Sem Šepard je, u jednom davnom intervjuu, na sebi svojstven način potkačio suštinu - podarivši nam vazda aktuelnu dijagnozu. "Pojavom 'Doors'a rokenrol je postao pretenciozan", izrekao je svestrani ljubitelj rodea, možda i nesvesno citirajući genijalnog Fila Spektora.
       Pa, uz dužnu psovku, moram da priznam da nisam čuo jezgrovitije promišljanje "ludih šezdesetih". Čiji je najunosniji i najizvikaniji simbol Džim Morison, umišljeno oficirsko dete sa izraženim "JNA sindromom". Nepopravljivo razmažen i drčan, taj se u svom idiotski kratkom životu nalupetao u svakom smislu, a jedna od pamtljivijih teza beše ona o rok muzičarima kao "erotskim političarima".
       Mnogi su to "šamanstvo" rabili, ali niko s toliko estradne umešnosti i predanosti kao Bono, najpaćeničkiji vokal u istoriji rokenrola. Paradoksalno, jedan genetski pozitivac i asketski strejtaš se pokazao kao najrevnosniji nastavljač Morisonovog razvratnog (sic!) mesijanstva. Zapravo, stvari su se toliko iščašile u svojoj civilizovanoj evoluciji da se, tu skoro, ugledni magazin "Tajm" zapitao može li Bono da spase svet.
       Avaj, mislim da je to pitanje vrlo, vrlo retoričko. Jer ga je šampion političke korektnosti već spasao. Po principu, gde god stigneš Apokalipsu posadi. Hoću da kažem da je patološki čovekoljubac zvani Bono najpre promovisao sebe u Svetog Grala a zatim se zaputio u krstaške pohode. Tako nastaje ELEMENTARNA NEPOGODA.
       Dakle, narodskim jezikom rečeno, Bono (sa i bez znaka navoda) vam dođe nešto kao irska Jara Ribnikar, samo bez kontemplativne dimenzije i letačke aure. Ili, da upotrebim svetački rečnik shodno zadatoj temi, Bono je od onih izabranih što svoj primerak Biblije koriste kao rešo na kojem kuvaju pasulj sa jastogom.
       Ruku na srce, još na startu svoje znamenite karijere, bilo je jasno o kakvom se "partizanskom romantizmu" radi. Elem, u vreme Maršalove smrti, mlađani Bono je otkrio Vorholov recept za mršavljenje. Kao rođeni irski izrod, umesto na viski i pivo domaćeg porekla, navukao se na amfetamine. Doduše, ovde je dozvoljena mrvica razumevanja: tih dana poslovično upinjački Bono ličio je na polno zbrkano momče koje je propalo na audiciji za pevača neke od "novoromantičarskih" grupa. U amfetaminskom zanosu, inače pojanju skloni pevač, doživeo je prikazanje: negde iznad potiljka posetio ga je prvosveštenik "astralnog roka", gromadni Van Morison. Potaknut tim događajem, Bono piše pesmu-posvetu "Glorija", sa željom da svoju amatersko-špijunsku grupu U2 privede Bogu i top-listama.
       Ali, pokazalo se da je momak naprosto sklon narcisoidnim fantazijama, te da je pobrkao Vana Morisona i Nikolaja Velimirovića. Što mu je na najbolji način stavio do znanja sam Vrhovnik kada je na koncertu u Dablinu obukao svešteničku odoru i otpevao jedinu pravu "Gloriju" (mislim na ONU pesmu, himnu kamiondžija i konobarica), padajući na kolena i bacivši mikrofon iza sebe. Kao što reče Mark Smit: "Da je Isus video U2 sigurno bi bacao flaše na njih." Na užas pravovernih, ispalo je drugačije. Da li se Isus zeznuo u svojoj legendarnoj naivnosti, ili je poželeo da zeza svoju raspuštenu decu - đavo će ga znati; tek, ostaje fakat da je Bono postao raspeti mesija sa prekrštenim nogama.
       Bez obzira na fijasko koji je doživeo njegov premijerni religiozni ispad, Bono nije odustao od katoličkog tržišta, tim pre što je saznao da je najveći živi Irac (već spominjani autor "Glorije" i još malog miliona vrhunskih pesama) Jehovin svedok! I, šta biva? Nešto kasnije zatičemo angažovanog umetnika kako na koncertima (u Americi, zarad svake sigurnosti) vitla belom IRA zastavom, sve dok ne dođe do ozbiljnog komešanja u publici. Tada prekida koncert usred pesme, i kreće sa pridikama kako nema tuče na U2 koncertima, i kako svi moraju da se poštuju i vole i miroljubivo vrište dok im ONI, IZABRANI daruju prosvetiteljske pesme i vibracije ljubavi i slobode. I tako iz večeri u veče, dok opskurni scenski trik nije postao društveni događaj. Strategija izbavljenja je konačno definisana!
       Naravno, početkom osamdesetih, možda još više od "irskog pitanja" pažnju je privlačilo "poljsko pitanje". Zato je Bono, uz "Sundadž, Blooddž Sundadž" (pacifistički "Lament nad Belfastom"), napisao i "Nenj Džear's Dadž", natopljenu simpatijama i nadom u radnički pokret "Solidarnost", što je bio i prvi punokrvni hit njegovog benda.
       Nadalje više nije mogao da omane. Spasavao je Martina Lutera Kinga od guvernera Arizone, Elvisa Prislija od Las Vegasa, Bili Holidej od harlemskih obožavatelja, Džona Lenona od Bitlsa, Džemsa Bonda od Tine Tarner, Frenka Sinatru od Slobodana Miloševića... Nahranio gladnu decu Amsterdama i Mančestera na LIVE AID svetkovini. Predvodeći antiaparthejd kampanju, ostvario je istorijski transfer Stinga, Pitera Gebrijela i Brusa Springstina u amaterski tim "Amnestdž International", dok je on lično preuzeo ulogu plejmejkera u bratskom timu "Greenpeace" boreći se protiv neuporedivo nadmoćnijih protivnika kakvi su "kisele šume", "slatke kiše", "slani kokosi"...
       Čoveku, kao antropološkom fenomenu, vratio se tek preko Sarajeva, ljubeći se u usta sa Šaćirbejom, prkoseći Predsednicima Zapada sa kojima je komunicirao isključivo telefonom, u pauzi između dve pesme, dok se presvlačio u novi kostim. To se zove prolivanje apostolskog znoja!
       Koliko vidim, na red su došli i MMF, UN, OEBS, Bil Gejts i Ted Tarner... A Ninosaurus i dalje čeka na prijem kod MacPhista. Achtung, rođače! Možda nikada i ne dođe do tog INFORMATIVNOG RAZGOVORA. Za utehu i kraj, citiraću Šejna Mekgouena, jednog od najvećih irskih pevača i pesnika današnjice: "Kad god u poslednje vreme otvorim usta - ispovraćam se." Tako se stavlja tačka na "čovečanstvo"!