Mir na Bliskom istoku nije još ni na pomolu, iako su pokrenute dve inicijative: saudijska i američka. Postalo je očigledno da su 'inicijative' bile same sebi svrha i da od toga neće imati koristi ni Izraelci niti Palestinci

      Saudijski mirovni plan za Jevreje i Palestince izazvao je veliko interesovanje svetske javnosti. Najviše su bili radosni Jevreji van Izraela, jer su se ponadali da njihova matična država jednom može izaći iz krize u koju je upala onog trenutka kada je donesen plan o njenom stvaranju, a Jevreji iz Izraela su bili skeptični, kao i uvek, jer već dugo žive na toj teritoriji, pod stalnim pritiskom velikih sila i arapskih država koje je okružuju, ali i onih koje su daleko od nje.
       Amerikanci su, takođe, odmah pozdravili 'saudijski plan', ali su ubrzo postali svesni da je u pitanju klopka koja može smetati njihovim daljim planovima na Bliskom istoku. Diplomatska mašina je brzo pokrenuta i ubrzo se pojavio 'američki plan', ali u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Plan je odmah došao na dnevni red i Savet bezbednosti je, kasno u noć, 13. marta doneo Rezoluciju u kojoj se afirmiše vizija Bliskog istoka na kome 'dve države, Izrael i Palestina postoje jedna do druge, sa sigurnim i priznatim granicama'. I kao što je uobičajeno, Savet bezbednosti je zatražio od obe strane da prekinu nasilje i učine prve korake ka mirovnim pregovorima.
       U Rezoluciji usvojenoj 15 minuta pre ponoći sa 14 glasova 'za' i jednim 'protiv' Savet je zatražio trenutni prekid svakog nasilja,terora i destrukcije od obe strane, a od palestinskih i izraelskih vođa da sarađuju na Tenetovom planu o koracima za prekid neprijateljstava (Džordž Tenet, šef CIA). Takođe je usvojena podrška naporima generalnog sekretara Kofija Anana da se pomogne zaraćenim stranama da prestanu sa nasiljem i započnu mirovni proces.
       Ovom rezolucijom je pozdravljen i 'doprinos saudijskog princa Abdulaha', iako je, praktično ovom rezolucijom poništen 'Saudijski plan' barem za ostatak nearapskog sveta.
       Protiv Rezolucije je glasao jedino predstavnik Sirije Mihail Vebe, koji je izjavio da Rezolucija ne dotiče osnovno pitanje - pitanje izraelske okupacije i podjednako tretira ubice i žrtve.
      
       Palestina
       Već iz odgovora (komentara) sirijskog ambasadora mogao se naslutiti dalji razvoj događaja. Arapi, jednostavno ne priznaju Izrael i ne trpe Izraelce na 'svojoj' teritoriji, ma koliko neke zemlje povremeno menjale stavove - menjaju ih samo pod prisilom ili iz koristi.
       Amerikanci su odmah krenuli na Bliski istok, prvo general Entoni Zini, koji je došao i pre donošenja Rezolucije UN (kao i visoki službenici CIA), što znači da su Amerikanci 'znali' da će Rezolucija biti usvojena onako kako su je oni predložili, a zatim i američki potpredsednik Dik Čejni. On je uspeo da utiče na izraelske vlasti kako bi počele povlačenje svojih trupa sa palestinske teritorije. Ni to, naravno, nije bilo lako, ali uz pomoć generala Zinija nekako je uspelo. Izraelci su počeli da vraćaju tenkove iz napada, najvećeg od izraelske invazije na Liban od pre 20 godina, nevoljno, ali poštujući svog najvećeg saveznika.
       Nije neprimećena ostala ni činjenica da je potpredsednik Čejni održao sastanke samo sa izraelskim zvaničnicima, ali ne i sa palestinskim. Ojađene palestinske vođe su izjavile da potpredsednik Čejni sada može da se sastane samo sa Jaserom Arafatom. To bi, međutim, za Arafata predstavljalo svojevrsnu pobedu (što je Čejni pokušao da izbegne), jer je izraelski premijer Arafata nazvao 'irelevantnim faktorom' i sa kojim je predsednik Buš odbio da se sretne, čak i pozdravi. Možda i zato nije sigurno ni da će Palestinci obustaviti terorističke akcije.
       Danas je (sreda) izvršen još jedan teroristički napad. Dignut je u vazduh autobus koji je vozio izraelske radnike, Arape ('lojalne' Arape) na posao. Poginulo je nekoliko ljudi, a mnogi su ranjenji i nalaze se u 'kritičnom stanju'. To bi mogla biti i prirodna posledica višemesečnog američkog pritiska na Jasera Arafata da spreči palestinske terorističke napade, dok su se tek sada obrušili na Šarona Arijela.
       Izraelci su rekli da neće dozvoliti Arafatu da ode na sastanak arapske lige u Bejrut krajem meseca, ali su, već prilikom sledeće Čejnijeve posete Kuvajtu, 'američki prijatelji' insistirali na tome. On se pravdao da to nije njegova odluka, ali svim Arapima je jasno da će Arafat doći u Bejrut, samo ako to Amerika dozoli.
      
       Mlako prijateljstvo
       Pošto su 'prijatelji' iz Kuvajta insistirali na tome, a Dik Čejni ostao nedorečen, morao je da proguta još jednu kost: domaćini u Kuvajtu nisu podržali ni američki plan za napad na Irak (zbog napada Iraka na Kuvajt, pre 11 godina, Amerikanci su započeli Zalivski rat i višegodišnje iscrpljivanje Iraka).
       Još teže je bilo u Turskoj, islamskoj ali nearapskoj zemlji, članici NATO-a i američkom 'prijatelju'.
       Ni Turci nisu podržali Ameriku u njenoj ideji da napadne Irak.
       Sada je postao jasniji i 'američki plan' za Bliski istok. Njima je neophodan saveznik na Bliskom istoku kako bi napali Irak. U ovom slučaju, nije dovoljan Izrael, ni Velika Britanija u Evropi koja se ponudila da obavi gomilu teških poslova za Amerikance, što, ipak, nije dovoljno za još jednu 'elegantnu' pobedu bez žrtava na svojoj strani.
       U Evropi, jasno je, Amerikanci nemaju nikakvu podršku za svoj naum, čak trpe i teške kritike. Izuzetak je Velika Britanija i njen premijer Toni Bler, koji bezrezervno podržavaju Amerikance u svakoj 'akciji'. Na to su oni i računali, ali sigurno nisu računali na prevrtljive 'prijatelje' među arapskim svetom. Najmanje da će ih izneveriti Saudijska Arabija, koja je ne samo najbogatija arapska zemlja, već i duhovni lider u muslimanskom svetu.
       Predsednik Džordž Buš će morati da smisli nešto bolje kako bi preduzeo poduhvat protiv Iraka, što je obećao i što mu je nužno potrebno.
       A Izraelci i Palestinci će se, po svoj prilici, još dugo godina svađati i ubijati bez nade da će jednom i u njihovu zemlju (zemlje) stići mir. Sve dotle dok su samo 'moneta za potkusurivanje' velikih zemalja i dokle postoje, ili ne postoje voljom velikih sila.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ
      
      

Al kaida u Iraku "Bagdad već duže vreme podržava terorizam", rekao je Džordž Tenet, direktor CIA. Iako se smatralo da Irak nema veze sa Al kaidom zbog njihovih različitih filozofija, sada Amerikanci tvrde da je, po najnovijim saznanjima, Irak ipak umešan u napade na Njujork i Vašington od 11. septembra 2001. godine. Šef CIA kaže da je Sadam Husein "svestan ozbiljnih posledica" sa kojima se može sresti zbog svoje saradnje sa Al kaidom. Tenet je takođe insistirao na činjenici da Irak nastavlja sa programom za proizvodnju oružja za masovno uništavanje, i da Irak i Al kaida i dalje predstavljaju pretnju Sjedinjenim Državama.