U zadihtovanom kabinetu, koji nije Ovalni već Romboidni, zamišljeni predsednik Voja ćutke uzdiše dok razgovara sa svojim savetnicima za nacionalna pitanja i državne misterije. Podrazumeva se da zapisničar nije prisutan, ali zato moderne tehnologije jesu...
       Ljilja: "Predsedniče, ovi će opet da hapse."
       Aco: "Moji izvori poseduju slične informacije. Šaja je preko svojih ljudi u borskoj Topionici dao da mu se izlije bista u prirodnoj veličini, a Vlajko je pozajmio celokupnu kamp-opremu od prijatelja. Da ne ide u šumu praznih ruku. Jedino Ojdanić nikako da nauči napamet 'Krvavu bajku'. Hoće pesničku reč da ubaci u odbranu, ali mnogo odsečno recituje pa se umori dok stigne do treće strofe."
       Rade: "Dovoljne su mu i prve dve. Treba to neko i da prevodi sudiji, a vreme je tamo svima ograničeno."
       Grada: "Očigledno hoće da ih sve prebace u 'Karađorđevo', pa da upriliče lov za strane diplomate."
       Ljilja: "C! C! C! To stvarno nije ljudski."
       Grada: "Možda nije ljudski, ali sa stanovišta Međunarodne Konvencije o Rekreaciji i lovci imaju određena ljudska prava."
       Ljilja: "Šta, bre, sirote životinjke znaju o ljudskim pravima?"
       Voja: "Ljiljana, to je trofejna divljač koja se legalnim putem odgaja za ulov."
       Grada: "Da, a ove aždaje iz stranih ambasada ima da se pozovu na princip pokretne eksteritorijalnosti, i tako će se zataškati incident."
       Rade: "Kakav incident?"
       Grada: "Pa, incident koji će nastati kada neko od prisutnih ustanovi da Mrkšić ne liči na muflona. A to će se ustanoviti tek posle lovačkog vatrometa."
       Voja: "Gospodo, mislim da je obarač već povučen iako Božija ruka nije dala znak."
       Ljilja: "C! C! C! Ne bi me čudilo da Crkva izbriše trideset i prvi mart iz svog kalendara."
       Rade: "Narod ima da ga pamti kao Dan žalosti."
       Saša: "Samo vas slušam. Kukate ko da ste ljudi iz naroda! Gospodo, postoji izlaz iz ove situacije. I baš me briga da li ćete me pažljivo saslušati, jer ću ovo ponoviti još mnogo puta. Dakle, trideset i prvi mart nije nebitan datum u našoj istoriji. Znate zašto? Jer je to datum rođenja Magičnog Ćire. Eto kako treba iskoristiti taj dan."
       Rade: "Kako?"
       Saša: "Kao nacionalni praznik književnosti. U inat Zapadu, u inat domaćim mondijalistima i nevladinom ološu, umesto o Hagu tog dana će svi glavni domaći mediji biti prebukirani pričom o Magičnom Ćiri - najvećem đavoljku srpske književnosti!"
       Voja: "Samo bez đavolka i đavolkovih uvojaka, tako ti Boga."
       Aco: "Aman, Saša, ko ti je taj Magični?"
       Saša: "E, obaveštajac, obaveštajac! Ne znaš ni kome ti vrhovni komandant šalje telegram podrške!"
       Voja: "Samo bez telegrama podrške, tako ti Mire."
       Ljilja: "Je l' to beše onaj porno-pisac što se javno hvalisao kako je višegodišnji dezerter?"
       Grada: "Upravo taj, i baš me interesuje kako od njega gospodin medijski savetnik misli da napravi nacionalnu veličinu. Nije on Ćosić ili Pavić."
       Saša: "Fala Bogu. Zato je i zgodan za opštenarodno veselje. Piše zajebantske stvari, ljudi ga čitaju a i dobio je Ninosaurusov krst sa purpurnom ružom."
       Grada: "Ne vidim kako je to dovoljno da od njegovog rođendana praviš nacionalni praznik. Osim ako nećemo da država slavi Dan Dezerterstva."
       Rade: "Ili Dan Prisluškivanja. Čuo sam da se tako zove jedan roman tog... Magičnog. Mis Lutra bi se obradovao da se slavi Dan Prisluškivanja."
       Ljilja: "Meni Dan Prisluškivanja više dođe kao Dan mobilne telefonije."
       Voja: "Dobro, dobro, pustimo sada međunarodnu jurisdikciju. Nego, Saša, čuo sam da je naš pisac prilično kontroverzna ličnost. Šta ćemo ako ne pristane? Ako se pozove na književnički imunitet kako bi zaštito svoju andergraund biografiju?"
       Saša: "Vojo, ne beri brigu. Ti njemu lepo šarni rođendanski telegram. Nije važno. Ovog puta ga nakiti onako državnički. Znam momka, dao bi taj dupe da se etablira kao dvorski pisac. Tipični srpski socijalni slučaj od pisca. Pored toga, imamo ga skroz u šaci, čak i bez mamkanja."
       Voja: "Šta, ima dosije o preteranoj upotrebi legalističkih prava? Umetnici uvek tu zabrazde."
       Saša: "Nema ti taj ni zdravstveni karton, a kamoli policijski dosije. Radi se o nečem mnogo bitnijem. Skoro mi je pokazivao rukopis svog novog romana "Prisluškivanje Dva". Sreli smo se u restoranu "Montgomeri" na Ibarskoj magistrali, pošto skuplja građu za turbo-folk roman. Hteo je da mu budem recenzent, i da mu preporučim nekog izdavača. Nismo se odmah dogovorili oko moje provizije ali smo se dogovorili da nastavimo pregovore. Međutim, kada smo se sreli posle nekoliko dana, požalio mi se kako mu je neko ukrao rukopis. Bio je sav očajan, jer mu je to bio jedini primerak. Zato sam pustio pipke kod mojih veza i otkrio gde je rukopis. Dakle, gospodo savetnici, Magični je naš i možemo da ga krčkamo na tihoj vatri do mile volje."
       Voja: "Dobro, šta se dogodilo sa tim rukopisom. Ja sam čitao "Prisluškivanje", i mislim da je taj roman veoma dragocen za našu kulturu i da predstavlja jedinstveni primer postmoderne patriotske literature. I još je pisan tradicionalnim, legalističkim stilom bez obzira na upotrebu slenga."
       Saša: "Dogodila se tranzicija, šverc bez tendera plus špijunaža bez autorskih prava."
       Voja: "Pobogu, Saša! To su, daleko bilo, prilično teške reči."
       Saša: "U pekari 'Iso Lero' Perišić će predati rukopis "Prisluškivanje Dva" ličnom izaslaniku Veslija Klarka."
       Aco: "Pa? Otkad je književno delo vojna i državna tajna?"
       Saša: "Rekoh da sam pogledao taj rukopis. U pitanju su 'bembaški memoari Veslija Klarka'. Izgleda da su se penzionisanom Nato komandantu dopale izmišljotine Magičnog Ćire i hoće da ih objavi pod svojim imenom."
       Ljilja: "C! C! C! Ipak ćemo mi da hapsimo."
       Saša: "Naravno. Imaćemo totalnu inicijativu."