("Ne kajem se...", NIN br. 2671)

      Samouverenost koja se graniči sa svojevrsnom arogancijom osnovni je ton koji provejava iz intervjua Željka Mitrovića, vlasnika ružičaste televizije.
       Stiče se utisak da ne postoji pitanje na koje on ne može odgovoriti, ma koliko ono (pitanje) zahtevalo da odgovor bude ubedljiv i da odagna svaku sumnju u njegove poslovne sposobnosti.
       Siguran u sebe i svoje bogatstvo nije se nijednom npr. zapitao otkud on u jednoj partiji koja bi trebalo mnogo više da drži do ideje i kako da ta ideja ovlada svetom, na kojoj je insistirala njegova šefica, iz čega proizlazi da je on bio nedisciplinovan član. Postavlja se pitanje šta je uopšte tražio kod te nadrinaučnice, koja je upražnjavala jednu olinjalu i praksom diskreditovanu ideju.
       On se konsternirao što se neko usudio da ga upita odakle mu toliko bogatstvo i kako ga je stekao, a njegovo vehementno ponašanje još više pojačava sumnju da nešto nije u redu.
       Jer, kako to da kada u jednoj zemlji ne funkcioniše ništa, kada je čitavo društvo u kolapsu, postoji "sposoban" čovek koga se to jednostavno ne tiče i koji upravo u takvom vremenu postaje - bogataš. S druge strane, bilo bi zanimljivo znati kako to da je pripadao nečemu (partiji) što ga uopšte nije interesovalo, a to mu je omogućavalo da uvećava svoj imetak u vremenu kada su se vršila samoubistva, jer se nije imalo šta jesti (penzionisana učiteljica iz Ćuprije) ili kada su razbojnici ubili legendarnog prof. Kurepu da bi mu oteli bednu penziju. Nijednom se nije zapitao koliko je bilo ljudi kojima je "puklo trpilo" s trajnim posledicama (poput mene).
       On insistira na tome da je sve bilo lege artis, da je koristio marku po realnom kursu, da nije imao, ni koristio bilo kakve beneficije u tom pogledu.
       Čak neka je i tako, nijednom se nije zapitao kako to da je bilo univerzitetskih profesora sa platom od deset maraka u vreme kada je on zidao mastodonta za zaglupljivanje naroda.
       Njegovo prirepništvo uz prvi program državne televizije bilo bi dovoljno da se Željko Mitrović postidi i da delo svojih ruku gleda iz prikrajka i da mu se odatle divi, jer je stvarno lepo (što jes, jes), ali da se ne žesti kad ga neko upita - odakle ti, bre, ono čudo i kako ga sagradi onda?
      
       MILENKO PEJOVIĆ,
       Beograd