Nema naslućivanog rata zbog čelika. Izgleda da politika štapa i šargarepe postaje sve izraženija i bezobzirnija i da dobija globalne razmere. Ne tiče se samo onih koji ne zavise od SAD, a takvih je u ovom međuzavisnom svetu veoma malo. O jednom se ćuti: američko oružje biće neminovno skuplje za NATO

      Sve je češća, i sve upadljivija, pojava da Sjedinjene Države svoje unutrašnje probleme transponuju na međunarodni plan, po pravilu na štetu drugih ili, u najboljem slučaju, s namerom da se s drugima, makar to bili i najbliži saveznici, nevolje podele na način koji odgovara američkim interesima. Povećanje carina na uvoz čelika do 30 odsto, kojim je predsednik Buš, iznenada, pola sveta - Evropsku uniju, Japan, Rusiju, Kinu, Brazil i čitav niz drugih zemalja - šokirao ili čak bacio u očaj, primer je koji tu pojavu dobro ilustruje. Bušov potez je i nešto više od toga: izgleda da politika štapa i šargarepe postaje sve izraženija i bezobzirnija i da dobija globalne razmere i univerzalnu primenu. Ne tiče se samo onih koji ne zavise od Amerike, a takvih je u ovom međuzavisnom svetu veoma malo.
       Očekivalo se da će povređeni američki partneri uzvratiti žestoko, u skladu sa svojom žestokom ljutnjom, i da će Buš dobiti milo za drago. Pretilo se trgovinskim ratom. Predlagalo se da se američka roba, uključujući i čelik, takođe pri uvozu u Evropsku uniju visoko oporezuje, da Svetska trgovinska organizacija (STO) podvrgne Sjedinjene Države sankcijama zbog kršenja principa slobodne trgovine, da se od Amerikanaca traži nadoknada štete, da se teško oporezuju strane aviokompanije koje primaju državne subvencije, a čiji avioni sleću na aerodrome EU (SAD su dale svojim kompanijama 15 milijardi dolara pomoći radi izlaska iz krize posle 11. septembra prošle godine) i slično.
       Nema, međutim, naslućivanog rata zbog čelika. Desilo se samo to da je tužba Evropske unije predata Svetskoj trgovinskoj organizaciji, da su Japan i još neke zemlje najavile da će slediti Evropljane i da je Rusija, koja nije članica STO, donela odluku o zabrani uvoza američke živine, uz tvrdnju da u piletini ima salmonele. (Sticajem okolnosti, američki godišnji izvoz piletine u Rusiju iznosi 800 miliona dolara, isto onoliko koliki je ruski godišnji izvoz čelika u SAD.) Ako se izuzmu Rusi, koji su svojim iznenadnim potezom uneli nespokoj među američke izvoznike i proizvođače hrane, drugi na Vašington nisu ostavili neki poseban utisak. Predsednik Buš je ostao miran iza svoje čelične zavese.
       Nekoliko činjenica o čeliku dovoljno je da predoči nevolje Evropljana. Evropska unija izvozi u SAD nešto više od 27 miliona tona čelika, što je petina ukupnog američkog uvoza ove prerađevine. Evropa tvrdi da je njen čelik na tržištu SAD jeftiniji od američkog, zato što američke čeličane nisu dovoljno modernizovane i imaju nižu produktivnost. Zbog toga je preko 30 njih i bankrotiralo za poslednjih nekoliko godina. Buš na to odgovara da su evropske vlade punih pedeset godina subvencionisale proizvodnju i izvoz čelika i da su SAD, zalažući se oduvek za slobodnu svetsku trgovinu, to dosta dugo trpele. Ispada da Amerika sada samo ispravlja neku staru nepravdu nanesenu američkim proizvođačima čelika.
       A odnos između Vašingtona i američkih čeličana - kad se stvari ogole - zapravo je više utemeljen na političkim interesima Bušove Republikanske partije, nego na ekonomskim interesima zemlje, tvrde zapadnoevropski analitičari. Skuplji američki čelik, zaštićen od konkurencije, znači poskupljenje mnogih proizvoda, pre svega automobila. Buš je u predizbornoj kampanji bio obećao da će poboljšati položaj čeličana. Za to je dobio većinu glasova u dve države koje prednjače u proizvodnji čelika - zapadnoj Virdžiniji i Ohaju - ali ne i u trećoj, Pensilvaniji. U novembru se održavaju izbori za Kongres i Buš u njemu želi, uz pomoć birača iz sve ove tri države, prevagu republikanaca, kako bi mogao da kontroliše najviše zakonodavno telo.
       Kako je za američke saveznike u Evropi ova taktika bila dosta prozirna, došlo je gotovo do eksplozije gneva. Govorilo se o čeliku, ali se mislilo i na mnogo šta drugo, što se obično čini u trenucima teške povređenosti i poniženja. Bušu je rečeno da se "ruga sopstvenoj retorici o slobodnoj svetskoj trgovini", da je njegova odluka "nefer, neosnovana i nepravedna" i da "tržište čelika nije Divlji zapad" (komesar EU za trgovinu Paskal Lami), da radi "protiv tržišta slobodnog sveta" (Šreder), da će Evropa "reagovati energično" (Širak), da mu se "neće dozvoliti da svoje probleme tovari drugima" (britanski ministar trgovine Patriša Hevit), da je "licemer" ("Independent"), da "licemerno" predvodi zemlju koja "definiše dobro i zlo shodno svojim interesima" i slično. Svi, naravno, podvlače da je Buš prekršio principe STO o slobodnoj svetskoj trgovini.
       Američki predsednik na to odgovara da nije prekršio principe slobodne trgovine, jer se njegova odluka tiče "privremene zaštite" domaćih proizvođača čelika kojima je "potreban predah", što, tvrdi on, nije u neskladu sa pravilima i praksom STO. Naravno, to je izgovor koji drugi ne prihvataju, ali u Beloj kući oko toga nema uzbuđenja. Procedura u Svetskoj trgovinskoj organizaciji je vrlo spora. Grupa eksperata je dužna da u roku od 12 do 18 meseci ustanovi da li povećanje carina na uvoz čelika predstavlja "zaštitnu meru", u skladu sa pravilima STO. A dotle će proći izbori ili će se partneri navići na više carine.
       Samim nezadovoljnicima će taj period biti verovatno dovoljan da zaključe da STO malo šta može da učini. Izgleda da nema sile koja Ameriku može da prinudi na promenu odluke, sem greškom prouzrokovane nacionalne štete, ali i onda bez priznanja o pogrešnoj politici. O jednom se uporno ćuti: članice NATO-a će, zbog skupljeg američkog čelika, kupovati skuplje američko naoružanje.