Suđenje Slobodanu Miloševiću se snima sa šest pokretnih kamera koje su postavljene u sudnici i čije je korišćenje precizno i strogo regulisano pravilima rada Tribunala koje propisuje sekretarijat

      Utorak 12. mart 2002. Na galeriji za publiku sudnice broj jedan Haškog tribunala gde traje suđenje Slobodanu Miloševiću desetak novinara i velika grupa britanskih studenata prava. Mali su izgledi da će se išta od dešavanja u sudnici tog dana, uveče naći u vestima na vodećim svetskim televizijama.
       Za mesec dana otkako je počelo suđenje Slobodanu Miloševiću, njegovo prisustvo u vestima svetskih televizija se od overdose-a sredinom februara, svelo ovih dana na background informaciju, uglavnom vezanu za mogućnost da mu se do kraja meseca u Haškom pritvoru pridruži još neko od četvorice nekadašnjih saradnika navedenih u optužnici za Kosovo.
       Dok se u Srbiji i Crnoj Gori i dalje prati direktan prenos suđenja iz Tribunala, ostale, evropske i američke televizije, ostavile su u Hagu tek ponekog dežurnog novinara i to ne da bi izveštavao, već da bi na vreme javio kada će se na klupi za svedoke pojaviti neko, dovoljno zanimljiv za dvominutni izveštaj u udarnim vestima.
       Stalni izveštač američog radija En-Bi-Es iz Tribunala Loren Komito kaže kako se od nje, u poslednjih dve-tri nedelje, izuzimajući dakle, prvih desetak dana suđenja, očekuje izveštaj samo ukoliko se pred sudijama kao svedok pojavi neki takozvani insajder, nekadašnji bliski Miloševićev saradnik čije bi svedočenje moglo da otkrije kako tužilaštvo poseduje neki potencijalno čvrst dokaz protiv optuženog, ili ako se pojavi neko zvučno ime iz visokih međunarodno-političkih krugova poput Ričarda Holbruka.
       Takav uređivački pristup Loren Komito objašnjava isključivo profesionalnim standardima čija je osnova vest, novost, zanimljivost. "Tih elemenata u protekle 2-3 nedelje suđenja jednostavno nema", kaže Komito odbacujući optužbe na račun zapadnih televizijskih i radio-stanica, koje stižu uglavnom od Miloševićevih pristalica, da je pokrivanje ovog procesa u medijima na Zapadu svedeno na minimum jer je Milošević suviše superioran i ubedljiv i da to navodno ugrožava poziciju tužilaštva.
       "Mnogo je ponavljanja u iskazima svedoka, Miloševićevim komentarima tokom unakrsnog ispitivanja, ukupnom toku procesa koji sudije primorava da vrlo često intervenišu uglavnom istim povodom. Publika za to nema strpljenja."
       Ono za šta publika ima strpljenja, doduše, nije uvek i naročito visok standard. Ako bi bili vođeni isključivo tim merilom, TV producenti bi verovatno tražili instaliranje kamera, na primer, direktno u pritvorsku jedinicu na Ševeningenu i ne bi tragali za iole pristojnijom informacijom od, recimo, toga o čemu Milošević razgovara sa stražarima, šta jede četvrtkom ili da li ima omiljenog "kolegu" među pritvorenima na njegovom spratu. Ko će se sada baviti pravdom ako se ona na televiziji ne može prikazati u voajerskom maniru Big Brother-a?
       Iako, ipak, oprezni da ne propuste nešto što će odgovarati nazivu "proces stoleća", urednici i producenti mnogih televizija međutim, pažljivo kalkulišu u kom trenutku će ponovo potrošiti minimum 550 švajcarskih franaka koliko košta jedan sat evrovizijskog priključka na audio i video-signal iz sudnice.
       Sve snimke sa suđenja, naime, obezbeđuje audio-vizuelna služba Tribunala, a neveliki broj priključaka u glavnom holu nekadašnje zgrade Osiguravajućeg društva u koju je smešten Tribunal i koji je jedini dostupan svima koji nisu službenici suda, rezervisan je za nekolicinu stalnih izveštača.
       Nijedna kamera, pa ni kamere stalno akreditovanih kuća, ne mogu da uđu, ne samo u sudnicu broj jedan, gde se odvija suđenje, nego ni u zgradu suda. Suđenje Slobodanu Miloševiću se snima sa šest pokretnih kamera koje su postavljene u sudnici i čije je korišćenje precizno i strogo regulisano pravilima rada Tribunala koje propisuje sekretarijat. Jedno od njih je recimo, na opšte negodovanje televizija čiji su visoki produkcijski standardi veoma zahtevni, i to da se tokom suđenja ne sme snimati galerija za publiku koja uživo prati suđenje. Izuzetno, a to se naravno dogodilo na ovom procesu, TV producenti počašćeni su i jednim ili najviše, dva takva kadra u trajanju od desetak sekundi.
       Posebnu teškoću predstavljaju i video-snimci koji se prezentuju na suđenju, a čiji je kvalitet gotovo uvek ispod svakog tehničkog standarda za emitovanje. I tužilaštvo i odbrana, naime, o tom detalju ne vode računa, jer se u kontekstu suđenja video-snimci koriste samo kao ilustracija pojedinih događaja relevantnih za kontekst iz optužnice i dovoljno je samo da budu koliko-toliko "čitljivi".
       Za televizije koje izbegavaju da u produkcijskom procesu naprave i jednu suvišnu kopiju kako bi sačuvale kvalitet - pet, šest ili više puta iskopirani materijal, najčešće na kućnom videu, potpuno je neupotrebljiv za emitovanje. Kontekst u kome se to događa, međutim, često je povod i za drugačija tumačenja pa se vodeće TV kuće optužuju da sa posebnim ciljem žele da umanje jačinu odbrane optuženog, pa izbegavaju da neke od prikazanih video-snimaka i emituju.
       Televizija jeste moćna, ali publika nije porota, bar ne ona koja bi na osnovu sudskih dokaza mogla da presuđuje. Sa ili bez TV izveštaja, ali ne na osnovu njihovog sadržaja, konačnu reč na ovom i svim drugim suđenjima u Hagu će na osnovu dokaza koji im budu ponuđeni imati sudije Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.