NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srbenda i gotovan

Dušan Bataković: Vladimir Jovanović - apostol liberalizma u Srbiji(3)

      Slobodan Jovanović je s pravom naglašavao da je Vladimir bio izdanak doba u kojem se neodstupno verovalo u nerazdvojivu vezu nauke, slobode i nacije. U tom trojstvu, na nauku se gledalo očima racionaliste epohe prosvetiteljstva, a "pravo čoveka na slobodu pravdalo se poglavito time što je čovek razumno biće, iz čega se dalje izvodilo da bez prosvete ne može biti ni prave slobode. A kad se jednom pomoću racionalističke filozofije našlo opravdanje za liberalizam, onda ga više nije bilo teško naći i za nacionalizam, jer nacionalizam nije ništa drugo nego pravo na slobodu prošireno s pojedinca na naciju. Vladimir i njegovi savremenici nisu videli da se trojstvo nauke, slobode i nacije ne drži na naučnoj, već na filozofskoj osnovi. Ta zabluda bila je u njihovo vreme dosta česta stvar i u Zapadnoj Evropi."
       Neumorni Vladimir Jovanović je - potiskujući umornog i razočaranog Jevrema Grujića kao idejnog vođu liberala - tokom sedme decenije XIX veka postao glavni prenosilac liberalnih ideja u Srbiji. Za razliku od svojih manje načelnih saboraca iz kruga liberala, Vladimir Jovanović se nije mirio s tihom represijom Mihailovog režima, uperenom pre svega protiv slobodoumlja, kako se, posrbljeno, nazivao liberalizam. Konačan raskid s Mihailovom vladavinom usledio je pošto je u prestižnoj naučnoj ustanovi, Društvu srbske slovesnosti, početkom 1864, ličnom intervencijom predsednika društva, Koste Cukića, bilo zabranjeno jedno Jovanovićevo predavanje, zamišljeno kao alegorijski uobličena kritika stavova političke elite Mihailovog doba.
       Vladimir Jovanović je, takođe, predložio da se za počasne članove Društva izaberu, između ostalih, Vilijem Gledston, Đuzepe Garibaldi, Aleksandar Hercen (sin), crnogorski knez Nikola i brat mu vojvoda Mirko Petrović-Njegoš, grčki patrioti Deligeorgis i Grivas, a uz njih još i članovi engleskog parlamenta Ričard Kodben i Dž. Stensfild, kao i francuski publicista Sen-Mark Žirarden. Vladimir Jovanović je otpušten iz službe, a Društvo srbske slovesnosti raspušteno, da bi iste godine bilo obrazovano novo naučno udruženje Srpsko učeno društvo, u kojem, tokom šezdesetih godina devetnaestoga veka, nije bilo mesta za aktivno učešće samoga Vladimira Jovanovića.
      
       SRBENDA I GOTOVAN: Pod naslovom "Srbenda i gotovan", Jovanović je neodržanu besedu (prethodno naslovljenu Štednja) objavio iste godine kao zasebnu publikaciju u Novom Sadu, a uvid u njen sadržaj pokazao je, kroz dva rivalska koncepta društva - "Srbendinog" kao obrasca liberalnog patriote, i "gotovanskog" (parazitskog) kao obrasca amoralnog režimskog činovnika - jasne stranputice u političkom sloju podobnih unutar režima kneza Mihaila Obrenovića: "Srbenda misli da je zemaljska uprava bolja što je prostija i jevtinija, što više sloboda služi za osnov javnom miru i poredku; gotovan ne može da se 'reguliše' bez 'špiona' i 'siledžija'. (...) Srbenda poštuje nauku, on šalje svoje sinove u prosvećeni svet da se uče, on podiže škole i na svom ognjištu, samo on hoće nauku koja uči da se u znoju svog lica svoj leb jede, koja dovodi čoveka u saglasnost sa sobom i svetom, koja se slaže sa istinskim potrebama života i koja uzdiže duh naroda; gotovanu je nauka ono što vodi 'gospodstvu', a ne radnji, što izvodi čoveka iz sebe samoga i sveta, što ne može da se služi životom i što ubija duh u narodu. (...) Srbenda se divi slavi svojih predaka, ne smeće s uma svoju braću koja u robstvu cvile, i klanja se velikom duhu srbskom koji Crnoj Gori onakve sokolove daje; gotovan peva himne Sultanu, podvikuje da 'u Srbiji nema ljudi' i dovodi u sumnju značaj srbskih junaka koje on naziva 'mala plemena srbska'. Srbenda se bori za slobodu i jednakost; gotovan se oblizuje oko 'samovlaštine', oko 'carigradskih berata', oko 'carskih ordena', oko 'tajnih fondova'".
      
       NAROD I KNEZ: Neograničena vera u uzajamno podupiranje rada i slobode, kao temelja savremene civilizacije, bila je kod Vladimira Jovanovića jedno od važnih načela i motivacijski pokretač mnogih njegovih poduhvata: "To napredovanje ogledalo bi se, pre svega, u razvitku slobode i utvrđenju sigurnosti lica i imovine. Što je potpunija ta sigurnost, što je slobodniji razvitak misli i radnje, i što je izvesnije, da će oni koji rade i štede slobodno raspolagati onim što zarade i zaštede, sve je uviđavniji, sve vredniji i štedljiviji narod, sve jača volja za proizvodnju i tekovinu."
       Odan iznesenim načelima, Jovanović je izabrao emigraciju, smestivši se u Ženevi, gde je pokrenuo list Sloboda - La liberte (1864-1865), preimenovanu u La liberte serbe (1865-1866), koji su, oba, izlazila uporedo na francuskom i srpskom jeziku. Navodeći, u nešto izmenjenom prilagođenom obliku Žana-Žaka Rusoa (J.J. Rousseau), Jovanović je naglašavao da je "srpski narod toliko krepak da neće dati da ga gazi jedan knez, koji je knez dokle je narodu volja da to ime nosi." Unošenje ovih listova u Srbiju bilo je, razumljivo, veoma brzo zabranjeno, što je Jovanoviću proizvelo slabu čitanost. Bez odgovarajuće novčane podrške, i drugi list se brzo ugasio. Jovanović je 1866. prešao u Novi Sad, gde je, uz Svetozara Miletića, postao urednik tiražne Zastave, vodećeg glasila vojvođanskih Srba. Smena na prestolu u Srbiji 1868, izazvana neočekivanim ubistvom kneza Mihaila, koštala je Vladimira Jovanovića sedam meseci istražnog zatvora, da bi po povratku u zemlju, sa Alimpijem Vasiljevićem i Jovanom Boškovićem zauzeo svoje mesto na političkoj sceni - na levom krilu liberalne stranke.
      
       PRIJATELJI SRBA: U vreme dok je u Švajcarskoj izdavao svoj list, Vladimir Jovanović je došao u dodir s nekoliko istaknutih političkih ličnosti frankofonske Evrope, s kojima je, povremeno, razmenjivao mišljenja i stupio u srdačno prijateljstvo. Edgara Kinea (Edgard Ljuinet) profesora na College de France i člana francuske Narodne skupštine (1848-1850), Jovanović je već u prvom susretu obavestio o stanju u Srbiji i s radošću prihvatio njegovo ohrabrenje da izdrži na započetom političkom kursu. Verovatno iz učtivosti, Kine je Vladimira Jovanovića ljubazno obodrio svojom procenom da će Srbi, uprkos teškim iskušenjima ako očuvaju budnim uspomene na istorijsku snagu i veličinu "uzneti se do viteških vrlina, i u junačkom oslobođenju Srbije doživeti trijumf slobode i pravde".
       Kine ga je takođe uveravao da nije daleko vreme kada će i u Francuskoj "demokratija slaviti pobedu nad diktatorskim cezarizmom". Zajedno su maštali o "Sjedinjenim evropskim državama", u kojima će biti ravnopravnog mesta i za male narode kakav je srpski. Kineova vera u demokratsku budućnost čovečanstva bila je za Vladimira Jovanovića značajno ohrabrenje posle serije neuspeha koje je doživeo u Srbiji. U Ženevi je upoznao i Šarla Flokea (Charles Floljuet), budućeg predsednika francuske Narodne skupštine, a docnije, u Parizu upoznao se i sa Žilom Favrom (Jules Favre), koji mu je spremno pomogao da određena obaveštenja o zbivanjima u Srbiji dobro plasira u tiražne listove u francuskoj štampi. U razgovoru s Favrom, Vladimir Jovanović je posebno istakao da Srbi cene Francusku "kao intelektualnu i moćnu zaštitnicu svih prava, svih liberalnih inspiracija manjih naroda, koji stradaju od pritiska osvajača, pa se bore za slobodu i pravdu."
       Sa svoje strane, Favr je uveravao Jovanovića da "načelo narodnosti i humanosti govori i za oslobođenje i ujedinjenje malih naroda", iako Evropa "u sistemu međunarodnih odnosa ne odmiče daleko od načela 'Svete Alijanse'" i uveravao Jovanovića da ne treba ozbiljno računati na podršku Napoleona III nacionalnim aspiracijama balkanskih naroda. Jovanović se u Parizu upoznao i sa značajnim intelektualcima toga doba Anri Martenom (Henri Martin) i Sen-Markom Žirardenom (Saint-Marc Girardin) ljudima sličnih političkih uverenja. Svima njima Jovanović je poklonio svoju knjigu Les Serbes et la mission de la Serbie danas l'Europe d'Orient (Paris et Bruxelles 1870), delo kojim su srpski interesi na Balkanu bili, uprkos određenom romantičarskom patosu, dobro obrazloženi i politički rastumačeni, s ponudom određenih rešenja koja su se uklapala u opšte liberalne predstave o rešavanju nacionalnog pitanja.
      
       NA DELU: Vladimir Jovanović je u više navrata, kao visoki državni činovnik ili ministar u liberalnim vladama, bio u prilici da u praksi primeni glavna načela kojih se u političkoj borbi, javnim diskusijama i teorijskim spisima dosledno držao. Posle povratka iz Francuske 1873, Jovanović je ponovo u državnoj službi, kao ministar finansija u vladama Stevče Mihailovića (1876-1878), u prelomnim godinama istočne krize i srpsko-turskih ratova. Ministar finansija u kabinetima Jovana Ristića, Jovanović je sproveo kovanje prvih srpskih zlatnika, uticao, zatim, na donošenja nekoliko važnih reformski zamišljenih zakona, da bi iz vlade izašao kada u Narodnoj skupštini 1880. nije prošao njegov nacrt zakona o radnjama. Konačno, u oktobru iste godine liberali su odstupili s vlasti zbog zakona o trgovinskim povlasticama koje je trebalo dati Austrougarskoj - susednoj carevini koja je već tada najavila težnju da uspostavi puni politički i ekonomski protektorat nad tek uspostavljenom nezavisnom Srbijom. Zlatno doba liberala, uprkos zvaničnom političkom organizovanju u zasebnu stranku, već je bilo na zalasku, a na političku scenu Srbije stupali su, kao emancipacija desnice i levice, naprednjaci i radikali, dve generacijski znatno mlađe političke grupacije od liberala Jovanovićevog doba.
       Vladimir Jovanović je sa svojim ispisnicima, Stojanom Boškovićem i Alimpijem Vasiljevićem, još jednom (1881), neuspešno, pokušao da pokrene jedan politički list (Novi vek) da bi, konačno, iz političke arene prešao u penziju, a potom bio reaktiviran u državnog savetnika (1890-1903) neposredno po penzionisanju. Vladimir Jovanović se, neumoran, vratio pisanju i aktivnom naučno-političkom radu započetom još u Srpskom učenom društvu, preteči Srpske kraljevske akademije. Prevodilac Rošerove Ekonomije (Beograd 1872), i Milove Predsedničke vlade (Beograd 1876), Vladimir Jovanović je duge decenije do smrti (1922), politički pasivan, ispunjavao pisanjem Uspomena i sabiranjem bezbrojnih spisa, objavljenih u Glasniku Srpskog učenog društva, raznim listovima, časopisima i brošurama, kao i pisanjem novih radova u drugim stručnim publikacijama.
      
       VIZIJA BOLJE SRBIJE: Njegova vizija budućnosti Srbije, liberalno uređene, demokratski osigurane i patriotski usmerene u jednom širokom južnoslovenskom ambijentu, možda je najreljefnije iskazana u zaključku obimne studije o društvenoj i međunarodnoj borbi za opstanak, kao motoru sveukupnog razvoja: "Pravo ognjište narodnoj prosveti Srbija može da postane tek kao strogo ustavna i demokatijsko-predstavnička država, u kojoj bi prava i dužnosti, sloboda i odgovornost, nauka i pravda za sve i za svakoga bili jednako ujemčeni. Takva Srbija bila bi na visini države organizovane za opšte dobro. Opšta sloboda i pravda budile bi opštu svest; a opšta svest uzdizala opštu volju do vlade nad svima. Svesna vlada opšte volje dovodila bi oblike državnog života u suglasnost sa napretkom vremena i nauke, pa time i svima fizičnim, umnim i moralnim snagama i sposobnostima društva, naroda i čoveka osiguravala suglasan i napredan razvitak. Demokratijsko-predstavnički sistem širio bi podjednako i blagoslove nauke i napretka po društvu i narodu, pa time stvarao u srcu južnog slovenstva i najširu i najstalniju osnovu za predstavničku federaciju, kao jedini organički oblik u kom se jugoslovenska plemena mogu prikupiti u snažnu i trajnu narodnu državu, pa zauzeti dostojno mesto u opštem slovenskom Savezu."
       Ukupno uzev, svi Jovanovićevi naučni i politički radovi imali su jedinstven cilj: da podignu nivo prosvećenosti u Srbiji, da pomognu narodnu ekonomiju i da utvrde ili osnaže postojeće političke slobode - kao neophodne preduslove za nacionalno oslobođenje srpskog naroda. Vladimir Jovanović živeo je, međutim, dovoljno dugo da dočeka ostvarenje svojih mladalačkih snova stvaranjem jugoslovenske države, države oblikovane po ugledu na macinijevske koncepte nacionalnog ujedinjenja.
      
       (Kraj)
      
      

Nastojanje da Srbija postane zemlja liberalne demokratije, dva veka je dug proces. Glavne naše današnje rasprave slične su "onima iz minulih vremena nastanka i razvoja liberalne misli u Srbiji". I sve ono oko čega se danas saplićemo - pravna država, vladavina prava, politički pluralizam, parlamentarizam, višestranački izbori, podela vlasti, ustavna garancija ljudskih prava - bilo je problem i u XIX veku. Neke razlike, koja verovatno i nije tako neznatna, ima, ali "da Srbija nije ostvarila osnovne pretpostavke za liberalnu demokratiju" i danas - dok visimo između svetova - prilično je jasno.
       Knjiga "Liberalna misao u Srbiji - prilozi istoriji liberalizma od kraja 18. do sredine 20. veka" (grupa autora, biblioteka "Suočavanja" Centra za unapređivanje pravnih studija, Beograd 2001, urednici prof. dr Jovica Trkulja i prof.dr Dragoljub Popović; izdavanje knjige pomogla nemačka fondacija Fridrich Nauman Stiftung) značajan je poduhvat "vođen potrebom reafirmacije jedne zaboravljene tradicije političkog mišljenja i naglašavanje onih vrednosti koje imaju trajnije važenje i principijelni značaj za aktuelnu tranziciju Srbije iz autoritarnog u demokratskom postupku".
       NIN će u nekoliko nastavaka objaviti jedan od dvadeset i dva teksta iz knjige.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu