NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Mi i oni

Mesto: Galerija Francuskog kulturnog centra, Beograd
Autor: Milan Tucović

      Đorđe Kadijević
      
       Izložba slikara i vajara Milana Tucovića (1964) u prostorijama obnovljenog Francuskog kulturnog centra u Beogradu po nečem predstavlja vanredan umetnički događaj. Do ove izložbe je došlo na inicijativu Francuza koji pokazuju dobru volju da, posle dužeg prekida, obnove kulturne kontakte sa našom sredinom. Može se postaviti pitanje: zašto su za tu priliku izabrali baš Tucovića? Sudeći po onome što su sami rekli o tome, njih u našoj umetnosti zanima "ono što se ne rastvara u bledunjavim međunarodnim klišeima" (K. Timonije). A šta je to?...
       Milan Tucović je na ovoj izložbi predstavljen kao slikar koji u našoj likovnoj umetnosti sledi smer tradicijske stvaralačke geneze. On je od onih koji "još uvek slikaju", i to čini na način koji seže "s one strane pojavnog". Za Francuze je, dakle, zanimljivo ono što se u nas, u delu naše umetničke kritike koja teži da deluje kao oficijelna, ne smatra "recentnom" pojavom. Za te zapadnjake, međutim, Tucović je zanimljiv kao pojava karakteristična za kulturu društva u tranziciji kao što je naša. Njih zanima "škola" kojoj on pripada, jer ona je i "pogled na svet" svojstven takvom društvu. Oni u Tucoviću vide ne samo nastavljača duge tradicije slikarstva "koje prodire u nadrealno" već i tip stvaraoca specifičan za Balkan kao prostor susretanja dveju evropskih kultura, Istoka i Zapada "koji su potresale sve bure veka"...
       Tucovićevoj izložbi daje značaj i to što ju je otvorio zvanični predstavnik Francuske u Jugoslaviji kao i slika neopisive gužve na otvaranju (zakrčena Ulica kneza Mihaila). Neobičan je i za ćudi dela naše kulturne javnosti provokativan podatak da su se kupci, ponajpre stranci, najviše sami Francuzi, prosto otimali o Tucovićeve slike.
       Ova priča ukazuje na problem odnosa naše umetnosti "sa svetom". Ona oponira nametanom mišljenju da će naši stvaraoci "ući u svet" čim nauče neke od njegovih umetničkih jezika, pa onda pokažu da sve što "oni" mogu, možemo i mi. Ali, vidi se, evo, da "njih" zanima ono što je naše, što smo mi... Njih je, gle čuda, privukla Tucovićeva slikarska poezija melanholične, sanjarske kontemplacije u kojoj oni vide uzbudljivu sliku našeg opiranja represivnoj stvarnosti danog nam životnog prostora po kome haraju "sve bure veka". Francuzi su prihvatili i Tucovićev slikarski klasicizam kao nešto što je kontekstualno razumljivo, bez straha (kakvog ima u nas) da u njegovom naglašenom estetizmu ima nečeg anahroničnog. Nas još fascinira to što je danas u umetnosti dopušteno da objekat zauzme mesto predstave - tj. da se prost predmet postavi kao umetničko delo. A tamo, u svetu, fascinirani su kada vide da predstava (tj. umetnička slika) zauzima mesto objekta! - baš onako kako to Tucović radi.
       Treba se podsetiti da je, pre Tucovića, na istom mestu, u Francuskom kulturnom centru, i iz istog razloga, zbog tradicijske stvaralačke geneze i "klasičnog" slikarskog jezika, doživela svoju epifamiju i naša Marina Nakićenović. Da li će naši kulturni dušebrižnici koji hoće da nas "vode u svet" iz ta dva primera umeti da izvuku neku pouku?


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu