O starim Beograđanima i Veliboru Vasoviću

      Despot Stefan Lazarević je poslednji stari Beograđanin. Posle njega došli su Huni i Avari, Austrijanci - ne oni iz "bečke škole", sa evrima u džepu, nego sa ognjem i mačem - da bi na kraju stigao i turski bašibozuk. Sultan u novoosvojene krajeve nije slao aristokratiju, i nisu se na Kalemegdanu recitovali persijski pesnici, nego zulumćare, prostake i sadiste. Mitu pripada i priča kako i samo ime Kalemegdan znači breg za razmišljanje - ko je, kada, i, pre svega, o čemu razmišljao? Takav zanesenjak, kome bi severac sa banatske strane razgalio srce galantnim mislima ili nežnim osećanjima, mogao bi biti samo štapski pisar, nikako ponosni komandant tvrđave.
       Do Karađorđevog upada 1806. godine, na Kalemegdanu se živelo relativno udobno, duhovno skromno, a na širem području Beograda, izvan bedema, bedno. Tek s Karađorđem, naročito s Milošem i Mihailom, može se govoriti o začecima srpskog gospodstva na ušću dveju reka.
       Uvek me razveseli nadmena argumentacija staaaaarih Beograđana da oni imaju neko, od nekoga nepriznato pravo nekog prvenstva u nečemu zato što su stari Beograđani, bilo da se radi o politici, imetku, navikama, strukturi lobanje, crtama lica i ostalim elementima ljudskoga bića; ali retko govore o pregnućima predaka. Radmila Hrustanović, gradonačelnica Beograda, moja današnja inspiracija, više puta je istakla da je ona staaaaara Beograđanka, odrasla u Balkanskoj, dobar deo života provela na Zvezdari, što je bio još jedan razlog više da postane predsednik Skupštine grada! Kao i Milan St. Protić!
       Sučeliću naša dva primera. Kao što je red, radi se o dami, stariji sam od gospođe Hrustanović, i kad se ona rodila, već sam nadirao iz pravca Smedereva prema Malom Mokrom Lugu, a kad je prohodala i upoznala prvi ćošak u komšiluku, stigao sam do Vukovog spomenika. Ko je, dakle, od nas dvoje stari Beograđanin; porfirogenit koji je i odrastao tu gde se i rodio, ili došljak što je osvajao teren postepeno, kvart po kvart, Ovču, Borču, Cvetkovu pijacu, Novi Beograd (kad je izgrađen), i koji je na taj način upoznao kompletnu infrastrukturu bede srpske prestone varoši.
       Ima pakosna teorija o starim Beograđanima, kojoj je - pakosti ljudska! - moja frustrirana došljačka duša naklonjena. Teorija glasi: ko je u tursko doba mogao doći u Beograd i postati stari Beograđanin, osim onoga što je hteo hleba bez motike, spreman da šeta i turske opanke u gradskom karakazanu.
       Srbin je bio seljak; tek pod Karađorđem, a pod Milošem naročito, iz Blaznave su došli Blaznavci, iz Garaša Garašani i ostali Šumadinci visokoga čina - da postanu stari Beograđani.
       Ovde ne prestaje moja subjektivno-pakosna istorija Beograda. Kad je stvorena kakva-takva politička elita (seljaci u prvom kolenu!), iz srpskih vukojebina pojavio se Cvijić, iz Dalmacije je došao Pančić, iz Preka - iz Novog Sada - Slobodan Jovanović, najumnija glava ovih prostora. U stare Beograđane upisao se i Milutin Milanković, svetski stručnjak za klimatske promene, pa Brana Petronijević iz Sovljaka kod Uba, dok su braća Nastasijević, poglavito Momčilo, još u Gornjem Milanovcu svirala flautu i pisala najbolje srpske stihove.
       Vanbračni asketa Andrić preko Zagreba je krenuo na Slovenski jug, dok se Crnjanski skrasio u Beogradu tek kad je oprobao sve jugoslovenske varijante. Pokojni Mihiz smislio je celu legendu kako je običan policijski pristav na Savskom pristaništu ljubazno dočekao mladog dendija-emigranta iz Preka Veljka Petrovića samo zato što je Veljko već bio objavio jedan prilog u Srpskom književnom glasniku.
       Ljudi moji, i Džajić je sa Uba.
       Nisam, razume se, došao dotle da kažem kako stari Beograd ne postoji, a ni stari Beograđani; upozoravam samo na činjenicu da su stari Beograd napravili upravo seljaci u prvom kolenu, došljaci s juga, razni Mitići, Igumanovi, Ilići, Teokarevići i svi drugi koji će, ako imaju agilne potomke, da se sude po zakonu o denacionalizaciji!
       Ne radi se, dakle, o tome ima li starih Beograđana i jesu li oni plavlji. Pravo pitanje je ima li starih Srba i dokle će ih biti!
       Poznavao sam Velibora Vasovića, člana Partizana, Crvene zvezde i kapitena Ajaksa, trezveno gledano pojedinačno možda najuspešnijeg jugoslovenskog fudbalera. Njegova izuzetna karijera bila je relativno kratka, samo jedanaest profesionalnih godina, zbog teške astme. Stručnjaci kažu da ima veze to što je neki dan pao na ulici, a srčani udar je bio toliko jak da ga nije preživeo.
       Vasović nije imao mnogo prijatelja u vreme kada sam ga upoznao, ali onima koje je izabrao bio je lojalan. Pričao je kako se nije isticao fudbalskim darom, gotovo svi iz njegove zlatne generacije bili su talentovaniji, ali on je morao da izdržava brojnu porodicu doseljenu iz Požarevca, radio je danonoćno, stavljao glavu tamo gde drugi nisu hteli ni nogu da stave, i postigao je najviše domete. Vasović je prvi profesionalac kod nas koji je razumeo presudnu vrednost novca, poštovao ga i trudio se da ga zaradi, ali nije spadao u soj ljudi škrtih zato što su rođeni u neimaštini. Pravni fakultet završio je kao student, a ne kao fudbaler. Kad je skinuo kopačke, upisao se, diplomirao i položio advokatski ispit.
       Vaske - i to je ono što hoću da naglasim - nije bio omiljen u fudbalskim krugovima upravo zbog one osobine koja ga je izdvajala od većine Srba - govorio je baš ono što misli, čak i kad je u pravu! Pričalo se da je bio član JUL-a!? Deo fudbalske mafije ni posle smrti nije mu oprostio teške i tačne reči.
       Na sahrani je govorio, od uglednijih poštovalaca, samo holandski ambasador. Iz Fudbalskog saveza Jugoslavije, niko.
       Velibor Vasović je jedini vrhunski as kome u subotu na prvoligaškim utakmicama nije odata posmrtna pošta minutom ćutanja. Ćutalo se, kažu, u Amsterdamu i na nekim domaćim drugoligaškim utakmicama, i u rodnom Požarevcu, što nema veze s JUL-om.
       Prestali smo da budemo i nebeski narod!