U devedeset minuta zgusnuta je potresna priča o jednom od najvećih srpskih lekara, naučniku profesoru dr Aleksandru Kostiću i njegovom stradanju pod komunistima

      Sva je prilika da bi televizijski gledaoci uskoro mogli da na Prvom programu RTS-a vide jedan nesvakidašnji dugometražni dokumentarni film autora Vojislava-Vokija Kostića pod nazivom "Koncert prof. dr Aleksandra Đ. Kostića". Reditelj je Zdravko Rantić, a proizveden je u Centar filmu.
       "Ovaj film je bolno suočavanje svih nas sa nečim što je naša neposredna i bliska prošlost. I nadam se da je ovaj momenat jedan od katarzičnih za našu struku", rekao je posle projekcije u Ateljeu 212 profesor Medicinskog fakulteta, budući ministar zdravlja u Vladi Srbije prof. dr Tomica Milosavljević. I nije bio jedini koga je potresla sudbina Aleksandra Kostića, ratnika histologa, seksologa, profesora, osnivača beogradskog Medicinskog fakulteta, pesnika, reditelja, pijaniste, arheologa, pisca... čoveka koji je svojom skromnošću, upornošću, umom, vrednoćom i odlučnošću postizao izuzetno, a proživeo nesrećan život sa neprebolnim bolom u duši - kako kaže narator u filmu, njegov sin Vojislav Kostić.
       Šta je to što uzbuđuje u ovoj strogo dokumentovanoj priči o jednom životu dugom osam decenija? Reč je, pre svega, o vlasti i lekarima koji su joj bili bliski, a koji su dva puta dr Aleksandra Kostića odstranili sa Medicinskog fakulteta. Prvi put u vreme rata 1942, jer nije hteo da potpiše čuveni akt saradnje sa okupatorom, drugi put deset godina kasnije kada ga je svemoćna Partija po sili zakona i bez prava žalbe izbacila sa Medicinskog fakulteta da se više nikad na njega ne vrati. Čak i deset dana pred smrt starac na umoru bio je izričit da njegova noga tamo neće kročiti i pomoć su mu pružili lekari Vojnomedicinske akademije.
      
       Šta je motivisalo Vokija Kostića da ispriča ovu potresnu dokumentovanu priču o svom ocu?
       - Dva su razloga. Prvi je da sam jednostavno shvatio kako sam ja poslednji, živi, neposredan i intiman svedok života profesora dr Aleksandra Kostića, moga oca, a znao sam šta je doživljavao i preživljavao. Bio sam upućen u njegova najintimnija promišljanja. I ako ja ne budem taj koji će zabeležiti istinu o mom ocu, sa mnom će sve otići i ništa neće ostati.
       Drugi bitniji razlog je što je, evo, tačno šezdeset godina otkad je počeo njegov mukotrpan život 1942, od njegovog prvog isključenja sa Medicinskog fakulteta. O tome do dana današnjeg niko i nigde nije napisao nijedan red. Na mesec dana pred smrt otac mi je dao svoju zaostavštinu koja se odnosi na taj tragični događaj iz 1942. i rekao da sačekam deset godina a potom sve da predam predsedniku Srpskog lekarskog društva, da se obznani čudovišni postupak profesora Koste Todorovića i Milovana Milovanovića.
      
       I vi ste to uradili?
       - Tačno 11. maja 1993. godine u 15 sati sam sve predao profesoru dr Vojinu Šuloviću, tadašnjem predsedniku Srpskog lekarskog društva, i do današnjeg dana ništa nije učinjeno. Tako sam odlučio da naknadno ispunim amanet profesora dr Aleksandra Kostića i izneo sam celu istinu u ovom filmu.
      
       Pominjete mnoge poznate lekare koji su uticali da 1952. vaš otac ponovo bude, ovog puta i definitivno, odstranjen sa Medicinskog fakulteta - Dušan Zinaja Đurić, dr Julijana Bogićević, dr Marta Ristić, dr Ljubiša Rakić... Ovaj poslednji je, govoreći o vašoj majci, kazao kako je "studentima tendenciozno objašnjavala porast tuberkuloze kod dece u Jugoslaviji pogoršanjem životnih uslova posle pobede revolucije u Jugoslaviji". Sigurno će posle emitovanja filma biti reakcije?
       - Da sam hteo da govorim o svim ljudima koji su učestvovali u tom komunističkom zločinu spram moga oca, sve to ne bi moglo da se uklopi ni u dva sata filma. Zato sam pravio odbir. Verujem da će se reakcije na ovaj film tek čuti, iako je spomenut najmanji mogući broj ljudi. Međutim, mogu da pretpostavim šta će se desiti na osnovu jednog primera. Jednom sam, ranije, u delu svoje biografije pomenuo oduzimanje Vukove nagrade mom ocu i samo ovlaš spomenuo ime Gojka Nikoliša koji je kvalifikovao mog oca kao šovinistu, jer se profesor Kostić svim srcem i do kraja svog života zalagao za upotrebu ćirilice. Tada sam doživeo neviđeni bojkot mojih prijatelja, jer je Nikoliš u to vreme bio član Beogradskog kruga pa mi je zamereno kako sam smeo da iznesem to kad je Nikoliš sada nešto drugo! Slično je bilo i sa naslednikom jednog od pomenutih profesora.
       I sada se ja pitam da li je moguće da neko zamera meni što sam kazao nešto što se dogodilo, činjenično, bez ikakvog mog komentara, i da se oni vređaju zbog onoga što su učinili oni ili njihovi preci, a zapravo bih ja trebalo da budem duboko uvređen zbog toga što su oni povredili mog oca.
      
       Verovatno će i sada ovaj film biti provokativan, pre svega, za lekare?
       - Nema sumnje da će ovaj film predstavljati provokaciju, ali većina lekara, u koje moj otac nije spadao, nema emociju. I ne znam koliko će njih ovaj film da pogodi ili potrese. Pre verujem da će oni gledati ko je kome šta rekao, ko je koja rešenja potpisao i slično. Moj otac je jednom prilikom, posle nekog lekarskog skupa na kome je učestvovao, rekao: "Znaš, lekari su sujetniji od operetskih primadona!" Nije čak rekao operskih, nego operetskih.
      
       U svedočenju iz 1973. vidi se kako je vašem ocu bila dodeljena Vukova nagrada, a zatim na dan saopštenja oduzeta po nalogu Tihomira Vlaškalića, tadašnjeg partijskog moćnika, a u tome su učestvovali Dragutin Tešić, Milan Vukos, Đoko Stojčić, Filip Matić...
       - Koliko je moj otac bio ponosan na francusku Legiju časti, toliko je bio nesrećan što nije dobio Vukovu nagradu. To besprekorno režimsko nasilje za koje niko u javnosti nije znao izvršeno je nad čovekom koji se celog života zalagao za ćirilično pismo i upravo zbog toga mu je oduzeta Vukova nagrada! Jer, kako je tada govorio dotični Vlaškalić, Aleksandar Kostić je u svom antikomunističkom i nacionalističkom stilu načinio ispad na nekom simpozijumu koji je otvorio primedbom zašto program nije štampan ćirilicom već latinicom, jer on ne zna da čita latinicu. Ima li većeg dokaza od svemoći i ludila partijskih mandarina?!
      
       Na sednici Nastavno-naučnog veća Medicinskog fakulteta 2001. godine doneta je odluka da se ponište sve odluke o odstranjivanju profesora Medicinskog fakulteta, te je rehabilitovan trideset i jedan profesor, među kojima su Aleksandar Kostić i njegova supruga, ugledni pedijatar Smilja Joksić-Kostić. Time je, reklo bi se, ovaj današnji režim pokazao svoje bolje lice?
       - Kada sam zvao da na premijeru filma dođe neko iz Skupštine grada, odgovorili su da niko neće doći. Eto, to vam je odnos prema čoveku koji je jedan od osnivača beogradskog Medicinskog fakulteta, Beograđaninu u četvrtom kolenu, a ta rehabilitacija o kojoj govorite bila je pre svega jedan formalni akt i ne mnogo više od toga.
      
       RADMILA STANKOVIĆ