 52. Festivala u Berlinu.
      
       SRĐAN VUČINIĆ