Mada sukob u vladajućoj koaliciji preti dosad najvećom političkom kataklizmom u zemlji, vlada premijera Ivice Račana opstaje uprkos nizu neispunjenih obaveza prema međunarodnim institucijama

      Četiri miliona stanovnika Hrvatske nalazi se pred poznatom političkom zagonetkom. Treba li opet izaći na izbore i izabrati ljude koji će da služe narodu, a ne sopstvenim ambicijama, ili čekati da se oni na vlasti dogovore šta će i kako će dalje? Odgovor, naravno, samo prividno zavisi od domaćeg političkog plebsa. Raspisivanje izbora koštalo bi najmanje petnaest miliona maraka, a nijedna od stranaka koalicije koja danas vlada zemljom, ne bi od toga imala velike koristi. Biračima se tako, za skup novac, još jednom prodaje iluzija da mogu da promene ono što im smeta. Konačni rezultat ionako bi bila vlada sastavljena od ministara iz istih stranaka koje i danas učestvuju u radu kabineta premijera Ivice Račana. Ovakva ironična podudarnost nipošto nije slučajna. Eventualni pad vlade u Zagrebu i moguće izborne promene u Hrvatskoj, zemlju dovode u stanje dramatične neizvesnosti. Sve i kad bi se biračko telo Hrvatske odlučilo na takav rizik, međunarodna zajednica nikako ne bi. Pred kabinetom na Markovom trgu u Zagrebu, poduži je spisak obaveza prema međunarodnim institucijama koje su izborni pobednici preuzeli u januaru 2000. godine.
      
       Scenario katastrofe
       Isporučivanje osumnjičenih za ratne zločine i dokaz o provedenim političkim i ekonomskim reformama čine samo deo paketa koji Hrvatska mora da isporuči na nekoliko važnih zapadnoevropskih adresa. Bez toga nema stranih ulaganja, nema stranih gostiju na Jadranu, nema bogatih kupaca propalih domaćih fabrika, nema onih čuvenih klauzula o "najpovlašćenijoj zemlji" prilikom sklapanja različitih inostranih sporazuma. Sve u svemu, onih petnaestak miliona maraka samo su kap u moru potencijalnog nacionalnog bankrota. Zabavljeni sopstvenom budućnošću, domaći političari odnedavno se, međutim, vraćaju staroj nacionalnoj magiji. Preuzete obaveze sve češće se zaboravljaju, a u prvi plan opet dolazi scenario katastrofe. Veoma pojednostavljeno, on se svodi na tezu da će promena vlasti u Hrvatskoj toliko izmeniti političku kartu jugoistoka Evrope, da niko pametan, ni u zemlji ni oko nje, ne treba da se raduje domaćoj krizi i priželjkuje vanredne izbore.
       Upravo zato, zemlja je danas preplavljena najfantastičnijim kadrovskim ukrštenicama koje agoniju vladajuće koalicije odgađaju za neko politički srećnije i probitačnije vreme za Hrvatsku. Kad se problemi među pobedničkim strankama i njihovim ministrima svedu na onaj najbanalniji nivo, izgleda da se glavna borba vodi oko fotelje i funkcije više. Enfant terrible domaće političke scene ovoga trenutka je šef hrvatskih liberala i bivši predsednički kandidat, Dražen Budiša. Njegova Hrvatska socijalno-liberalna stranka završila je ovih dana svoje frakcijske borbe, pa pobednička struja sada traži da iz vlade premijera Ivice Račana izađu svi oni ministri HSLS-a koji su se našli na gubitničkoj strani. Najviše nesporazuma vezano je uz funkciju Račanovog zamenika dr Gorana Granića. Zajedno s premijerom, Granić je svoju stranačku pripadnost HSLS-u podredio zajedničkoj politici vlade i obavezama koje je preuzela prema međunarodnoj zajednici i vlastitim biračima.
       Kako je vreme odmicalo, počelo je da se priča da dr Goran Granić daleko bolje sarađuje sa Ivicom Račanom, nego sa svojim partijskim šefom Draženom Budišom, a kružile su i glasine da se tajno upisao u Račanovu stranku. Mada se ovde radi o tipičnom stranačkom folkloru koji ne može bez bombastičnih izjava i zagonetnih demantija, razlaz između Budiše i Granića postavio je pred premijera Ivicu Račana veoma ozbiljan problem.
      
       Stranačko nepoverenje
       U njegovom kabinetu sede čak petorica ministara iz Hrvatske socijalno-liberalne stranke, ali nijedan od njih na vladinu politiku ne utiče u tolikoj meri kao zamenik Goran Granić. Kao osoba zadužena za nekoliko resora, od odnosa s verskim zajednicama do saradnje s Haškim tribunalom, dr Granić je pragmatično sprovodio dogovorenu vladinu politiku. Dražen Budiša na nju je, dotle, imao ozbiljnih primedbi, pogotovo kad je reč o generalima Hrvatske vojske osumnjičenim za ratne zločine. Šef liberala žestoko se protivio odlasku generala Rahima Ademija u Hag i nameri vlade u Zagrebu da tamo isporuči i odbeglog generala Antu Gotovinu osumnjičenog za ratne zločine nad srpskim civilima za vreme operacije "Oluja", avgusta 1995. godine.
       Kako je Gotovina, u međuvremenu, elegantno "nestao" iz Hrvatske, zemlja je značajno izgubila na ugledu u međunarodnim institucijama, a neki članovi diplomatskog kora u Zagrebu gotovo su sigurni da je Gotovinino bekstvo iz Hrvatske vodilo preko Markovog trga i vladinih kancelarija u Zagrebu. Bez obzira na ovu nedostojnu epizodu sa haškim osumnjičenikom, Račanova vlada nastavila je da balansira između međunarodnih diktata i unutrašnjeg nezadovoljstva. Vremenom, pokazalo se da nezadovoljstvo naroda (među kojima je, osim ratnih veterana, najglasnija vojska od preko četiri stotine hiljada nezaposlenih) ipak, ne može da se meri s nezadovoljstvom i izneverenim očekivanjima pojedinih političara. Dražen Budiša ovde je, svakako, na prvom mestu. Posle nekoliko dramatičnih susreta u četiri oka sa izbornim koalicionim partnerom, premijerom Ivicom Račanom, odlučeno je da će Budiša preuzeti funkciju u Račanovoj vladi. I, kao što je moglo i da se očekuje, zahtevao je mesto zamenika premijera na kome se trenutno nalazi Goran Granić. Račan je pristao na Budišu u vladi, ali ne i na Granićev odlazak iz nje, pa se pretpostavlja da će brat nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Hrvatske dr Mate Granića, biti postavljen za jednog od vladinih potpredsednika.
       Kadrovska natezanja između Račana i Budiše pokazala su da u pitanju nisu samo njihove političke sujete, nego i veliko nepoverenje između stranaka koje vode. Račanove socijaldemokrate smatraju da više nemaju nikakvih razloga da popuštaju Budišinim liberalima, jer stranka tako gubi verodostojnost kod birača, a ambiciozni liberal uskoro bi opet mogao da pronađe novi razlog da ucenjuje vladu. Neke, na brzinu sprovedene ankete među građanima Hrvatske, pokazuju da rekordnih 43 odsto ispitanika smatra da je upravo Dražen Budiša glavni krivac za paralizu političkog života u Hrvatskoj.
      
       Čekajući HDZ...
       Otprilike isto toliko njih smatra i da treba da se raspišu prevremeni izbori, na koje bi izašlo čak pedeset odsto anketiranih. Hipotetički rezultati potencijalnih izbora pokazuju da bi najviše glasova opet osvojila Socijaldemokratska partija Hrvatske Ivice Račana, kojoj sa razlikom od svega dva odsto glasova, za vratom diše pre dve godine poražena Hrvatska demokratska zajednica pokojnog predsednika dr Franje Tuđmana. Upravo ova partija, za koju su mnogi prognozirali da u zemlji više nikada neće moći da obnovi nekadašnju moć, ponovo se pojavljuje kao centralno mesto domaće scene koje ne može da se zaobiđe prilikom oz- biljnijih političkih analiza.
       Čak i nezainteresovanom posmatraču domaćih prilika savršeno je jasno da u Hrvatskoj danas nema stranke koja je dovoljno jaka da sama vlada zemljom. Dve najjače stranke u prošlosti su već pokazale rezultate svoje vlasti. Nekadašnji Savez komunista Hrvatske (iz koga je proistekla reformisana Socijaldemokratska partija Ivice Račana) i Hrvatska demokratska zajednica, bez obzira na sva međusobna konvertitstva, više nisu u stanju da stvore koaliciju. Ostale stranke sada se uglavnom priklanjaju SDP-u, pa su privremeno napuštene kalkulacije o "desnom kursu" Dražena Budiše koji svoje liberale vodi u koaliciju sa HDZ-om i Demokratskim centrom bivšeg predsedničkog kandidata i hadezeovog disidenta dr Mate Granića. I Hrvatska seljačka stranka Zlatka Tomčića koji obavlja funkciju šefa nacionalnog parlamenta prestala je da se ponaša kao "korektiv" političke levice i desnice u Hrvatskoj. Ne samo zato što politika koju u svojoj stranci i vladi danas provodi premijer Ivica Račan teško može da se nazove "levičarenjem", nego i zato što niko još nije siguran u kom pravcu će krenuti nova politika Hrvatske demokratske zajednice. Zavisno od čoveka koji će voditi partiju koja je proteklih deset godina vladala Hrvatskom, znaće se da li ova stranka stoji iza rasističkih i pogromaških izjava koje ovih dana ponovo stižu od nekih njenih funkcionera. Političari iz ostalih stranaka onda će proceniti da li im je saradnja s HDZ-om plus ili minus kod birača, a kabinet Ivice Račana još jednom će proveriti popis svojih međunarodnih obaveza pre nego što se odluči na demisiju.
       Posredničku ulogu, u međuvremenu, najavio je i šef države, predsednik Stjepan Mesić koji uskoro treba da se sastane sa predstavnicima vladajuće koalicije i ostalih parlamentarnih stranaka u Hrvatskoj. Poslednje rešenje su, naravno, novi izbori, koji se, ovoga momenta, najavljuju za juni. Oni koji se sećaju burne izborne noći na predsedničkim izborima u Hrvatskoj iz februara 2000. godine, tvrde da se čitav problem mogao izbeći jednim simboličnim kolegijalnim gestom koji je, tada, propušten. Saznavši da novi predsednik Hrvatske nije njegov koalicioni partner Dražen Budiša, nego Stjepan Mesić, premijer Ivica Račan odmah je krenuo da mu čestita, dok je izborni štab liberala ostao prazan. Mada niko od aktera današnje javne pozornice u Hrvatskoj ne želi da govori o svojim liderskim ambicijama i sujetama, niko od njih ne poriče da se ovakve stvari nikada ne zaboravljaju. Pogotovo ako se događaju u zemlji u kojoj politika i dalje određuje dan i noć, prijateljstva i animozitete, kućno vaspitanje i društveni bonton.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ