Komisija UN za ljudska prava koja istražuje kršenje ljudskih prava u celom svetu, dobija samo 20 miliona dolara godišnje, a Tribunal je lane dobio 95 miliona dolara

      Iza kulisa suđenja Slobodanu Miloševiću teče još jedan veliki, paralelni proces o kome se u Srbiji malo zna. Na sudu se nalazi i sam Haški tribunal, a zajedno s njim i celokupan sistem međunarodnog krivičnog prava. Ovaj uporedni proces se ne odvija u Hagu već u vodećim zapadnim prestonicama i u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku, i to uglavnom iza zatvorenih vrata: samo su se izuzetno u sredu (6. mart) glavni akteri oba procesa zatekli zajedno na javnoj platformi u glavnom gradu Holandije. Haška tužiteljica Karla del Ponte i američki ambasador za ratne zločine Pjer Prosper pojavili su se zajedno pred novinarima kako bi, nakon teške kritike koju je Prosper u ime Bušove administracije prošle nedelje u Vašingtonu izrekao Tribunalu, javno zakrpili pocepanu predstavu o dostižnosti i delotvornosti međunarodne pravde. Bila je to mala pokazna vežba, jednako malog i skromnog dometa.
      
       Preplaćene sudije
       Da ne bi bilo zabune, treba reći da je sadašnja američka administracija izvesne znake nezadovoljstva radom Haškog tribunala počela iskazivati nekoliko meseci pre početka suđenja Slobodanu Miloševiću. Nije, dakle, iznenađujuće loš učinak haškog tužilaštva na startu "procesa stoleća" razlog što Amerikanci rapidno gube želju da izdašno podupiru haški međunarodni pravosudni eksperiment. Američki pritisak na Tribunal procurio je u javnost kada u decembru prošle godine, usled američkog protivljenja, nije usvojen budžet Haškog suda. Reč je o izuzetno izdašnom budžetu: lane je iznosio 95 miliona dolara, što je oko 10 odsto operativnog budžeta za same Ujedinjene nacije. Poređenja radi, Komisija UN za ljudska prava koja istražuje kršenje ljudskih prava u celom svetu, dobija samo 20 miliona dolara godišnje. Sudije Haškog tribunala, kako saznaje NIN, spadaju među najbolje plaćene nosioce pravosudnih funkcija na svetu: isto kao i tužiteljica, zarađuju 160 hiljada dolara godišnje, poput sudija Vrhovnog suda u Americi.
       Amerikanci su pošli sa tanjeg kraja, kako se to u diplomatiji često radi, pa su prvo na takozvanom Petom komitetu, koji se tim stvarima bavi, potegli pitanje nekih sudija dvojnog državljanstva (čiji su oni, u stvari, državljani?), pa onda onu staru, dobro znanu priču o tome kako neki srpski advokati sa svojim klijentima dele za ovdašnje uslove astronomske honorare koje dobijaju od suda (korupcija!), pa je onda održana zatvorena sednica Saveta bezbednosti i proširila se priča kako Tribunal pati od "lošeg gazdovanja".
      
       Uzurpacija suverenosti
       Nisu, naravno, Amerikanci naprasno počeli da škrtare kad su ratni zločini u pitanju, već se radi o tome da je na vlasti u Americi administracija kojoj se diže kosa na glavi kad je Međunarodni krivični sud u pitanju. Takođe, na vlasti je administracija koja je krenula u rat protiv terorizma i koja nema nameru da dozvoli da neke međunarodne institucije, pa makar to bio i Međunarodni krivični sud, uzurpiraju njen suverenitet i njene odgovornosti, kad je posredi njeno shvatanje prava na nacionalnu samoodbranu. To su okolnosti koje su se podudarile da pokvare sreću Haškom tribunalu, no određenu je ulogu odigrala i slučajnost da se na mestu tužioca Tribunala zatekla baš Karla del Ponte, od čijih se javnih izjava kosa diže na glavi liderima i onih zapadnih država koje spadaju u najbolje prijatelje Haškog suda. Prošlog maja Del Ponte je odjurila u Vašington kako bi tamo za 24 sata preduhitrila Vojislava Koštunicu. Primio je Kolin Pauel i iskazao joj javnu podršku ali je, kažu ljudi iz Stejt departmenta, privatno škrgutao zubima zbog njenog arogantnog nastupa.
       Gospođa Del Ponte je mnogima stala na žulj: oni su se toga setili kad su se uverili da se njena kancelarija nije naročito proslavila na suđenju Miloševiću. Uvodne reči tužilaca skrpljene su iz novinskih članaka i drugog popularnog štiva, što nije promaklo novinarima koji su utvrdili da je navodni strah Miloševića da će on i njegova supruga doživeti sudbinu bračnog para Čaušesku, što ga je tužilac Džefri Najs locirao u vreme Gazimestana 1989. godine (kad ni Čaušeskuovi ni CIA ni niko drugi nisu ni sanjali da bi mogao da padne Berlinski zid), u stvari "izvađen" iz knjige britanskog novinara Tima Džuda koji ga je, pak, smestio devet godina kasnije, u 1998. godinu.
      
       Protest prijatelja
       Što se tiče srpskog "srednjovekovnog varvarstva" iz uvodne reči Karle del Ponte, on izgleda potiče iz novinskih članaka Pedija Ešdauna, međunarodnog "guvernera" Bosne i Hercegovine, koji je taj izraz uporno koristio 1998. i 1999. godine u britanskim novinama. Čak je i Antonio Kaseze, predsednik suda do 1999. godine, neuobičajeno žestoko kritikovao Karlu del Ponte u intervjuu agenciji Ansa, rekavši da je upravo Del Ponte, "nakon što je sa svih krovova glasno najavljivala da poseduje dokaze protiv Miloševića", potonjem omogućila da se služi sudom kao političkom pozornicom. Ona je sa tim prva počela, kaže Kaseze, koji još dodaje da Del Ponte mora da dokaže ne samo da je Milošević imao kontrolu nad zločinima koje su počinili njemu podređeni, već da mora da dokaže i to da su Karadžić i Mladić uistinu bili Miloševićevi "potčinjeni". Prijatelji Tribunala, poput Ričarda Goldstouna, koji je togu prvog tužioca u Hagu zamenio ulogom člana neke komisije o Kosovu koja se vatreno zalaže za to da Kosovo što pre dobije nezavisnost od Srbije, ustali su u vatrenu odbranu Tribunala od američkog "napada". Kada su Amerikanci skrenuli svetu pažnju na činjenicu da je Tribunal osnovan radi određene svrhe, da je sad manje-više poslužio toj svrsi, i da će u dogledno vreme doći trenutak da se zatvori, Goldstoun je prešao u kontranapad: vremensko ograničavanje trajanja suda (Amerikanci predlažu da se sve završi 2007/8, pod uslovom da se u Hagu u međuvremenu nađu Karadžić i Mladić) navodno je ravno "Damoklovom maču" nad glavama delitelja pravde...
       Vodeća američka organizacija za ljudska prava Human Rights Njatch, protestovala je što Bušova administracija pokreće ovu stvar "baš u času kad je počelo suđenje Miloševiću"...
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      
      

Povratna karta 11 bis Kako NIN saznaje, Bušova administracija uzela je na sebe da "pogura" Haški tribunal u pravcu u kom je osnovan - dakle, da procesuira "najteže" prekršaje a da ostalo prepusti domaćem pravosuđu. To je ujedno i jedini način da se sud uklopi u američku "izlaznu strategiju" do 2007/8. godine, najkasnije. Najvažnije je da je Slobodan Milošević "dolijao", a ostali sada mogu i da se vrate kući, ako će to ubrzati celu stvar - pod uslovom, naravno, da Ratko Mladić i Radovan Karadžić prethodno završe u Hagu.        Amerikanci su preuzeli na sebe da ubede Haški sud da počne da primenjuje sopstveno pravilo broj 11 bis. Pravilo 11 bis predviđa da se jedan broj onih koji su već u pritvoru u Hagu vrati u zemlju kako bi mu se sudilo pred domaćim sudom. U tom slučaju Haški tribunal ima mogućnost da suspenduje vlastitu optužnicu! Amerikanci misle da bi ovo bilo moguće ukoliko bi domaća pravosuđa u republikama bivše Jugoslavije osnovala posebne sudove koji ne bi patili od nedostataka redovnih pravosudnih organa, kad je reč o mogućnosti suđenja ratnim zločincima.        Milošević se, dakle, neće vratiti u zemlju, ali bi se moglo desiti da Haški sud pristane da admiralu Jokiću, članu Nove demokratije koji je optužen za opsadu Dubrovnika, bude suđeno u Beogradu.