Istovremeno sa informativnom revolucijom došlo je - naročito u islamskom svetu - do radikalizacije društva i potencijalne destabilizacije tradicionalnih režima značajnog dela azijskih država, pa i niza ključnih režima Persijskog zaliva

      (Moskva, RIA "Novosti")
      
       Jedna od najmanje razmatranih, a po svoj prilici najfundamentalnijih novih opasnosti po međunarodnu bezbednost, nesumnjivo je sve veći jaz između životnog standarda razvijenih i zemalja zaostalih u razvoju.
       Započeta pre 15-20 godina rana etapa informativne revolucije bila je obeležena situiranjem najsiromašnijih regiona sveta televizorima i satelitskim antenama. Doduše, najprimitivnijim. I zahvaljujući njima, stanovništvo tih regiona počelo je dobijati više informacija o kulturno drugačijem, nedostižno bogatom zapadnom društvu. To je izazvalo kontratalas mržnje prema zapadnom svetu već kod dve generacije ljudi koji su lišeni čak i nade ne samo u raskošan, nego i dostojan život čoveka. Naročito su se snažno ta raspoloženja ispoljila u muslimanskom svetu. A proširena su svuda. Antizapadna raspoloženja nalaze izraz i u obliku terorizma.
       Istovremeno sa informativnom revolucijom došlo je - naročito u islamskom svetu - do radikalizacije društva i potencijalne destabilizacije tradicionalnih režima značajnog dela azijskih država, pa i niza ključnih režima Persijskog zaliva.
       Umnogome se slični procesi beleže i u mnogim regionima Afrike. Situacija u svim tim regionima produbljuje se time što su oni zbog specifičnosti razvoja proizvodnih snaga u uslovima globalizacije faktički osuđeni na progresirajuće zaostajanje od razvijenih zemalja sveta.
       Rusija bukvalno "sedi" na prelomu između sveta zaostajućih, potencijalno radikalizujućih država i sveta relativno razvijenih. Taj prelom geografski ide preko severnog Kavkaza i Zakavkazja, preko bivših sovjetskih srednjoazijskih republika. Prelom postoji i unutar Rusije između relativno dinamično razvijajućih i depresivnih regiona.
       Ukoliko ne uspemo da izađemo na kraj sa tim izazovima, ili da ih makar delimično amortizujemo, talas radikalnog nacionalizma imaće tendenciju rasta.
       Svakako da je najozbiljnija opasnost po međunarodnu bezbednost započeti proces širenja oružja za masovno uništavanje, naročito nuklearnog. Širenje oružja za masovno uništavanje je pitanje koje je istraženo "uzduž i popreko" i zato ću se ograničiti samo na neke primedbe.
       Taj problem postao je znatno aktuelniji tokom poslednjih godina, pošto je svetska zajednica prespavala početak širenja nuklearnog oružja. Kao rezultat toga, Pakistan i Indija su demonstrirali svoj nuklearni status. Prema tome, sa političko-psihološkog aspekta, režim neširenja nuklearnog oružja se faktički raspao.
       Istupanje SAD iz Sporazuma o PRO sa velikom dozom verovatnoće gura Kinu da intenzivira povećanje nuklearnog potencijala. To će svakako izazvati i kontramere od strane Indije, što će, opet, navesti Pakistan da preduzme uzvratne mere. Možemo pretpostaviti da će u tom "trouglu" i započeti trka u nuklearnom naoružavanju, koja će objektivno inspirisati niz susednih zemalja da dođu do nuklearnog oružja. Reč je pre svega o Tajvanu, Južnoj Koreji, Japanu, Iranu. A to su samo najočigledniji kandidati za ulazak u nuklearni klub u narednih 15 godina.
       Sve se to u značajnoj meri odnosi i na biološko, radiološko i hemijsko oružje.
       Širenje oružja za masovno uništavanje, sem što postaje realnost, dešava se u najnestabilnijim regionima sveta, što ga čini još opasnijim zbog narastanja talasa međunarodnog terorizma.
       Kao što je poznato, međunarodni terorizam sam po sebi nije nova opasnost po bezbednost. Ono što se danas podrazumeva pod tim terminom pratilo je čovečanstvo tokom čitave njegove istorije. Pojačavanje opasnosti tog fenomena danas je skopčano sa četiri faktora. Prvo, rastuća verovatnoća da će u ruke terorista dospeti oružje za masovno uništavanje. Drugo, u uslovima informativne transparentnosti savremenog društva akti terora postaju kudikamo efikasniji i primamljiviji za potencijalne teroriste.
       Treće, u savremenom postindustrijskom društvu, naročito u velikim gradovima, povećava se ranjivost u pogledu akata terora. Najzad, četvrti, u situaciji narastajuće i sve vidljivije nejednakosti među zemljama i regionima, a katkada i unutar zemlje, sve je verovatniji rast talasa terorizma kako od strane očajnika, tako i od strane naročito ciničnih političara ili političkih snaga, koje računaju da će očajanje ljudi iskoristiti za postizanje sopstvenih ciljeva.
       Sasvim je očigledan i porast terorizma čiji će izvor postati razvijene ili relativno razvijene države, naročito u Evropi. I to ne samo preko grananja terorističkih organizacija sa sedištima u svetu siromašnih. U samim evropskim zemljama tokom poslednje dve-tri decenije formirao se sloj permanentno siromašnih i nezaposlenih, dakle, sopstveni unutrašnji "treći svet".
       Ti "novi siromasi" nisu toliko bedni kao njihova sabraća u slabo razvijenom svetu, ali je zato njihov kontakt sa svetom bogatih bliži. Sem toga, procesi skopčani sa informatičkom revolucijom i globalizacijom počeli su da miniraju stabilnost situacije tradicionalne srednje klase, njegovu sigurnost u sutrašnjicu. Time je u značajnoj meri i uslovljen rast antiglobalističkih pokreta na Zapadu. U budućnosti oni mogu da posluže kao socijalna sredina za nastanak terorističkih organizacija. U relativno nove izazove bezbednosti spada i rast narkomanije i šverca narkoticima, što uglavnom dolazi iz centralne i južne Azije. U manje krupne, ali ne i manje zaoštrene izazove bezbednosti spada i rast međunarodnog kriminala, skopčanog sa ilegalnom migracijom stanovništva.
       Sa povećanjem broja članica relativno se smanjuje efikasnost UN. Slabi i NATO kroz lansirani proces kontinuiranog širenja, bez obzira na njegove pokušaje da se makar spolja modernizuje. Nije mu pošlo za rukom da pronađe novi cilj i obezbedi legitimitet na račun izlaska izvan zone odgovornosti preko doktrine "humanitarne intervencije". Severnoatlantska alijansa ostaje korisni instrument vezivanja SAD za evropsku bezbednost i predstavlja svojevrsni balast, koji održava brod evropske bezbednosti od prekomernih oscilacija. Ali na nove izazove bezbednosti NATO zasad nije sposoban da odgovori.
       Bez obzira na drastično pojačanu diskusiju oko formiranja opšte spoljne politike i politike bezbednosti, Evropska unija još nije postala efikasan igrač u toj oblasti.
       Faktički, izvršivši svoju funkciju smekšavanja protivurečnosti u Evropi "hladnog rata" i postavši manje upravljajući zbog naglog širenja članstva, polako ali sigurno marginalizuje se i OEBS. Sve više potpada pod pritisak društvenih pokreta, u prvom redu antiglobalističkih. Relativno manje efikasna postaje i "velika osmorka" (G-8).
       Ništa bolja situacija nije ni sa međunarodnim organizacijama. Serija neuspeha ozbiljno je minirala autoritet MMF-a. Situacija u sferi upravljanja međunarodnim odnosima u oblasti bezbednosti produbljuje se zbog politike najmoćnije zemlje svetske zajednice, njenog praktičnog lidera - Sjedinjenih Država.
       Vibriranje Vašingtona između jednostrane strategije i težnje u pravcu stvaranja multilateralnih koalicija se nastavlja.
       Rusija mora da rešava svoje probleme - da prevladava akumuliranu ekonomsku, tehnološku i socijalnu zaostalost, da se uključuje u procese globalizacije i informatičke revolucije. I što je najznačajnije - neophodno je da promeni stanje u kome se Rusija našla posle okončanja "hladnog rata" - stanje "poluprotivnika-polupartnera" naprednih država. To stanje je veoma neugodno, jer pothranjuje tradicionalističke prilaze, uzajamnu sumnjičavost i usporava uspostavljanje saradnje.
       Pa i pored svega, bez aktivne inicijativne politike Rusije, bez zajedničkih napora međunarodne zajednice, svet može ispustiti mogućnost uspostavljanja efikasnog sistema borbe protiv novih i starih opasnosti i naći se pred licem nove katastrofe.
      
       SERGEJ KARAGANOV,
       zamenik direktora Instituta za Evropu Ruske akademije nauka