Za svoju novu knjigu Blues diary (Bluz dnevnik) autor Slobodan Tišma kaže da je neka vrsta pseudodnevnika pseudopisca u pseudovremenu

      Slobodan Tišma (1946) pripada onom malobrojnom krugu novosadskih pesnika znatnoga ranga za koje mimo njihove životne i književničke sredine malo ko zna. U Novom Sadu su, recimo, na sličan način poznato nepoznati, iliti nepoznato poznati, i vrsni pesnici Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac, a ima ih još takvih, i to ne samo ovde. Svako od njih je u svoju izbranu, pa i negovanu "marginalnost" ulazio na svoj način. Ali je u svih njih istovetan neki polunehajan, samosumnjičav, pa i mazohistički samokritičan odnos prema sopstvenom delu. A kanda i jedan osećaj potrebe da se bude izdvojen i sam, pa ma i - neprimećen.
       U toj izabranoj i "osvajanoj" samoskrjanutosti ima, dabome, podosta od one starinske panonske, gospodstveno uznosite skromnosti. Ali, možda i više od toga, ima jedne urođene nevoljkosti, samopokolebanosti, neviolentne opuštenosti, pa čak i "oblomovske" beživotne predanosti, koja se koreni u onom strašnom Molohu vojvođanske depresivnosti, koja vuče u rasap i samozatiranje.
       Nimalo slučajno ispisujem ove teške reči uz najnoviju, treću pesničku knjigu Slobodana Tišme Blues diardž (Bluz dnevnik). Jer, taj i takav mentalitet, i ta i takva filosofija življenja, u temelju je ovog "pevanja i mišljenja", za koje bi istinovernije bilo reći pevanja i življenja, a najtačnije - pevanja življenja i pevanja.
       Daleko više i uočljivije nego u prethodnim knjigama (Marinizmi, 1995, i Vrt kao to, 1997) - u kojima je, najpre, okušavao deskriptivne moći svoga pesničkog izraza, a, potom, konceptualističku "strategiju i taktiku" prakse svog pesničkog pisma - u svojoj najnovijoj knjizi ovaj autor, "pevajući", neprestano i isključivo misli sušt svoga bića i življenja, kao što i, živeći, mada ne ni stalno ni jedino, misli smisao svoga "pevanja".
       On je, naime, u neprestanoj potrazi za srčikom svoga bića: traži se i samoistražuje, napipava i opipava, ogoljeno i nesamilosno. A to čini jednim rendgenski prozirućim samopromišljanjem, kojemu nije do samozavaravanja i samopolagivanja. A još manje do - pevuckanja. Pa čak mu ni do pevanja nije, pošto je i ono, svo, u jednom umišljajno depoetizovanom, "direktnom", uveliko diskurzivnom izrazu, koji ispovednost ovog dnevnika uznosi u ravan rudimentarnog i fragmentizovanog autobiografskog i autopoetičkog traktata o življenju i pevanju.
       Za ovo i ovakvo svoje pevanje življenja i pevanja, sam autor će, u belešci na kraju knjige, s naglašenim samonipodaštavanjem, reći: "U svakom slučaju, moglo bi se reći da je 'Blues diardž' neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudovremenu (...). Naslov knjige jasno govori da se radi o 'plačevima'. Bluz je, kao što je opštepoznato, pesma tugovanka (...) monolog, razgovor sa samim sobom kao drugim, razgovor sa svojom dušom, mrmljanje u bradu da bi se olakšao bol."
       No, pogrešiće onaj čitalac koji iz ove pesnikove beleške "iščita" bilo kakvu patetiku bola. Ni traga od nje nije u "pevanju" subjekta ovih pesama, koji je sav od netremične samoironijske distanciranosti. I od samorazorne, samoništeće iskrenosti. I od one uzvišene skrušenosti niščega, koji, samotan i samopotrven, ni na tren se ne bi drznuo ni da misli, a nekmoli da "peva" sebe s - patosom. Još manje s Narcisom.
       Naprotiv.
       U svome, kako sam kaže, "beleškarenju" sav ogoljen pred samogoljenim, a "bolesnim", utuljenim Erosom stvaranja ("Da li je, uopšte, još živ taj dečko") i dobrano prožet življenjem Tanatosa svoga "životarenja" ("Samo da postojim, da nestajem"), Slobodan Tišma ispoveda jednu dublju, suštastveniju dramu: drhturenje bića, jezu življenja. Onu egzistencijalnu zebnju ("Ja napušten od sveta, od univerzuma /Ja koji sam nestao, ali postoji nada / Da ću biti pronađen i ponovo rođen // I ponovo izgubljen") koja se uveliko samoprozrela, pa se tim samoprozrenjem potkrepljuje i zgreva. Ali, samo trenutačno i sasvim mlako. Pa i "peva" jednako tako, stišano i bestrasno, "između Nade i Sumnje", s reskom, grkom svešću o "pisanju kao ubijanju, poništavanju", zbog čega tako ravnodušno, a možda čak i oradovano prihvata i naglašava njegovu samoproglašenu nevažnost: "Uglavnom, ja ne znam šta pišem /Nisam svestan posledica /Njih, u stvari, i nema / Moje pisanje je bezazleno /Otud ideja o površnom pisanju /U njemu nema moći, nema značenja".
       A i za "životarenje" i za "beleškarenje", taj "Virbije, krošnjar", kojemu "sve što voli(m) dolazi iz Zelenila" - i koji nikako ne bi da je učesnik nego samo posmatrač što vegetira u pustoši svoje "prigrljene Večne Dokonosti", koja mu je "Radost Večnosti"! - utehu nalazi u drveću, čiju koru opipava, čija debla obgrljuje, osluškujući "spolja unutrašnji šum sopstvenih godina".
      
       BOŠKO IVKOV