"U nemogućnosti smo da izmirimo obaveze prema dobavljačima. Trenutni dug je oko milijardu i po dinara, a hrana je najveća stavka, oko 40 odsto", kaže mr Milan Jevtić, načelnik Intendantske uprave sektora pozadine Generalštaba Vojske Jugoslavije

      Ko se nije naslušao priča o vojsci, može od mladih generacija vojnih obveznika svašta da čuje. Recimo to da se u vojsci rano ustaje, pa da se rade jutarnje vežbe, pa da se čiste cipele, pa da im nadređeni komanduju "ostav" po sto puta... I pošto čovek odsluša tu hiljadu godina staru priču, na red dolazi nešto što se zaista promenilo: hrana, smeštaj, oprema, postali su problem sa kojim se vojska sve teže nosi.
       "Jeste, imaš tri obroka, ali bi ti trebalo deset takvih. Za doručak daju neki džem, zove se 'dečja radost', baš su ga dobro nazvali, dva maslaca i čaj ili mleko. Za ručak krompir pire i grašak i nekad komadić mesa", kaže novopečeni vojnik. "Ili daju taj vojnički pasulj; kao, to je super, jeste super, ma ne treba mi više u životu, ni čorba po kojoj juriš neke rezance. Daju i marendu, to ti je 'eurokrem' ili neke ICN bombonice, koje su još i njajbolje i sok ili jabuka i sok. I sve sa večerom to ti nije dovoljno, a još se i načekaš u liniji jer nema dovoljno kašika. Onda ili kantina ili ideš u grad da jedeš k'o čovek."
       Na meniju se za doručak mogu naći i dve viršle ili dva kuvana jajeta i komad sira; za ručak, recimo, makarone "prelivene nečim", a za večeru jaja.
       Trenutno u Vojsci Jugoslavije hrana se priprema u oko sto vojnih restorana čiji su kapaciteti veći od sto obroka dnevno i oko 150 objekata gde se priprema do 50 obroka dnevno. Stanje restorana zbog starosti objekata, oko 30 godina, i oštećenja nastalih dejstvom NATO-a, nije na potrebnom nivou. Starost mašina i uređaja za pripremanje i podelu jela prosečno je 15 do 20 godina, što je dva-tri radna veka.
      
       Kuhinja
       Kvalitet nije svuda isti, neke su kasarne obnovljene, a neke jedinice zbog većih napora dobijaju bolju hranu. Veća mesta, a Beograd naročito, smatraju se dobitnom kombinacijom u svakom pogledu, pa je san svakog mladog regruta da nekako izdejstvuje prekomandu u mesto gde su uslovi bolji. "Meni niko ne veruje, ali ja ovde u Beogradu stvarno dobro jedem. Dobijamo sve najnormalnije i čisto je", kaže Beograđanin na služenju u Beogradu. "Svi pričaju da smršaju u vojsci, a ja sam se ugojio. Valjda je ovo ipak Beograd, pa im je blam da nas drže gladne."
       Ishrana vojnika normativno je regulisana, a propisanim normama mora se obezbediti ishrana određene energetske i biološke vrednosti.
       Za pripadnike specijalnih jedinica pripremaju se tri vrste poluobroka, a za sve ostale, u zavisnosti od napora kojima su izloženi, priprema se i šesta dopuna u hrani. Prosečna energetska vrednost obroka je 14 500 do 16 000 kilodžula.
       Ali kako je novca sve manje, to je poštovanje normi sve teže, pa je na nadležnima da se snađu kako znaju. Tako je aktivirana tablica zamene, gde se jedan artikal menja drugim koji je približno iste energetske vrednosti, ali jeftiniji.
       Radi se na uvođenju novih proizvoda u ishranu kako bi je prilagodili potrebama vojnika, kao što su polutrajni proizvodi od pilećeg mesa, zamrznuto povrće, proizvodi od smrznutog testa itd. Tablicom zamene namirnica zadovoljava se biološka i energetska vrednost obroka (kolač umesto voća).
       U ishrani se koristi 110 raznih artikala hrane, a prosečna cena namirnica koje sačinjavaju jedan obrok je oko 240 dinara.
      
       Dugovanja
       Pa iako skromni, obroci na koje se vojnici žale, prevazilaze finansijske mogućnosti vojske, čiji se dugovi prema nabavljačima već godinama gomilaju. Potraživanja preduzeća za isporučene artikle hrane na kraju 2000. godine bila su 358,845.000 dinara, a na kraju 2001. godine 659,812.000, što je za posledicu imalo smanjenje isporuka u 2001. godini za 22 odsto u odnosu na planirane. Na početku ove godine potraživanja su na istom nivou, pa dobavljači smanjuju isporuke, a neki i otkazuju već zaključene ugovore.
       "Visina odobrenih sredstava i naročito neredovnost u prilivu, utiče na izmirenje obaveza prema privredi", kaže mr Milan Jevtić, načelnik Intendantske uprave sektora pozadine Generalštaba Vojske Jugoslavije."U nemogućnosti smo da izmirimo obaveze prema dobavljačima. Trenutni dug je oko milijardu i po dinara, a hrana je najveća stavka, oko 40 odsto. Najveći dug prema privredi je iz 2001. godine, a naročito raste kod onih koji vrše obračun kamata. Savezna vlada donela je odluku u cilju smanjenja kamata da se izmirivanje obaveza vrši po redosledu nastanka obaveza, što se sada i primenjuje. Cilj je da se obaveze smanje na nivo 60 do 90 dana, što je naša želja."
       Ali dok se želje ne ispune, razliku u procentima potrebno je svakodnevno nekako popuniti. Kada su se nedavno vojnici u Svilajncu posle zakletve zarazili trihinelozom i to od mesnih proizvoda koje je doneo jedan roditelj, počelo je da se priča da su vojnici toliko izgladneli pa kada je mesar, čiji je sin u vojsci, ponudio da ih nahrani, nadležni su tu ponudu jedva dočekali ali su zaboravili da provere isporuku. Prema rečima generala Jevtića, desilo se upravo suprotno; pošto je bila zakletva, roditeljima je dozvoljeno da donesu šta žele. Jedan je roditelj doneo problematične proizvode i zarazili su se oni koji su se poslužili. U okviru vojne ishrane nije bilo ovakvih slučajeva.
       Po pravilima, ništa od hrane životinjskog porekla ne bi smelo da uđe u kasarne, ali se na dan zakletve to pravilo do sada ipak nije rigorozno sprovodilo. Mere su od 16. januara pooštrene, tako da se u paketima mogu primati samo kupovne stvari. Mada je paketa ionako sve manje. Vojnici, naime, sve češće odlaze kući za vikend.
      
       Odsustva
       "Normalno da nas šalju kući, pa bolje je i njima i nama. Odeš, najedeš se, naspavaš se, opereš stvari, a to ti je najvažnije, jer onda ti ostaju tvoje stvari. Nekada su, bre, davali nove uniforme u plastičnim kesama, a mi dobijamo šta se kome zalomi, a čim ode na pranje, rizik ti je da li ćeš opet da dobiješ svoj broj ili neki tri put veći. Ja nosim i svoj veš i čarape. To kao ne daju, ali samo je važno da se ne vidi ispod uniforme, a inače nije strašno. Ionako su u deficitu sa uniformama i svim i svačim, pa će baš još da te jure za čarape. A kad hoćeš kući da pereš stvari, to i njima dođe super. Dobiješ revers i - zdravo."
       Nekadašnja dva vikenda u toku dvanaestomesečnog vojnog roka, od marta prošle godine prtevorila su se u jedan odlazak kući mesečno, a negde i više. Ovo je takođe jedna od mera štednje, čiji su efekti u ishrani ušteda od oko 11,000 000 dinara mesečno ili 133, 000 000 na godišnjem nivou.
       "Na osnovu namera u Generalštabu Vojske Jugoslavije na planu reorganizacije i racionalizacije vojske, jedna od mera je i puštanje vojnika na vikend-odsustva za vojnike koji nisu na zadacima, uz održavanje naređenog nivoa borbene gotovosti. To se poklopilo sa zahtevima roditelja koji su takođe tražili da vojnici češće dolaze kući, a i nas manje košta", kaže general Jevtić.
       Mesečno vojnici dobijaju 199 dinara, što je lično primanje namenjeno kupovini žileta, paste za brijanje, paste za zube, losiona, kreme i sličnih stvari po sopstvenom izboru. Taj novac se, tvrde vojnici, potroši u kantini, na hranu, po tržišnim cenama kupuju se bombone i keks, ali to nije dovoljno da se bude sit. "Ko ima para, ide u grad, ko nema, sedi tamo i šta će."
       Smeštaj je različit od mesta do mesta, ali uglavnom je reč o trošnim zgradama, neokrečenim, ponekad prebukiranim. Od vojnika se može čuti da su ćebad prašnjava, nikad prana, pocepana, da se posteljina pere na dve nedelje, ali je i ona uglavnom oštećena, da se spavaonice ne greju, da je generalno sve u lošem stanju neodržavano i propalo. GSP (generalno sređivanje prostorija) vrši se jednom nedeljno i za to, slažu se svi mladi sagovornici, ima deterdženta, ali ih brine što su čuli da su prethodne generacije obavezno dobijale rukavice, a oni tek ponekad i to neke stare i "bez veze".
       "Plan obuke je nekako mali, pa kad prođeš obuku, ne znaju šta će s tobom. Tehnika je pokvarena, pa po sto puta radimo jedno te isto... Ma, državna firma, k'o državna firma. Meni je to užas, a njima je normalno."
      
       IVANA JANKOVIĆ
      
      

Normativ - jedna slavina na šest vojnika               - jedan nužnik na 16 vojnika               - jedan pisoar na 30 vojnika               - krevet od kreveta udaljen je 60 santimetara a od zida 30 santimetara               - po jednom vojniku u spavaćoj sobi sleduje tri kvadratana metra površine, odnosno 10 kubnih metara prostora               - u jednoj spavaćoj sobi prosečno je smešteno po 30 vojnika               - Ima slučajeva da su pojedini normativi stambenog prostora nedovoljni zbog veće koncentracije vojnika u nastavnim centrima, a posebno u garnizonima gde su porušeni ili oštećeni stambeni objekti u toku bombardovanja