("Sloba u Hagu Tirke u jarku", NIN br. 2668)

      Moje nedoumice oko teksta Gorice Mojović počele su već od naslova ("Sloba u Hagu Tirke u jarku") - ne samo da toj maksimi nedostaje zapeta, nego se njen pisac zbunio oko geografskog položaja grada u kome će Milošević tamnovati do kraja svog (osmog) života. Hag je, prosto, jarak. Tu selendru na holandskoj granici Severno more može potopiti kao od šale. I onda ti budi riba. S druge strane, dotična infrastrukturna instalacija ne postoji u kraju gde stanujem, preko puta Kalemegdana. Tamo radije koristimo kanalizaciju.
       Ništa mi nije bilo lakše ni sa prvom rečenicom ovog znamenitog ličnog stava, gde se pominju konzumacija opijata, povraćanje kraj tarabe i, jasno, ulično posrtanje. Tu je veliku misao Gorica preuzela od Šešelja i Vuka Draškovića, političara koji su ispali iz prve lige. Ti fatalni apstinenti, koji žive na šampitama - i kojima se, eto, sada pridružuje Gorica Mojović - nikad se nisu, makar u kupatilu, dok se pod tušem predaju pokvarenom maštanju, zapitali zašto bi ono što je bilo dozvoljeno Kraljeviću Marku, Petru Prvom Velikom, Hemingveju, Žan-Polu Sartru, Kamiju, Benu Afleku, Vitni Hjuston, starcu Džonu istog prezimena, engleskim fudbalerima (jedan od njih je čak uhvaćen da nosi žensko donje rublje), princezi Dijani i njenom šoferu, Tajsonu, maloletnom sinu princa Čarlsa, i tako dalje, moralo biti zabranjeno samo potpisniku koji, uzgred budi rečeno, ne bljuje od svoje sedamnaeste godine.
       Istina je - voleo sam škotsku rakiju, ali ni u vreme najveće ljubavi nisam odustajao od tvrdnje kako je najbolje piće hladna izvorska voda. Ne pijem već mesecima; šta mesecima - sati su u pitanju. Otuda nesrećni pad koji me je odveo u bolnicu nije zli tour de grace posrtanja, već pomalo komplikovanijeg spleta okolnosti: svuda poledica, cipele klizave, ulice mračne, a na sve to dođe ona žica, postavljena nisko, kao rezervacija mesta za parkiranje. Događa se to ljudima. Zato i postoje bolnice.
       Isto je i sa floskulom o mojoj školskoj spremi, koja je takođe deo političkog vokabulara (da ne kažem folklora) posle 5. oktobra. Ni tu nisam bez sumnje u pogledu gibaničarskog vojvode. Gorica po hiljaditi put ponavlja ono što je svima poznato; meni naročito. Ali, biti bez završene škole u koju si spadao za Titova vremena jeste, s oproštenjem, status, manje-više jedna nobles titula.
       Škola je za mediokritete. Samo neko prosečan žudi da sazna koliko je šalitre iskopano prošle godine u Čileu. Pohađanje tog pripremnog kombinata za buduće robijaše ometalo me je u čitanju "Dnevnika zavodnika" S. Kjerkegora i Konradovog "Srca tame" (po kome je Milijus napisao scenario za Kopolinu "Apokalipsu sad", čija je rekonstruisana verzija prikazana drugog dana FEST-a, u ponoć). Zato sam napustio školu kako ne bih naštetio svom daljem obrazovanju. Tako mi je govorio Tom Sojer. Uzgred, Josif Brodski je, u petnaestoj godini, demonstrativno usred časa izašao iz učionice da više ne gleda ofucanu Staljinovu fotografiju - i šta? Umro je kao jedan od dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Još se priča kako je imao nešto sa prelepom Anom Ahmatovom. Takođe je bio sklon alkoholu.
       Tvrditi da je članak "FEST: jedna babaroga" pun "besa, mržnje, uvreda i mračnog krika koji dopire iz jaruga nacionalšovinizma", jeste, u najmanju ruku nepristojno - i više od toga: to je bezobrazno - ako je adresovano na čoveka čiji skromni četrdesetogodišnji opus broji hiljade članaka, ovakvih i onakvih, ali sve objavljenih u listovima i časopisima širom bivše Jugoslavije, na stranim jezicima.
       Ovog trenutka - budući da sam sasvim propao - potpisujem svega pet kolumni, što je rečit dokaz kako sam izgubio svoje zaštitnike. Nisam, računajući (tobože) na njihovu podršku, bio taj koji je konstatovao da su 12. i 13. FEST vrhunci u istoriji ovog festivala, nego je tu reč o oceni ozbiljnih kritičara, među koje sigurno spada i Nenad Polimac, Srbin iz Zagreba, čiji je tekst o jubilarnom beogradskom "festivalu svih festivala", odštampan u najnovijem "Globusu", još oštriji i bespoštedniji od mog.
       Upravo se o tome i radi u mom tekstu: on je samo u povodu posvećen završenom FEST-u, dok je, u stvari, gorki rezime moje apstinencije duge takođe jednu deceniju, ili bar odsustva, koja traje od one sezone kada je selektor postao legendarni Dukić, poznatiji u kraju kao Duka Čavka.
       Da li sam bio ili nisam bio među osnivačima FEST-a, jeste samo stvar moje savesti i mog sećanja. Predosećam da to sa Dejanom Đurkovićem više nije slučaj, deluje kao da je malo skrenuo: jer, dok se zamajavao promocijom "partizanske bluze", Miša Beko i Beba drpili "Spektru". Ne pada mi na pamet da po Tašmajdanskom parku tražim Milutina Čolića pošto prezirem golubove kao osobene "leteće pacove". Niti ću taj podatak proveravati u knjizi Milana Vlajčića, ne zato što ga slabo cenim kao kritičara, nego iz razloga njegove znane konfuznosti. Sa Makavejevom ću o tome u četiri oka, ako može toliko da se ispravi. Njega mora da je malo sramota što se sve ovo dešava nekome čija je radna knjižica puna praznih mesta. Zašto? Zato što sam, u Titovo vreme, onda kada se niko drugi nije usuđivao, branio Makavejeva i njegove (bunkerisane) filmove. A gde to? U Ljubljani, Sarajevu, Zagrebu, Trstu. Sve je to, nema šta, govor mržnje.
       Ne znam zašto Gorici smeta što sam jedan Oktobarski salon lišio platna Olje Ivanjicki (nije ona novi Đoto ili Luka Kranah!) - jer, u tome su me podržali Bojan Bem i Kosta Bogdanović, čije je mesto u našoj umetnosti davno osigurano. Ne verujem da je gospođa drugarica Mojović videla Brukov "San letnje noći", prikazan na VI BITEF-u, 1972. godine: taj se već izigrani komad otvoreno zalagao za narkomaniju i promiskuitetne odnose. Otuda se, u neznanju, Gorica u svom ličnom stavu poziva samo na konzervativnog kritičara Jovana Hristića dok joj podrška odbijanju da se ta predstava nagradi, koju su mi pružili Zoran Radmilović i Ljuba Tadić, ništa ne znači bez obzira što su oni, uz Branka Plešu, naši najveći glumci.
       Ovo je razlog da se ponovo vratim tekstu N. Polimca, koji, opisujući istorijat FEST-a, jedini pominje pokojnog Nebojšu Đukelića, koji je sa mesta odličnog selektora oteran sa istom hladnom brutalnošću sa kojom je išutiran iz Takovske 10, to jest sa državne televizije, čiji je medijski heroj bez premca bio još od kratkih pantalona. Kao što je bio kritičar od značaja i ugleda. Zato je valjda završio u "Metropolu".
       Sumnjam da će ovaj hotel biti poslednje stanište bilo kog iz sadašnjeg sastava Saveta FEST-a, čija mi imena, osim Gorana Markovića, govore malo ili, češće, ništa. Vuk Pavlović ima pedigre Žikinog sina i tek se probija kao filmski kritičar, o čijim tekstovima asovi moje generacije ne misle uvek baš najbolje; Sergej Trifunović jeste moj prijatelj, ali je - koliko znam - u vojsci, što mu nimalo nije smetalo da, osim što je član Saveta FEST-a (na položaju koji podrazumeva puno radno vreme), premijerno odigra ulogu Kazanove u istoimenoj predstavi novosadskog SNP-a; Dejan Vražalić je bio inspicijent u Beogradskom dramskom pozorištu, pa se posle, zbog male plate, okrenuo produkciji loših filmova; Miroljub Vučković je - da otkrijemo i tu tajnu - onaj električar o kome se priča da je pročitao sabrana dela Željka Simića; Nebojša Popović je i dalje zaposlen na televiziji - dobar je to dečko, rekao bi Milanović - ali se ne pojavljuje u njenim programima; Jugoslav Pantelić, koji se izblajhao, jeste intelektualni žigolo čiji je glas lako prepoznatljiv u svakoj distributerskoj najavi, što je njegovoj televiziji, gradskom Studiju B, donelo ekskluzivno pravo praćenja ovogodišnjih festivalskih zbivanja. Isto je pokrivanje bilo savršeno grozno, u duhu Željka Mitrovića.
       Za njih, pak, Gorica Mojović kaže da su "ljudi koji imaju svoj posao, svoja dela, koji rade i stvaraju, imaju uspeha", za razliku od Tirnanića koji ima samo "zavist i sujetu". Ma je li ovo moguće? Da li je ta žena normalna!? O kakvim se to uspesima radi, moliću lepo? I kakva su to slavna dela po Gorici Mojović? Nije valjda mislila na konferanse Jugoslava Pantelića!?! Zna li ona za neke njihove knjige, filmove, pamti li dan kada su dali gol "Partizanu"?
       Osim Markovića i Trifunovića - tu je, da ne zaboravim, još i Raša Andrić! - oni su jedno veliko niko i ništa u ovdašnjoj kulturi, jer su bez ijednog retka o filmu, da o ozbiljnijim tekstovima i ne govorimo - jer, nema ih. Vlada neka nestašica mastila, šta li. Tako se, eto, zbunjena u glavi, Gorica zdušno preporučuje za mesto onoga koji će voditi brigu o beogradskoj kulturi. Ona nema pojma.
       Za razliku od svih njih, osoba koja ima samo zavist i zlobu, to jest - ja, iza sebe ostavlja bar dve stotine ozbiljnih eseja o filmu, o čemu svedoči i nagrada uručena mi baš na FEST-u, dok je naduvani Džoni Dep nervozno čekao svoj red.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ,
       Beograd
       (Kraj u sledećem broju)