Nijedna od nama znanih medicinski zaduženih institucija u svetu ne preporučuje rutinsko skriniranje na drogu

      Zloupotreba psihoaktivnih supstanci među decom i mladima problem je zastrašujućih razmera u mnogim zemljama sveta. Svuda se ulažu značajni napori da se ta svojevrsna epidemija zaustavi. Predložena rešenja baziraju se na stručno usvojenim stavovima organizacija i institucija čiji je zadatak da PROPISUJU i PREPORUČUJU šta u pojedinim oblastima treba uraditi da bi se postigli rezultati. Stručna je i etička obaveza profesionalaca da se o te propise i preporuke - ne ogluše. U tom svetlu treba razmatrati i pitanje: Da li testirati decu u školi na drogu pomoću testa za urin?
       Postoje brojni razlozi za NE! Oni se mogu klasifikovati u: medicinske razloge, vezane za sam test, koji jeste senzitivan i specifičan za neposredno korišćenu drogu, ali ima mnoga ograničenja: ne razlikuje povremenu upotrebu od zavisnosti, rezultati variraju od vremena, postoji niz načina da se reducira senzitivnost testa, mogući su "lažno pozitivni rezultati" zbog unakrsne reakcije sa drugim lekovima ili čak, hranom. Zbog toga se preporučuje da se, tamo gde se test koristi, pre nego što se nalaz proglasi pozitivnim, uradi dodatni test koji to potvrđuje. Nijedna od nama znanih medicinski zaduženih institucija u svetu ne preporučuje rutinsko skriniranje na drogu ni u jednoj grupaciji stanovništva u odsustvu kliničkih indikacija za to. Drugim rečima, niko to ne preporučuje kao oruđe u prevenciji.
       Etičko-pravni razlozi - metoda koja se predlaže suprotna je osnovnim postavkama i principima regulisanim Konvencijom o pravima deteta, koju je ova zemlja ratifikovala i time preuzela obavezu da je poštuje. Sva prava iz Konvencije čine jedinstvenu celinu, te povreda jednog prava, a pogotovo grupe prava, što bi se primenom ove metode neminovno učinilo, dovodi do narušavanja integriteta deteta, sa negativnim posledicama po njegov razvoj. Iako predložena kao metoda koja treba da stvori osnovu za preventivno delovanje, ova metoda tome ne može da posluži. Obeleženo dete biće, nesporno je, predmet niza diskriminatornih i stigmatizirajućih oblika reagovanja. Porodica će i sama biti suočena s nizom problema koje neće moći da reši u pravom trenutku. Nestabilne i rizične porodice biće time još više uzdrmane. Biće uzdrmana i sama škola. Šta će se uraditi s pozitivnim testovima? Da li su kaznene mere zaista rešenje problema, a da pre toga ništa drugo nije učinjeno? Profesionalan odgovor na to neće biti adekvatan prosto zato što to neće biti moguće da se uradi ni brzo ni efikasno.
       Predlagači ističu da će testiranje biti "anonimno". Čak i kad bi postojao napisan i usvojen pravilnik o načinu saopštavanja i upotrebe rezultata (što je inače obaveza kod skrininga), iskustva pokazuju da se u ovoj sredini profesionalne tajne brzo rašire i to bez konsekvenci. No, čak i kad bi uspela da se ostvari potpuna anonimnost, šta se time dobija?
       Veličina pojave, njene karakteristike, izdvajanje škola u kojima ima više narkomanije, pa su zato "opasne", izdvajanje razreda u kome ima dece narkomana? Šta drugo? Za preventivno delovanje postoji već dovoljno činjenica koje opravdavaju snažni sveobuhvatni angažman. Nije važno da li je procenat dece koji koristi drogu 15 ili 20 odsto, važno je da droga jeste problem u našoj sredini, da su školska dvorišta neobezbeđena, da su to prostori za noćno okupljanje ljudi sumnjivih profesija, da MUP ima informacije o deci dilerima, o maloletnicima korisnicima. Tu nam testiranje dece neće ništa novo dodati, ali ima potencijal da oduzme mnogo, posebno od inače krhkog odnosa poverenja koji vlada među mladima i odraslima.
       Šta da se radi?
       Veoma je značajno što je problem narkomanije pokrenuo takav visoki društveni odgovor kao što je angažman i samog premijera. Takav odgovor u našoj sredini mora da bude OBAVEZA za profesionalce, resorne institucije, fakultete, nevladin sektor i posebno same mlade da ponude najbolje solucije da se problem počne razrešavati. Poznata su, kako je već istaknuto, mnoga rešenja. Iako nema univerzalnog, postoje modeli koji su doveli do PROMENA, koji su mobilisali roditelje, školu, zdravstvene radnike, policiju, zakonodavca, a pre svega one koji su ukazali poverenje samim mladima - jednom rečju, mobilisali zajednicu kao celinu. To su modeli koji su uzimali u obzir i kontekstualne faktore - one u kojima se nalazi odgovor na pitanje - ZAŠTO i KAKO droga. Test urina to, svakako, nije.
      
       (Autorka je direktorka Instituta za socijalnu medicinu Medicinskog fakulteta)