Teško je, posle slušanja pijaniste Dmitrija Baškirova na Kolarcu poverovati da on zaista jeste poslednji u jednom vremenu i da pred nama stoji nešto sasvim drugačije

      Posle dužeg vremena, tačnije od Beogradskih muzičkih svečanosti u oktobru, i pored odličnih pijanista, sreli smo ponovo veličinu svetskog formata, Dmitrija Baškirova. Najavljivali su ga kao poslednjeg iz velike plejade sjajnih ruskih pijanista, reprezentenata još, do sada, neprevaziđenog načina pristupa klavijaturi. Ovde se svesno ne potencira pripadnost ruskoj pijanističkoj školi, iako Baškirov, imajući u svoje vreme za profesora Aleksandra Goldenvejzera njoj, po definiciji, definitivno pripada.
       Da je sviranje na klaviru danas samo pitanje osvojene tehnologije - nije tajna nigde, osim u pedagoškim pogledima vezanim za naše krajeve, što jeste žalosno i ostaće tako, bar još neko vreme. S druge strane, poneko nam došapne da je beogradska publika navikla na ruske pijaniste i da ih zato tako visoko ceni, što je takođe sporno pa će, čim se pruži prva prilika, biti osporeno. Publika gotovo redovno reaguje na lepo čak i kada nije u mogućnosti da to lepo i objasni. Uostalom to niko od prosečnog ljubitelja muzike i klavira ne očekuje.
       Dmitrij Baškirov nije baš išao u susret publici standardnim izborom programa, valjda i sam željan da malo tumara po manje interpretativno potrošenim delima. Gotovo nepoznati "Rondo" Frederika Šopena, onima koji nisu stigli da uzmu program na vreme, započeo je kao da će svirati delo Prokofjeva. "Šest intermeca" Roberta Šumana zadržao je na strogo klasičnom načinu izvođenja (kao da Šuman permanentno odvraća pijaniste od bilo kakvog odstupanja od nasleđenih kanona).
       Preludiji Kloda Debisija ostali su u domenu poigravanja tonskim bojama što im i jeste suština. Najveće iznenađenje, ali i najbolje mesto za promociju svog pijanizma Baškirov je našao u transkripciji Šubertovih solo pesama Franca Lista za klavir, dakle, baš na onom mestu na kome su se susreli pevnost ljudskog glasa i potencijal instrumenta.
       Tri su se velika lika ovde našla na istom poslu: Franc Šubert čije se note i danas otkrivaju i proučavaju, Franc List sa svojim pristupom muzici kao takvoj, bez obzira za koji je instrument ili sastav komponovana što ga približava Bahu, i Dmitrij Baškirov koji je sve to provukao kroz sopstveni senzibilitet, učenost i intuiciju. "Kantilena" je izazvala neobično burnu reakciju. Kao da je Baškirov hteo da nam istakne njeno mnogostrano tumačenje, lirizmom je podvlačio sklad u dopadljivom i potresnom, dramatika je ostala na onim mestima gde je tekst Šubertovih pesama ima, ali se na klaviru mora dočarati neverbalnim sredstvima.
       Teško je, posle slušanja pijaniste Dmitrija Baškirova na Kolarcu poverovati da on zaista jeste poslednji u jednom vremenu i da pred nama stoji nešto sasvim drugačije. Ma kako se obrisi neke nove umetničke reproduktivne koncepcije nazirali, malo će koga mimoići saznanje o iskustvu kompozitora koji su, nesmotreno, propustili gotovo čitav vek da bi sopstvenu umetnost ponovo počeli da, bez straha od publike, iznose pred oči i uši javnosti.
       Uostalom, kriza individualnosti stoji u obrnutoj proporciji sa brojem (bez uvrede) likova kojima se divimo i smatramo ih uzorom. Proizlazi da istorija, najopštija ili vezana za pojedine segmente, nije nikakva učiteljica života, već samo popis cikličnog ponavljanja grešaka. Nije naodmet razmisliti o tome, u kontekstu umetnosti, takođe.
      
       MILENA MILORADOVIĆ