Ako TV aparat možemo smatrati članom svoje porodice/bračnim partnerom, onda odgovorno tvrdim: punih dvadeset godina bila sam u izuzetno lošem braku. Od tih dvadeset godina druženja sa jednim malecnim Philipsom, samo prvih godinu i po bilo je ispunjeno ljubavlju i obostranom pažnjom, dok je ostatak vremena protekao u neprekidnoj borbi za svaki film ili emisiju koju "jednostavno ne smem da propustim".
       Kao i svaki loš muž, Philips je zahtevao neprekidnu pažnju koja je podrazumevala pomeranje antene na svaka dva minuta i stabilizovanje slike na otprilike svakih deset. Napaćeni živci više ne izdržaše, te smo se pred novu 2002. i zvanično razveli. Naravno, našla sam drugog. Tek zahvaljujući njemu, pakao prepun neposlušnih antena i dugmića koji se stalno zaglavljuju pretvorio se u blaženstvo u kome je za apsolutnu sreću neophodan jedino daljinski upravljač.
       Tih dana otvorio mi se potpuno novi svet. Otkrila sam tako: da su u trendu "kratke forme", da je vrlo "in" pričati o seksu i muško-ženskim odnosima, da postoji direktna povezanost između poeme o Gračanici i ekstraprofita, kao i da posedovanje TV stanice čoveku omogućava da javno izgovori (napiše) sve one reči koje su običnim smrtnicima zabranjene još od detinjstva. To je što se tiče otkrića.
       Neke stvari su, međutim, odranije bile poznate: da ništa ne svetu ne može da vas postidi više od onoga što ćete videti na ekranu (kombinacija pozamašne zadnjice, crvene kožne suknje i pocepane hulahopke u slučaju pevačica; kombinacija jezivog akcenta i nepostojanja elementarnog vaspitanja u slučaju voditeljki), da je naša zemlja jedinstvena po tome što se u njoj do iznemoglosti reklamiraju proizvodi koje prosečan građanin te zemlje ni u snu ne može da kupi, kao i da pola nacije živi za TV kvizove, dok druga polovina čeka svoju šansu da u kontakt-programima ispriča "kako se borila protiv onih, a ovi sada su još gori".
       Za nekoga ko je tek ovih dana otkrio čari daljinskog upravljača i pri tom ima alergijske reakcije na kritiku kao takvu, slična saznanja o domaćem TV programu više su nego zabavna. Naime, kako su još mudri Kinezi ustvrdili da je "kad vidiš da ćeš biti silovan, jedino rešenje da se opustiš i uživaš", prepustila sam se uživanju u novoj dimenziji života uz TV.
       Primera radi, ima li šta lepše nego se probuditi uz voditeljku koja je ljuta i na sebe, i na svoju decu, i na gradski prevoz i na ceo svet, a pri tom se ne libi da taj svoj bes prikaže najširem auditorijumu? Jutarnja kafa uz takav prizor dobija specifični šmek, a iskušenja koja vam predstoje, čine se kao vesela igra. Ponekad, u stvari, prosto žalim što ćemo pre ili kasnije i mi dobiti profesionalan i bezgrešan TV program. U tom trenutku, greške će u najgorem slučaju podrazumevati da se tokom vesti pusti pogrešan prilog, a gledalište će ostati bez očaravajućih hepeninga: spikerke koja se sita ismeje tokom čitanja vesti, gostiju koji se pobiju, izvređaju i iznesu detalje svojih švalerskih afera pred kamerama a nisu deo šou programa Džerija Springera, glave suprasne krmače koja se pojavljuje u kadru umesto najavljenog i potpisanog visokog funkcionera saveznog MUP-a...
       Jednog dana, eto, ostaćemo bez svega toga, a s moje tačke gledišta zaista je utešno što to, po svemu sudeći, neće biti baš tako skoro. Uostalom, odavno je jasno da su svima nama zajedno kamera, osvetljenje i scenografija malo pomereni - pogledajte "Dijagnozu" utorkom na Artu, znaćete na šta mislim!
      
       TAMARA SKROZA