Izlaganje Slobodana Miloševića bilo je u skladu sa već dobro poznatim njegovim osobinama kao ličnosti koje su sve vreme njegovog vladanja stvarale konfuzije, konfrontacije i katastrofe

      Ljubomir Erić je profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu i psihoterapeut. Zamolili smo ga da sa stručne tačke gledišta oceni držanje Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom.
      
       Kako objašnjavate ponašanje Slobodana Miloševića u Hagu?
       - Zadatak koji stavljate pred mene je veoma delikatan, s obzirom da sam psihijatar - psihoterapeut, koji zasniva svoje sudove i procene isključivo na osnovu ličnog kontakta i odnosa sa osobom o kojoj daje sud ili bilo kakvu procenu.
       Ono što se nameće kao prvi utisak, jeste činjenica da gospodin Slobodan Milošević i posle sedam meseci boravka u zatvoru ne ispoljava vidljive posledice takvog statusa, ni u emocionalnom niti, pak, u ponašajnom smislu. On je vitalan i borben, ne ispoljava intelektualne inhibicije, koje su mogle da se očekuju s obzirom na njegovu poziciju koja nije zavidna. On je govorio veoma jasno i razumljivo, efektno ističući sve ono što je smatrao važnim da kaže u odnosu na optužnicu. Deviza koje se držao, da je napad najbolja odbrana, povremeno je njegovo izlaganje bojila agresivnošću, nabusitošću, osionošću, kao da je povremeno izbijala njegova želja i "pravo" na poziciju vođe.
       Najzad, sviđalo nam se to ili ne, nesumnjivo je da je govor koji je gospodin Milošević održao u Hagu bio zapažen i pažljivo praćen, čega je on sve vreme bio svestan, jer mu je i bio cilj da "zapali masu i pridobije javno mnjenje na svoju stranu".
      
       Kako ocenjujete suštinski okvir koji je Milošević odredio u svom nastupu u Hagu?
       - U suštinskom smislu, ponašanje i izlaganje gospodina Slobodana Miloševića bilo je u skladu sa već dobro poznatim njegovim osobinama kao ličnosti koje su sve vreme njegovog vladanja stvarale konfuzije, pa i pogubne konfrontacije i katastrofe.
       Gospodin Slobodan Milošević i ovom prilikom pokazao je da je bio vođa sa harizmom koji je imao svoje brojne sledbenike. On je njima odgovarao, a oni su bili spremni, kao što su to i sada, da ga slede nezavisno od toga kakav on politički i ideološki program ima. Taj transfer između njega i sledbenika, mogli bismo nazvati "smrtonosnim transferom", i dalje je postojeći i na njega se treba i mora obratiti pažnja. Posebno stoga što se i gospodin Milošević i njegovi sledbenici izjašnjavaju kao jedini i autentični predstavnici i njegove volje, dok su svi ostali i dalje "strani plaćenici" ili, pak, "predstavnici marionetskog režima". Ovaj, netačan i opasan predložak, nadležna nova vlast mora stalno da osporava na način koji bi bio objektivan i prihvatljiv za većinu našeg naroda i široku međunarodnu zajednicu. Nažalost, ona to ne čini prividno uljuljkana činjenicom da je gospodin Milošević u Hagu!
      
       Česta primedba u poslednjim godinama Miloševićeve vladavine bila je da je izgubio kontakt sa stvarnošću i da živi u sopstvenoj realnosti. Kako vam taj "kontakt sa stvarnošću" izgleda sada, kada je već mesecima u zatvoru?
       - Gospodin Slobodan Milošević je i ovoga puta pokazao svojevrsnu neelastičnost, rekli bismo rigidnost, i nerazumevanje situacije u kojoj se nalazi i on sam i naša država u celini time što se vodi jedan ovakav sudski proces, pa iako više nije na vlasti, ne sme da prestane da se bori za njene interese koji uvek moraju da budu iznad njegovih, ličnih interesa.
       Njegov stav i ponašanje u izlaganju bilo je ponovno potpuno suočavanje sa skoro celim zapadnim svetom, zaverama i tradicionalnim "neprijateljima" srpskog naroda. Crno-bela vizura njegovih shvatanja i pogleda nikada nije ublažavana, a da ne govorimo o tome da nijednog momenta nije bilo reči o eventualnom priznavanju i sopstvene krivice i grešaka u procenama koje, da nisu učinjene, možda su mogle da spasu zemlju od razaranja i koja svi građani naše zemlje osuđuju.
       Takođe, on je i ovoga puta pokazao da je čvrsto prigrlio određenu ideologiju i da je se i dalje pridržava, što se uporno minimizira i težište stavlja na lične osobine i želju za neograničenom vlašću. Ne sporeći da je gospodin Milošević paradigma osobe koja ima neograničenu potrebu za vlašću, činjenica je da on i dalje prkosi novoj realnosti nastale posle rušenja Berlinskog zida i propasti komunističke ideologije. Njegova unutrašnja i spoljašnja realnost i dalje imaju virtuelni karakter. On ne priznaje Haški tribunal koji je institucija Ujedinjenih nacija, ne prihvata pomoć advokata, zastupa tezu da se ne sudi njemu već celokupnom srpskom narodu, što je njegova posebnost kada celokupan narod uključuje u "pobede", a sada ga stavlja u poziciju optuženog, želi da se predstavi kao osoba koja se suprotstavlja novom svetskom poretku i opštoj globalizaciji pozivajući međunarodnu zajednicu da ga podrži u tom nastojanju.
      
       S. I.