S obzirom na poratne prilike, orijentacija na publiku iz Srbije je za Jahorinu nužno ali i sasvim zadovoljavajuće rešenje. Čisto skijaški parametri, u poređenju sa Kopaonikom, uglavnom idu njoj u prilog

      Na padinama Jahorine se mogu čuti tri vrste srpskog jezika: kakav se govori u Beogradu, kakav se govori u Novom Sadu i kakav se govori u Bosni. Zašto je potrebna ova jezička naznaka, tako nedolična kada je u pitanju jedno tako šaroliko, multietničko i multilkulturalno društvo kakvo obično čine skijaši? Pa, eto, samo zato da se zna ko je i koliko dobrodošao na tu planinu.
       Ako, ipak, ima neke dileme, domaćini će se postarati da je otklone: "Tržište Srbije smatramo domaćim", rekao je na konferenciji za novinare iz Srbije Savo Kovač, direktor Javnog turističkog preduzeća "Srpsko Sarajevo", navodeći izreku iz toga kraja: "Što imamo to ćemo dijeliti, ljudsku riječ i čašu rakije."
      
       Tragovi rata
       Skromnost je pohvalna osobina, no, treba znati da je Jahorina mesto koje, čak i razmaženoj zimskoj klijenteli, pruža više od čašice razgovora i rakije. Ožiljci rata su, istina, više nego vidljivi. Građevine u nastajanju su izmešane sa onima koje su napuštene, poput hotela "Vučko" i sa spalištima koja su ostala nakon NATO bombardovanja i "ručnog rada" izvedenog nad vikendicama predratnih vlasnika (Jahorina je sve vreme rata bila pod potpunom srpskom kontrolom, pa je jasno čije su spaljene vikendice). Mada, vreme čini svoje i skijaši, među kojima je mnogo onih koji su tu bili i prethodne dve-tri godine, više ne obraćaju pažnju na ove zgrade-aveti.
       U hotelima "Jahorina" i "Šator" je, prema rečima Gorana Kosorića, potpredsednika opštine Pale, još oko 180 izbeglica, za koje se priprema novi odgovarajući smeštaj, što bi omogućilo da i ovi hoteli služe svojoj nameni.
       S obzirom na poratne prilike, orijentacija na publiku iz Srbije je za Jahorinu nužno ali i sasvim zadovoljavajuće rešenje. A kako je, posle gubitka Brezovice, u Srbiji ostao samo jedan ski-centar, kontroverzni Kopaonik, ovakvo rešenje potpuno odgovara i skijašima iz matične srpske zemlje. Čisto skijaški parametri, u poređenju sa Kopaonikom, uglavnom idu Jahorini u prilog.
       Staze su na bosanskoj planini duže i sportski zahtevnije, a to je ono što je, pre svega, na ceni. Jahorina će, uostalom, do sudnjega dana moći da se diči da su na njenim stazama održani ženski olimpijski spust i slalom, što je ozbiljna referenca, s tim da ono što bi trebalo da je glavna atrakcija, olimpijska spust-staza praktično nikad nije u funkciji, zbog toga što su meteorološke prilike retko kada baš toliko blagonaklone. Baš kao što je slučaj i sa stazom "Bela reka" na Kopaoniku, najdužom i najboljom, kažu oni koji su imali sreću da se zadese na Kopaoniku kada je bilo dovoljno snega i pomenuta staza bila pripremljena za skijaše.
      
       "Antikopaonički lobi"
       Drugi kapitalni argument u prilog Jahorini jeste priprema terena. Svako ko je ikada bio na Kopaoniku zna da za tamošnje ekipe koje održavaju staze ne postoji razlog koji ne bi bio dovoljno dobar da zatvore žičaru. Ili je vetar, ili magla, ili nema snega, ili je takmičenje, a pravi je razlog da zapravo na Kopaoniku kalkulišu, pa procene da je za aktuelni broj skijaša suviše veliki luksuz otvarati sve staze. Izazivajući, razume se, ogromno ogorčenje gostiju, koje je dostiglo tolike razmere da se po skijaškim sajtovima već može prepoznati delovanje "antikopaoničkog lobija", tj. onih skijaša koji se javno zaklinju da ih južna srpska planina više videti neće.
       Primera radi, centralna žica na Jahorini (Ogorjelica) ove godine je radila i kada su udari vetra dostizali 30 metara u sekundi (žičara bi trebalo da se zatvori na 16 m/s). Neko će možda prigovoriti da, sa bezbednosne tačke gledišta, ovakva upornost i nije pametna, ali govori o razlikama u pristupu osoblja na jednoj i drugoj srpskoj planini.
       Treba pomenuti i hvale vredne napore da se raspoloživa tehnika upotrebi za suprotstavljanje nepodnošljivoj jugovini koja je, ipak, odnela sneg sa jahorinskih staza već početkom marta i tako skratila sezonu za bar tri nedelje. Rečju, ko je ove godine, a i prethodnih, išao na Jahorinu, taj nije imao mnogo primedbi čisto skijaške prirode.
       Ostali, neskijaški sadržaji, na strani su Kopaonika, mada i ta razlika teško da je drastična. Da je "Jahorina srpska planina" vidi se i po tradicionalnom neumeću domaćina da "uzmu pare". Tako su u objektima u državnom vlasništvu, a to su skoro svi hoteli, prestali da primaju nemačke marke, a na celoj Jahorini, verovali ili ne, nema menjačnice. Gosti su se dovijali trošeći i menjajući svoju prezrenu nemačku valutu u privatnim lokalima, među kojima su i neki koji su u vlasništvu "beogradskog kapitala".
       Domaćini su krajnje realistični kada je reč o dovođenju klijentele iz stranih zemalja, pod kojima podrazumevamo one koje su van područja bivše SFRJ. Pomalo mangupski, kažu da im dolazi SFOR, nema ih mnogo ali "dobro se provode" i možda to baš i nije pravi turizam, ali je njihov novac jednako dobar kao i bilo koji drugi. Slovenci već i prethodnih godina nisu zazirali da dođu, a, kako kaže Goran Kosorić, "ova zima je bila bogata gostima iz Hrvatske". U hotelu "Bistrica" viđena je manja grupa pravih pravcatih Dalmatinaca.
       Zbog čega ovolika priča o gostima sa "nesrpskih" prostora? Pa, zbog toga što ukupan ambijent nije takav da se mogu sasvim prijatno osećati na Jahorini i tu je teško nešto promeniti. U mnogim kafićima fotografije Radovana Karadžića i Ratka Mladića redovan su inventar pored Pamele Anderson iz perioda pre nego što se podvrgla operaciji smanjenja grudi. A u centralnoj jahorinskoj kafe-diskoteci, muzički i ambijentalno prilagođenoj najvišim svetskim standardima, kada je za trenutak zastala muzika, začula se pesma dobro raspoloženih navijača na zimskom odmoru: "Partizan, Partizan, hajmo svi u glas/ Radovan Karadžić navija za nas." Da ovaj iskaz nepritajene simpatije ne ostane bez odjeka, pobrinuo se disk-džokej koji je munjevito reagovao hitom iz "Flešdensa": I need a hero.
      
       "Ekonomsko ponašanje"
       Iako su tereni Olimpijskog centra "Jahorina" udaljeni od Sarajeva svega 30-40 minuta vožnje autobusom, gostiju iz glavnog grada BiH gotovo da nema uopšte, mada je ova planina nekada, pre rata bila za Sarajevo izletište kakvo je takoreći Ada Ciganlija za Beograd (sećate se: "Skijanje se brzo uči, ko je blesav da sedi kući"). Ako se izuzme da su ogromnom broju onih koji su nekad nalazili interesovanje u izletima na Jahorinu sada mnogo bliži neki drugi ski-centri, u Kanadi, recimo, objašnjenje za ovakvu nezainteresovanost treba tražiti samo u razlozima koji su već navedeni. Na pitanje zašto nema autobuske linije Sarajevo-Jahorina, Kosorić odgovara da to niko ne brani, ali da se "prevoznici ponašaju ekonomski", dodaje uz osmeh i ne bez zadovoljstva.
       To sve znači da je, kao i štošta drugo, i skijanje u BiH etnički podeljeno: Srbi na Jahorinu, Muslimani na Bjelašnicu. U toj podeli srpska strana je nesumnjivo bolje prošla, jer iako oni koji su imali priliku da okušaju Bjelašnicu kažu da je reč o izuzetnim terenima, meteorološke prilike i surova klima čine tu planinu vrlo sumnjivim resursom kada je reč o turizmu.
      
       Olimpijada
       Priča o smučarskim kapacitetima Jahorine dobija na značaju ako se zna da je Sarajevo najavilo kandidaturu za zimske Olimpijske igre 2010. godine. Goran Kosorić kaže "svi smo za to da se desi Olimpijada", ali ne skriva nezadovoljstvo što su sportski organi u Sarajevu "zadržali kontinuitet, a nas nastoje da minorizuju i plašim se da nećemo naći zajednički jezik iako je jasno rečeno da BiH može imati samo jedan olimpijski komitet".
       Savo Kovač objašnjava tačno o čemu je reč: "Hoće da zaobiđu Jahorinu i da aktiviraju Treskavicu koja je pripala njima", objašnjava. Ovaj plan, inače, teško da može imati izgleda na uspeh, ne samo iz političkih razloga. U Lejk Sitiju, recimo, koji je samo jedno od skijališta na kome su se održavale protekle Olimpijske igre, postoji, prema izveštaju TV komentatora Duška Koraća, više staza za alpsko skijanje nego u čitavoj bivšoj SFRJ "od Kranjske Gore do Mavrova", kako reče. To znači da besmisleno rasipanje i odbacivanje postojećih, inače skromnih resursa, u korist nekih novih, sumnjivih, teško da će naići na simpatije MOK-a.
       Dok, s jedne strane, zvaničnici Republike Srpske protestuju zbog zaobilaženja od strane sportskih organa BiH, sa druge ne propuštaju da istaknu koliko se inače nerado upuštaju u takve integracije i koliko su im veze sa Srbijom i Jugoslavijom bliže srcu. "Ne znam koliko znate da je Jelena Lolović, olimpijka koja je nosila jugoslovensku zastavu u Solt Lejk Sitiju moja komšinica sa Pala. Otac joj je poginuo za vreme rata kao komandant bataljona", kaže Goran Kosorić.
       Kao i mnogo toga drugog, i skijanje je u Bosni u senci skore prošlosti. Pitanje je da li je moguće, i da li je mudro, pokušati da se to zaboravi.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ