Razne priče o hiljadama ubijenih Albanaca na Kosovu - još nisu dokazane, iako su dobro iskorišćene za stvaranje slike o Srbima kao genocidnom narodu. Naročito su bile gnusne one o smeštanju stotina tela u okna rudnika u Trepči, koje su plasirane u mnogim inostranim medijima, iako francuske mirovne trupe odmah po dolasku na taj teren u njima nisu pronašle ništa

      Dok su kamioni prekriveni ćebadima polako krivudali prema rudarskom kompleksu u blizini Trepče na severnom Kosovu, aprila meseca 1999, Bešket Kurti nije na to obraćao pažnju. Uostalom, Jugoslovenska armija je tamo imala bazu. Bio je juli mesec pošto su se borbe završile kada se gospodin Kurti vratio u ratom izranavljenu Trepču i kada je ovaj mladi moler čuo prve glasine izgovorene šapatom: "Da li znaš da je u rudnik bačeno 700 tela?", pitao ga je jedan poznanik u kafiću na brdu iznad rudarskog okna. "Ne, nisu bačeni u rudnik, nego u peć, s druge strane planine", rekao je drugi.
       Do kraja leta su ove priče o telima razbacanim u nacističkom stilu bile toliko proširene da su istražitelji poslali tim od trojice francuskih policajaca koji su poput speleologa ušli gotovo kilometar u okno u potrazi za telima. Ništa nisu našli. Drugi tim analizirao je pepeo u visokim pećima. Ni tamo nisu našli nijedan zub niti bili koji drugi trag spaljenog tela.
      
       Selektivni teror
       Tog proleća na Kosovu jugoslovenske vojne i policijske snage uradile su strašne stvari. Isterali su na hiljade lokalnih Albanaca, spaljivali njihove kuće i izvršili više ubistava. Možda je i to bilo dovoljno opravdanje da Severnoatlantska vojna organizacija otpočne bombardovanje i optuži jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića za ratne zločine. Ali, ni to kao ni druge optužbe - za masovna ubistva, silovanja, krematorijume, sakaćenje mrtvaca - nisu mogli biti dokazani ni šest meseci pošto su snage NATO-a ušle na Kosovo. Lokalni albanski vojnici, humanitarne organizacije, NATO i novinari iz celog sveta složno su se trudili da potvrde glasine o genocidu. Međutim, počela je da se ukazuje sasvim drugačija slika.
       "Ruanda je bila pravi genocid. Kosovo je lako etničko čišćenje", kaže Emilio Perez Pužol, španski patolog koji je ekshumirao leševe posle oba konflikta. Priča, kako mu je u Ujedinjenim nacijama rečeno da u sektoru zapadnog Kosova, za koji je bio zadužen, može da očekuje čitavih 2000 žrtava. Njegov tim pronašao je 187 tela, a među njima nijedno nije bilo osakaćeno, kako se pričalo među Albancima.
       Neka istraživanja organizacija za zaštitu ljudskih prava sada pokazuju da se većina ubistava i spaljivanja dogodila u oblastima u kojima je separatistička Oslobodilačka vojska Kosova bila aktivna ili u gradskim ulicama čije kuće se sa zadnje strane graniče sa njivama i kuda su borci OVK mogli da se infiltriraju. Oni kažu da su Srbi pokušavali da očiste oblasti u kojima je OVK imao podršku, koristeći selektivni teror, pljačku i sporadična ubijanja.
       "Mi verujemo da je NATO koristio OVK kao svoju invazionu silu", kaže penzionisani general Radovan Radinović, bivši glavni vojni strateg Jugoslovenske armije, koji je bio i savetnik vojnih planera tokom rata sa NATO. General Radinović kaže da su pojedinci mogli počiniti zločine, ali nikako ubijanje "na hiljade" vojnika OVK. (Po Kosovskoj separatističkoj vojnoj formaciji za dve godine je bilo 2 400 mrtvih.)
      
       Zvanične procene
       Britanski i američki zvaničnici i dalje smatraju da su Srbi ubili oko 10 000 ili više Albanaca na Kosovu. Međunarodni tribunal za zločine izvršene u bivšoj Jugoslaviji optužio je Srbe da prikrivaju ratna zlodela preseljavajući tela poginulih. Ovaj sud je otpočeo analiziranje posledica srpskih napada. Međutim, broj otkrivenih tela je za sada znatno niži - 2 108 do novembra, a svi ti mrtvaci ne moraju biti i žrtve ratnih zločina. Dok više od 300 prijavljenih jama sa leševima tek treba pregledati, Tribunal je prvo istražio one najveće, ali čak ni u njima nije pronašao više od pet tela, koja pre liče na žrtve međusobnih obračuna nego na masovna ubijanja.
       Oslobodilačka vojska Kosova je dosta pomogla da se na Zapadu oformi slika o ratom zahvaćenom Kosovu. Međunarodne organizacije za ljudska prava kažu da su separatistički vojnici radili za Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda sa sedištem na Kosovu, a njihovi aktivisti su često bili prvi koji bi intervjuisali izbeglice pristigle u Makedoniju. Novinari bi kasnije citirali liste o nestalim osobama koje je Savet objavljivao da bi podržali priču o tome kako je mnogo ljudi umrlo na Kosovu, a Stejt department je ovog meseca ponovio procene Saveta na 10 000 nestalih osoba. Ovaj broj, međutim, treba uzeti s rezervom: zapadni istražitelji kažu da Savet neće da pokaže svoju listu nestalih osoba.
      
       Izveštaji sa terena
       Još povezaniji sa OVK bio je Slobodni radio Kosova, osnovan u januaru, pošto su "gerilci" bili odsečeni od važnih mesta u regionu. Bivši dopisnik radija Kemal Aliju kaže da su on i još petorica novinara bili sakriveni zajedno sa OVK negde u planinama centralnog Kosova. Koristili su satelitske telefone da bi dobijali obaveštenja od komandanata OVK. Radio prenos bio je dovoljno jak da dopre do glavnog pokrajinskog grada Prištine, gde je prevodilac izveštaje prevodio na engleski, za sajt Kosovo-presa na Internetu, koji je pripadao OVK.
       Kada je bilo struje u logorima separatističke vojske, gospodin Aliju je na televiziji gledao brifinge NATO-a. "Mnogo puta smo videli Džejmija Šeja kako govori o broju ubijenih ljudi, i mnogo puta su to bili brojevi preuzeti od Kosovo-presa", kaže on. S druge strane, tvrdnje NATO-a, su da Šej nije dolazio do informacija direktno preko Kosovo-presa. Međutim, zvaničnici tvrde da su članovi vlada NATO-a imali malo pravih informacija o tome šta se stvarno događalo na terenu. "Svi smo mi bili odsečeni, onesposobljeni", kaže jedan oficir NATO-a. "Kako se rat odužio, NATO je izmorene predstavnike štampe usmeravao na drugačiju priču: umesto civila ubijenih bombama NATO-a, krivica je prebačena na srpska 'polja smrti'. Timovi za praćenje ljudskih prava, smešteni u obližnjoj Makedoniji i Albaniji da bi intervjuisali izbeglice, direktno su pothranjivali ovakve informacije. Službenici Stejt departmenta dostavili su im formulare sa već spremnim pitanjima, pokušavajući da ih privole da postavljaju standardna pitanja o nasilju da bi imali što više slučajeva ratnih zločina. Među grupama koje su sarađivale bili su i Lekari za ljudska prava (Phdžsicians for Human Rights), koji su odatle odavno prizivali silu koja bi zaštitila kosovske Albanace.
      
       Istraživanja samih Srba
       Jugoslovenska vlada u Beogradu je u međuvremenu sprovodila svoju istragu o ratnim zločinima, koja je trebalo da ukloni svaku moguću sumnju sa predsednika Miloševića, ali i da upozori nedisciplinovane srpske rezerviste da ostanu "čisti" da ne bi bili optuženi. Na jednom suđenju, srpski policajac-rezervista Boban Petković optužen je za ubistvo četiri Albanca u selu Rija u zapadnom Kosovu 9. maja, a policajac Đorđe Simić je optužen za saučesništvo. Sudska dokumenta stavljaju na dušu gospodinu Petkoviću da je za vreme borbe sa OVK ugledao jednog kosovskog Albanca kako trči prema šumi, kada ga je uhvatio jugoslovenski vojnik. "Misleći da je čovek uhvaćeni terorista, Petković je prišao zarobljeniku, uzeo oružje od Simića i upucao čoveka u glavu", optužbe su u dokumentima. U njima, piše dalje da je Petković začuo glasove iz kuće i "verujući da su to teroristi, Petković je uzeo mašinku i ubio sve troje ljudi u njoj". Gospodin Petković se brani time da je on bio u borbi, i da su hroničan stres i stalni napadi OVK uticali na njegovu procenu. Simić kaže da je njegov pištolj upotrebljen bez njegove dozvole.
      
       Storija o rudarskom oknu
       Iako brutalni, ovi incidenti nisu imali velikog uticaja na lošu sliku koju su Srbi potom stekli ubijanjem Albanaca i bacanjem njihovih tela u rudarsko okno. Svet je o tome saznao od Halita Beranija, šefa ogranka Saveta za odbranu ljudskih prava u Mitrovici. Berani je bivši glumac, s bradom u stilu Karla Marksa, koji sažima sve srpske zločine pokazivanjem fotografije na kojoj je beba sa smrskanom glavom. Gospodin Berani je rat proveo seleći se iz sela u selo sa pisaćom mašinom, praveći izveštaje za strane radio-stanice i diplomate u svom svakodnevnom trominutnom javljanju preko satelitskog telefona OVK. On kaže da je od stanovnika iz okoline Trepče čuo da ka rudniku idu puni, a otuda prazni kamioni, kao i da se iz rudarskog kompleksa širi čudan smrad. Njegov izveštaj početkom aprila sugerisao je da su rudnici postali mesta za odlaganje leševa, a Dojče vele, nemačka radio-stanica, prenela je ovaj izveštaj na albanskom jeziku.
       Priča se brzo proširila. U junu, sajt Kosovo-presa na Internetu citira službenika američke ambasade u Atini koji kaže da "ima svedoka i fotografija" za kamione koji prenose tela. Zapadnjački novinari javljaju se ambasadi, ali portparolka kaže da ne zna ko je izvor te informacije. Londonski "Obzerver" objavio je sličnu priču, citirajući kao izvore komandanta OVK, devojku koju je pozvao neki stariji čovek, kao i Kosovara koji je za ovu priču čuo od izbeglica.
       Portparol Pentagona, upitan u to vreme za Trepču, rekao je: "U poslednjih 10 nedelja bilo je nekoliko izveštaja o spaljivanju tela u bivšim industrijskim postrojenjima na Kosovu." Neki komentatori prihvatili su ovu pretpostavku kao činjenicu. Kada su francuske trupe preuzele komandu u oblasti rudnika, oni su izvestili sud da su pronašli samo dobro očišćene bačve i gomile odeće. Istražitelji Tribunala nisu bili iznenađeni: odeća je na đubretom zatrpanom Kosovu svuda bila razbacana, a i zašto bi Srbi očistili burad, a ne bi spalili odeću? Posle jalove istrage "više nije bilo nikakvog razloga da se dalje bavimo ovim problemom", kaže jedan službenik Tribunala.
       Gospodin Berani nije baš sasvim siguran u svoju priču. "Svima sam rekao da je to pretpostavka, a ne potvrđena informacija", kaže, ali i dodaje: "Sa Srbima je sve moguće."
       Danijel Perl i Robert Blok
       "Wall Street Journal", 31. decembar 1999.
      
      

Život je dva puta spojio Danijela Perla, novinara "Vol strit džornala" i Halita Beranija, šefa Saveta za odbranu ljudskih prava u Kosovskoj Mitrovici. Prvi put je to bilo posle NATO agresije na Jugoslaviju, kada je Perl proveravao tvrdnje Beranija da je onoliko albanskih leševa bačeno u peći kombinata "Trepča". A onda, nekako u vreme kada su Perla na brutalan način u Pakistanu ubili islamski fundamentalisti, Berani se pojavio kao svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću. NIN donosi deo teksta koji su u "Vol strit yornalu" o srpskim zločinima na Kosmetu objavili Danijel Perl i Bobi Blok.