Ekologija je probuđenost pojedinca, a ne plakati i "brbljanje". Učesnici u ekologiji, sada, brinu da što više zgrnu novca, kompjutere i političku moć, a ne da doprinesu u aktivnostima smanjenja zagađenja i uništavanja prirode

      Kad je Ernst Hekel pre više od sto trideset godina prvi put upotrebio reč ekologija, nije ni slutio koliki će njen značaj biti u drugoj polovini dvadesetog veka. Ona, bi, takođe, mogla biti ključna reč Trećeg milenijuma, jer označava poslednju nadu za ovo iscrpljeno čovečanstvo. Očito je, dosežući visok stepen tehnološkog razvoja, čovek izgubio prisnost sa prirodom i zapostavio odgovornost prema životu i bližnjima. Nauka se svim silama trudi da ekologiju stavi pod svoju "kapu", ali žalosno je da oni koji su već dali doprinos uništavanju, sada žele da spasu svet. Ekologija je, pre svega, način života, razvijena svest o Planeti i Opstanku. Ona je nova filozofija egzistencije.
       Prateći savremeni svet (makar i sa nekoliko decenija zakašnjenja) i kod nas se uselio prefiks - eko! Mnogi su ga priključili uza se, pa danas imamo sve i svašta u tom smislu. I, kako se šire ekološki standardi, kako se razmnožavaju pokreti i razmrežavaju organizacije, sve više zatičemo nemoćno lice sveta, kvaziekologiju i prisustvo ekoutilitarista. Pojavljuju se ljudi koji u ekologiji vide svoju korist, umesto da oni njoj koriste. Ekologija je probuđenost pojedinca, a ne plakati i "brbljanje". Učesnici u ekologiji, sada, brinu da što više zgrnu novca, kompjutere i političku moć, a ne da doprinesu u aktivnostima smanjenja zagađenja i uništavanja prirode. Tako se izvorna ekologija, koja je imala zadatak da se odupre nuklearnim i tehnološkim lobijima, prostituisala i olako predala etabliranim zagađivačima. Ona više nije otpor, već koegzistencija narastajućem stanju Uništavanja.
       I, ako smo do sada susretali termin "prljava tehnologija", sada se susrećemo sa sintagmom "prljava ekologija". Više se razmišlja o povoljnim statusima, nego o akcijama i stvarnom buntu protiv zagađivača. Skoro sam prisustvovao jednom takvom skupu, na kome su svi odreda samo razgovarali kako da dobiju kompjutere. A kad sam im predložio da napravimo akciju i zaštitimo bukve, koje drastično nestaju u Srbiji, redom su svi slegali ramenima i pitali - a, kako da se okupimo? Pa, kao i ovde u redu za kompjutere, reagovao sam rezignirano.
       SVEST I GEST - trebalo bi da bude načelo ekologije.
       Nažalost, još veoma mali broj zanesenjaka bori se protiv našminkane zaštite životne sredine, ispraznih konferencija, gomile akata i statističkih podataka o pesimističkom stanju civilizacije, ali bez ikakvog dela. Praznih odluka je ogroman broj, a svet se našao na samoj ivici opstanka. Nužno je nešto učiniti. Ekologija nije konstatacija, već reakcija. U svakom od nas sadržana je odgovornost za potomke. Zato ne bi bilo loše po ko zna koji put pročitati pismo poglavice Šonija, iz Sijetla. Naspram njega svako bi mogao prepoznati svoju ulogu lažne ili istinske predatosti.
       Veliki deo naše ekološke misli vidi svoje učešće kroz ekonomiju. I to je nova varka. Ekonomija je sve zagadila, ona je sestra mnogih razaranja, a sada se preobličava u vidu "časne sestre", nudeći svemu Raj. Njoj je bitan profit, a ne budućnost. Za nju ne postoji poštovanje prema resursima, kulturi obnavljanja (zanat koji jedino čovek ne zna - kaže Bakmister Fuler), živom i neživom. Ekologiji nije potrebna ekonomija, već je ekonomiji nužna ekologija. Bez ekologije ne bi trebalo pokretati nijedno zidanje solitera, nijednu izgradnju fabrike ili nekog industrijskog objekta. Bez skromnosti ekonomije, ovaj svet teško će preživeti ovakvu potrošnju i ovakvu intenzivnu proizvodnju koja, s jedne strane, troši zalihe, a s druge, toliko zagađuje da naša planeta sve više liči na "globalno đubrište".
       Pre neki dan je jedan istaknuti direktor prirodnjačkog muzeja izjavio da u ekologiji nije potreban donkihotizam (entuzijazam), već uklapanje u tehničko-naučne standarde. Zaista tragično! U svetu cveta minimaekologija, ekoutopija, značaj Pojedinca... a kod nas obožavanje prljavštine. Zbog toga, sada je i ekologiji potrebna ekologija. I protiv unutrašnjih zagađivača treba se boriti kao i protiv onih iz objektivnog sveta.
       Mislim da nije bezvredna biblijska misao da će "zadnji biti prvi". Možda je i naša to šansa, da kroz tehnološki neiscrpljenu državu, unesemo ekološke vizije sa našeg lokalnog područja, svetu ponudimo Tišinu, Mir, Ljubaznost... autentičnost i proizvode sa nezagađene zemlje. - Možda bismo tako, sa motikom, brzo doživeli katarzu i uključili se u svet.
      
       (Autor je osnivač Porodice bistrih potoka)