NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Varljivo sunce

Teror tolerantnih, prostakluk kulturnih, i neviđeni provincijalizam onih koji se busaju u grudi da su sa svetom na "ti", u stvari je jedna jadna i sažaljenja dostojna pojava. Takav ideološki i moralni narcizam, međutim, nije bio viđen ni u vreme komunizma

      Ima jedna stara i veoma važna pesma grupe "Buldožer" čiji je refren pre dvadeset godina dizao pritisak drugovima odgovornim za lepo raspoloženje i idejnu čistoću naroda. Taj refren mi poslednjih meseci često pada na pamet, jer je danas mnogo primenjiviji na našu stvarnost nego onda. A on glasi: "Novo vreme - staro sranje."
       Rušenje "starog režima" dovelo je na javnu scenu sve same "demokrate s pendrecima", zagovornike ideje moralno-političke podobnosti po američkim standardima, podobnosti koja se u savremenom svetu eufemistički naziva "politička korektnost", i postavilo ih na ključna mesta našeg javnog života - standardi koji su dovoljni za uspinjanje na lestvici korektnih isti su kao standardi koji su nekada bili uslov za veliku partijsku karijeru - uglavnom nepostojanje nikakvog dela, ozbiljna količina agresije, isticanje u borbi protiv neprijatelja "Mentalnog Stejt departmenta", deklarativno bratstvo i jedinstvo, lično overeni prvoborački staž, i bestidni stav da svako ko nije sa njima - jeste ni manje ni više - nego fašista. U poslednjih godinu dana, koliko je meni poznato, oni su proizveli više fašista u Srbiji nego Pavelić u Hrvatskoj, pa mi pada na pamet da možda ljudi rade na učinak! Što više fašista otkriju i proglase na svojim mračnim svetkovinama jedine istine i pravde, to više para zarade. Igra velikih reči tako postaje uslov opstanka na javnoj sceni i uslov svakog drugog uspeha, a novi staljinizam zaogrnut opštim mestima koja se zovu demokratija, svet, tolerancija, caruje uvodeći nam na velika vrata pravila koja su postojala ovde u vreme Centralnih Komiteta Jedine Partije.
       Ništa, međutim, nije slučajno. Paradoks i leži u činjenici da u mnogim današnjim komitetima za Jedinu istinu, sede ljudi veoma verzirani po pitanjima Jedine istine. Sve nekadašnji poslušni pioniri moralno-političke podobnosti koji su u ono vreme, a to nije bilo tako davno, mrtvi ozbiljni, na sednicama partijskih ćelija raspravljali o Bertolučijevom "Dvadesetom veku" na primer, ljudi od poverenja svake komunističke vlasti, nekadašnji urednici, policajci duha, koji su crvenim flomasterima orgijali po tekstovima svojih saradnika sve strepeći nad dodeljenim im partijskim zadatkom - danas stoje ispred nas, koji to pamtimo, i bestidno nas ubeđuju da su oni korifeji slobode, demokratije i vrhunskog morala. Dajmo, nemojmo! Prosto je neverovatno kako nikom nije upala u oči tragikomična činjenica da u brojnim komisijama za dodelu novinarskih nagrada za hrabrost(!) sede sve sami nekadašnji miševi iz centralnih komiteta, ljudi koji sa novinarstvom, pre svega, nemaju nikakve veze, osim što su kao komunistički bumbari u svoje vreme propitivali glavne urednike dajući im smernice, pre nego što ih odvedu na besplatnu jagnjetinu, violine i sojke! Kako nagrade za novinarstvo mogu dodeljivati ljudi čije su intervjue danima autorizovali, pisali i štimovali njihovi kabineti, a sve da se slučajno ne bi išta zatalasalo u "jedinoj srećnoj komunističkoj zemlji na svetu"? Kako se na tron moralnih sudija bez stida mogu popeti oni koji u tuđem oku vide trn, a u svome balvan ne vide? Kako je moguće da je novo vreme, staro sranje, i da umesto dijaloga, mi živimo jedno neprestano simboličko suđenje, u kome, međutim, postoje samo tužioci, i samo terorizam teških reči, u kome javnost ćuti kada staljinisti pošalju siledžiju da gurne čoveka koji se drznuo da na tribini postavi pitanje za nijansu disonantnije nego što samozvani vlasnici Jedine istine mogu da podnesu?
       Kako? Pa na krilima revolucije!
       Otuda takva revolucionarna leksika, otuda takva agresija, podržana "mudrošću usamljene gomile", otuda takav relativizam svega, otuda slavlje dvostrukih standarda, otuda tapija "pobednika" na svaku međusobnu pohvalu, otuda, zapravo, strah većine ljudi da se ne zamere tolerantnima, koji bi ovaj svet, ako je to ikako moguće, najradije da napune samo sobom.
       Teror tolerantnih, prostakluk kulturnih, i neviđeni provincijalizam onih koji se busaju u grudi da su sa svetom na "ti", u stvari je jedna jadna i sažaljenja dostojna pojava. Takav ideološki i moralni narcizam, međutim, nije bio viđen ni u vreme komunizma.
       Ali, on može da zastraši samo one koji na njih računaju, pod varljivim suncem nove Srbije.
      
       MIRJANA BOBIĆ-MOJSILOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu