NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Pod sjajem zvezda

Uspeli smo da ostvarimo muzičku harmoniju sa pet-šest glasova: seks akordi, none, minus pet, minus devet, pevački se to prvi put izvodilo kod nas. Danas je muzika, imam utisak, previše prgava, nema duha. Odmah izađe na drugo uvo

      U našem radu, bilo je mnogo ljubavi", kaže na početku razgovora velikan našeg džeza i zabavne muzike Predrag Ivanović Šimpa, čovek koga generacije pamte kao jednog od najboljih i najoriginalnijih muzičara koje smo imali. Rečenica koju je izgovorio, objašnjava zašto je posle toliko decenija gotovo nemoguće odoleti romantičnoj ugodnosti u koju nas stavljaju njegovi evergrini. Ta vrsta muzičke harmonije, danas deluje lekovito. Na omotu njegove prve ploče iz 1963 (jedna od dve koliko ih je objavljeno), zapisano je: "Lako je i prijatno ukazati na očiglednu činjenicu da je ovo, bez sumnje, najbolji jugoslovenski vokalni ansambl." Pored ostalih zasluga treba istaći da je njegov kvartet pokazao, da je i srpski jezik pogodan za džez.
      
       FATALNA SERENADA: Moj stariji brat voleo je džez i kupovao je ploče marke "Brunsvik" - Elingtona, Bejzija... Onda sam ja s tim pločama odlazio na žureve, ne zbog mode, nego zato što je bilo veliko uživanje slušati ih. Moja sestra svirala je klavir, pa sam za vreme okupacije, onako, iz dosade, počeo i ja da učim. Znate onu situaciju: ne sme da se izlazi, racija, policijski čas. Tada sam, ne znam kako, došao do jedne harmonike, i svirao neke šlagere. I, naravno, slušao sam emisije džeza na radiju. Onda se odigrao ključni događaj za mene i moju generaciju: u Beogradu je počeo da se prikazuje američki film "Serenada u dolini sunca", u kome Glen Miler svira sa svojim orkestrom. Zajedno sa ruskim vojnicima i partizanima, gledali smo taj film, mislim, 30 puta i prepisivali note - da li je moguće da čovek može tako da svira?! Definitivno sam poludeo za džezom, morao sam da imam trubu! Ali, kako novca nije bilo a s obzirom da je moj brat bio u vojsci, njegov radio prodao sam na Kalenićevoj pijaci. Trubu sam kupio u radnji kompozitora Lazića, u Knez Mihailovoj ulici, koji je pravio pesme u stilu mađarskih romansi. Pored muzičkih instrumenata u njegovoj radnji mogle su da se kupe i notne sveske sa najnovijim šlagerima. Inače, truba je pripadala muzičarima nekakve filharmonije iz Trsta, gostovali su u Beogradu i u trenucima ludila rasprodavali svoje instrumente.
       Poznavao sam note, ali nisam znao kako se svira na trubi. Polako, počeo sam da shvatam šta je to mušting i kako se proizvodi ton, već sam uspevao i da odsviram nešto, kad, jedno popodne, dok sam vežbao, neko zalupa na vrata. Pomislim: sad će komšija da prospe grdnju, ali na vratima je nepoznat čovek. Pita: Ko ovde svira trubu? Isprsim se, kažem: Ja! Pa, šta onda...? - Ma, znate, kaže on, ja sam profesor na Muzičkoj akademiji i nama trebaju trubači! Bio je to moj prvi profesor Bora Živojinović, kod koga sam otrčao presrećan zbog nenadanog poziva.
      
       ČOVEK U KOŽNOM MANTILU: Roditelji mi nisu zamerali bavljenje džezom, nisu imali ambiciju da od mene prave ministra. Otac je smatrao da bi bilo bolje da sviram flautu, mislio je da je to manje naporno za pluća. Prvi nastup imao sam u kafani "Boljevac", gde se igralo, pevalo i jelo, nalazila se pored "Madere". Naravno, bio sam presrećan zbog toga, ali još veću sreću doživeo sam kad me je Eduard Sađil pozvao u svoj orkestar. Imao je mali kombo i uglavnom svirao u "Abraševiću". Za njih sam napisao svoj prvi aranžman: "Za četiri duvača". A onda se dogodila važna stvar u mojoj karijeri: Mihailo Živanović - Mika Žuti, lider "Fis-dura", došao je jednog popodneva kod mene i rekao: Čuo sam da dobro sviraš, je l'oćeš da sviraš sa nama? - Kako neću! Ljudi, pa to je bilo kao da sam pozvan u Holivud. "Fis-dur" je bio opasan orkestar, svirao je onaj pravi, klasični džez. Radili smo igranke na "Zvezdi", i u "Lazarcu", nema gimnazije u kojoj nismo svirali.
       Naravno, događale su nam se i ružne stvari, ali u mladosti se sve to brzo potisne. "Drugovi" nisu voleli džez, on je bio "neprijatelj mladih". Neki Burzan je često uletao na igranke sa svojom mafijom. Orkestar nisu dirali, nego one koji su bili lepo obučeni, "mundene", kako su ih zvali. Događalo se da moji drugovi iz gimnazije budu pretučeni. Imao sam svog čuvara, jednog ogromnog kasapina koji je dolazio na naše igranke. Još mi je davao i meso, koga tada nije bilo: Trubač si, treba da jedeš! Jednom se dogodilo da neki omladinci priđu našem harmonikašu Milovanu Vukajloviću, zvanom Genije, koji je voleo da izgleda kicoški. Oblačio je široke sakoe, tanke kravate sa malim čvorovima i uske pantalone. Ovi su zahtevali da im svira kolo! - Molim vas, imamo mi svoj repertoar!, bio je kategoričan Milovan. Onda je usred svirke, prišao jedan omladinac i isekao mu kravatu. Na izlazu su nas čekali, u špaliru. Nas su propustili i bacili se na Milovana. Genije je stavio harmoniku na glavu i izbezumljeno zaždio niz ulicu.
       Svirali smo po ambasadama zapadnih zemalja, i jednom se na mojim vratima pojavio čovek u kožnom mantilu. Kad sam otvorio, pitao me je: Je l' ti sviraš? - Sviram. Kaže: Znaš, momak, mogao bi da radiš malo i za nas!? Moj otac, koji je čuo razgovor, izađe pred njega i kaže: Sram te bilo! Marš napolje! Ovaj se pokupi, više se nije pojavio. Ni on, ni bilo ko iz Udbe.
       U "Fis-duru" sam lepo zarađivao; otac je imao bednu penziju, a hvala bogu da ga nisu streljali! Odmah posle rata penzionisan je kao sudija kasacionog (vrhovnog) suda.
      
       VELJKO VLAHOVIĆ: Krajem '49. Mihailo i ja postali smo članovi Zabavnog orkestra Radio Beograda, Bora Roković pozvao je mene da ga zamenim u orkestru, a Mihaila je pozvao Bobi Guteša, dirigent orkestra. U Studio 6 uđemo u kratkim pantalonama, kad, vidimo ljudi su ozbiljno obučeni. Neki čika Pera, koji je svirao čelo, gleda u nas, zgranut: Koji su ovo dripci!? Nama neprijatno... Iz tog vremena sećam se jednog koncerta u bioskopu "Beograd". Užasnu ideološku kritiku o tome napisao je Žika Živulović Serafim. Da smo proamerički elementi. Kasnije sam ga povremeno podsećao na to njegovo pisanje.
       Na Radiju smo uvek bili na nekoj crnoj listi. Stalno smo bili okruženi sarkastičnim osmesima i ciničnim komentarima: Oni su Amerikanci, sviraju džeeez!!! Trajalo je to, bogami, do 1955, onda je malo popustilo. Bio sam u Inicijativnom odboru za osnivanje džez udruženja, sve nas je pozvao kod sebe tadašnji direktor "Borbe" Veljko Vlahović, i rekao: Pustili smo vas da radite divlje, neorganizovano, a to nije u redu. Vi morate da se uključite u ovo društvo! Samo nekoliko meseci posle strašnih događaja u Mađarskoj '56. zvanično su nas poslali na gostovanje u Budimpeštu, koja se još dimila. Koncert smo imali u tri po podne, od sedam je počinjao policijski čas. Ne treba da kažem da smo doživeli ovacije, Mađari nas nisu puštali iz sale.
      
       VOKALNI KVARTET: U pomenutom filmu "Serenada u dolini sunca", učestvovao je i vokalni ansambl "Krju čivs". Pevali su nekim nerazumljivim glasovima, ali divnim. Tada nisam znao da to oni pevaju u falsetu. Godinama sam razmišljao o takvom pevanju; svi drugi pevali su punim glasovima, grubo, a to pevanje je bilo sasvim drugačije. Lepota tog zvuka naterala me je da godinama razmišljam o njemu. Jednog dana, predložio sam Bati Seniću: 'Ajde da i mi to napravimo! Ako mogu Amerikanci, možemo i mi. Dragoš Janković, Zoran Oljača, Bata Senić i ja, počeli smo sa probama u studiju Radija Beograd. Jednom prilikom Bata kaže: Čuj, poznajem jednu devojčicu, fantastično peva. I dođe ta klinka, imala je 13 godina, zvala se Aleksandra Vukadinović. Stvarno, pevala je neverovatno za svoje godine. Tada sam imao 20 godina, kasnije, desila se ljubav među nama, postala je moja supruga. Uzeli smo još jedan odličan ženski glas, Miru Čohadžić.
       Probe smo održavali u Garašaninovoj ulici, preko puta Četvrte muške gimnazije, u sedam ujutro. Ne znam kako smo mogli tako rano da pevamo, mladost, valjda, može sve. Svi smo studirali. Pored studija građevine, radio sam i u orkestru Radija, i svirao na igrankama.
       U Radiju je bio neki Kalčić, muzički urednik, dobar tip. Jednog dana predložio sam mu da čuje šta mi to radimo. Oduševio se, kaže: To je mnogo lepo, ali moram da pitam gore, da li će vam odobriti da snimate. Tada je postojao samo kvartet Komarova, pevali su božanstveno ruske pesme, ali naš slog bio je moderan - nažalost! Oni gore, kažu: Dobro je, ali je američko. To nama ne treba! Načelnik muzičkog odeljenja bio je Špiler, došao je iz Sarajeva i bio veliki protivnik džeza. Dobro, nećemo snimati, nema veze, ali kad ljudi koji poznaju muziku kažu da smo dobri, to nas je ispunjavalo. Uspeli smo da ostvarimo muzičku harmoniju sa pet-šest glasova, moderan slog na matrici zapadne muzike: seks akordi, none, minus pet, minus devet, pevački se to prvi put izvodilo kod nas. Pevali smo na koncertu, ali ne i na radiju. Darko Kraljić je jedno vreme bio urednik u Radio Beogradu, kada je prešao u Radio Novi Sad, pozvao nas je da snimamo tamo. Ubrzo, ne samo da smo snimali za Radio Novi Sad, već i za Radio Zagreb i Radio Ljubljanu. Ali, ne i za Radio Beograd.
       Mira Čohadžić je odlučila da se ozbiljno posveti studijama koreografije, na njeno mesto 1952. dolazi renomirana koncertna pevačica Mara Popović - glas divne boje sa prirodnim vibratom. Mara je oduvek bila temperamentna; sećam se, kad smo gostovali u nekom mestu u Srbiji, gde se nije baš mnogo ljubio džez, pevali smo neki crnački spiritual, usred pesme jedan u publici počne glasno da se moli i krsti - Bože svjati, spasi nas...! Mara istupi napred, isplazi jezik, ovaj zanemi, a mi nastavimo da pevamo.
       Inače, za štosove u ansamblu bio je zadužen Milan - Mačor Stojanović. Sećam se da smo se spremali za snimanje u Novom Sadu, sa orguljama, najednom se pojavljuje neka spodoba ogrnuta velikim ogrtačem sa kapuljačom. Nekakav fratar, šta li. Zblanuto piljimo, taj prilazi orguljama, seda i počinje da šiba džez. Mi zapanjeni, ko je sad ovaj?! Kad je odsvirao, zbaci odoru - naš Mačor! Potpuno je postigao efekt zbunjivanja.
      
       LJUBAV I MODA: Kompozicija "Pod sjajem zvezda", nastala je kad sam bio u vojsci, u Kumanovu, 1957. Predstavlja moj žal za Beogradom. Znate, tu pesmu napravio je Beograd, ja sam je samo prepisao od Beograda koji je postojao u meni. U vojsci sam ga sanjao, mislio o njegovim ulicama, ljudima, mostovima. Došao sam do nekog starog klavira u Domu armije, svirao, svirao, i tako je nastala.
       Kad sam se vratio, odsviram je, ali nikog nije posebno impresionirala. Kažem: Ljudi, ne shvatate šta je ovo, uopšte ne liči na mene, ko zna šta je! - Ma, ajde! Oneo sam melodiju Miri Savić i ona je odmah, za dva sata napisala tekst. Žao mi je i neprijatno mi je što se ta kompozicija vezuje samo za mene, Mira je ostala anonimna. Zanimljivo je i to, da nekoliko godina nismo dobili odobrenje da je snimimo na radiju, dok je ploča snimljena pet godina posle nastanka kompozicije. Ponekad razmišljam o tome, kako su se prema nama poneli nečovečno, idiotski.
       Darko Kraljić me je zamolio da uradim neki aranžman za film "Ljubav i moda", ja napravim "Devojko mala". Dok smo je snimali, pevušili smo "Pod sjajem zvezda", svi su bili oduševljeni - Pa, ona mora da uđe u film! I ušla je. Darko Kraljić bio je veliki gospodin, mada dosta stariji od mene, sjajno smo sarađivali. Imali smo običaj da pevušimo dok sedimo u kafani. Svi zaćute, slušaju nas. Na povratku iz Montrea, svratimo u Veneciju i dok čekamo porudžbinu u kafani, tiho pevamo. Kafana se utiša, svi gledaju u nas, a mi pevamo, pevamo... - Bravoooo! Verovatno su bili zapanjeni, ko su sad ovi?!
       Nema pevača kome tada nismo bili muzička pratnja. Oni su se smenjivali na tronu popularnosti, prvo je to bila Nada Knežević, pa Lola Novaković, onda Senka Veletanlić... Biseru smo pratili kada je počela da peva, pre odlaska u Nemačku. Interesantno, nikad nismo pevali na "Beogradskom proleću", možda zato što istinski ne podnosim pevačka nadmetanja i smatram da ta vrsta sujete škodi umetnosti. Jedino su nas, 1964. naterali da pevamo na Opatijskom festivalu i osvojili smo drugu nagradu, sa kompozicijom Alfija Kabilja.
      
       NENADANI USPEH: Bata Senić je umro od leukemije, za osam meseci. Gostovali smo u Berlinu, bilo mu je veoma loše, sletimo u Prag... U tim našim ambasadama bilo je takvih neljudi. Inače, pošto sam često svirao po ambasadama, imam loše mišljenje o tom svetu. Uglavnom je to polusvet, koji misli samo na zabavu.
       Kad je Bata umro, 1965. prestao sam da radim sa ansamblom. Doduše, sa ljudima iz horova radio sam stvari, a la Rej Konif. Jednom me je zamolio Baronijan Vartkes da napravim neku Djukovu stvar. Uradim to ali nemamo pevača! Tu se našao Cune Gojković i odmah shvatio šta treba da radi. Tako da sam, sad to mogu da kažem, pravio divne stvari i početkom sedamdesetih.
       Snimaka je bilo mnogo, nekoliko stotina i uglavnom nisu sačuvani, pobacani su. Jedva sam uspeo da sačuvam snimke za samo jednu ploču. Godine '78. pozvao me je tadašnji direktor PGP-a, Stanko Terzić i predložio mi: 'Ajde da napravimo tvoju ploču! - Ali, ko će to sad da sluša? - Ništa ne brini! Zaista, ploča je doživela veliki uspeh. Znate, kad razmišljam o tom vremenu, veoma mi je žao što su ljudima ovde zabranjivali da snimaju. Oni koji slušaju dobru muziku oplemenjeni su, čovek postaje bolji, finiji. Zato mi je drago da se sada i političari bave muzikom. Mada, imam utisak da je muzika danas previše prgava, da nema duha. Može ona da bude i neurotična, ali mora da ima duha, ova ga nema, odmah izađe na drugo uvo. Uglavnom je prazna.
       Da na kraju kažem i to, da mi je mnogo značilo prisustvo moje supruge Aleksandre, gotovo ceo život ona je uz mene. Odlična je pevačica i muzičar, pevala je u Operi i bila profesor na Muzičkoj akademiji. Da nije bilo nje, sigurno da moje kompozicije ne bi bile ispunjene tolikom ljubavlju i toplinom.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      
Deset najznačajnijih događaja u mom životu:

1945. Film "Serenada u dolini sunca" i muzika u njemu, bitno su uticali na moj život.
      
       1946. Kupovina trube.
      
       1948. Prelomnim trenutkom u svojoj karijeri smatram ulazak u orkestar "Fis-dur".
      
       1949. Postajem član Zabavnog orkestra Radio Beograda. Dobijam radnu knjižicu i R1, karticu za snabdevanje.
      
       1950. Zajedno sa Batom Senićem, Dragošem Jankovićem i Zoranom Oljačom, osnivamo vokalni ansambl.
      
       1953. Gostovanje beogradskih džezera u Zagrebu.
      
       1954. Počinjemo da snimamo za Radio Novi Sad i Radio Ljubljanu.
      
       1958. Nastala je kompozicija "Pod sjajem zvezda", i u priličnoj meri obeležila moj život.
      
       1961. i 1966. Rodili su se Ivan i Milica. Sve što sam uradio do '61. bilo je za moju dušu, posle sam radio za njih.
      
       Od 1952. Umetnički uspeh moje supruge Aleksandre ispunjava i mene. Sve ovo se može zaboraviti, porodica ostaje.


      
      
Urnebes u Zagrebu

Jedan od najznačajnijih događaja u džezu tog vremena, bio je naše gostovanje u Zagrebu, 1953. Spasa Milutinović formirao je sastav: Bora Roković, Guteša, Edika Sađil, Mačor, Mika Žuti, stari Pavlović i njegov sin Mile, Duško Gojković i povrh toga moj vokalni ansambl. Bio je to urnebes u Zagrebu, nečuven uspeh. Ovde je '49. gostovao njihov džez bend, bio je dobar, ali su nas gledali malo s visine. Međutim, kad smo došli tamo - PAAF! To je bila eksplozija džeza, oborili smo ih s nogu.
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu