Nastaje porodična drama, Luka mi se obmotao oko nogu, viče: Nemoj da ideš, tata! Moj otac, koji u životu nije pustio suzu, počinje da plače, kao dete

      
       Kao iskusan pilot, potpukovnik Slobodan Perić (41), u predvečerje napada NATO-a na Jugoslaviju samoinicijativno je napustio nastavu, koju je pohađao u Generalštabnoj akademiji i priključio se svojoj jedinici u pripravnosti, na supersoničnim lovcima "mig 29". "Najmlađem pilotu u jedinici, rekao sam: Ti idi kući, ja ću ostati. Znate, 20 godina letim i to je bio trenutak kad je trebalo odužiti se", bez prigodne patetike priča za NIN potpukovnik Perić. On je zajedno sa poginulim kolegom, majorom Zoranom Radisavljevićem odlikovan Ordenom za hrabrost.
       "Nisam se bojao da poletim - idem da se bijem pa šta bude, bojao sam se za stanje u kome će biti moj avion. Imali smo ogromne tehničke probleme sa našim avionima, čiji su resursi istekli nekoliko godina pre marta 1999. Resurs znači da je proizvođač aviona naložio da se, devet godina posle njegovog korišćenja avion generalno obnavlja. Međutim, vreme je sankcija, nema se para... Oni koji ne lete dođu i kažu: Može to da traje još, ugrađen je u njega faktor sigurnosti! I produže resurs avionu za 15 odsto. Kad više nije bilo delova, lavovski posao odradili su tehničari i majstori. Dane i noći provodili su na avionima, kako bi ih osposobili. Nigde u svetu radarima u avionu ne menjaju se pojedinačno otpornici, već kompletne ploče. Kod njih je postojao takav entuzijazam, da su čak i to radili. Ali, nisu mogli nemoguće: kad je nov, radar na "migu 29" može da otkrije prisustvo druge letilice u vazduhu i na 80 kilometara, posle više od decenije upotrebe, naši radari imali su domet 20 do 30 kilometara, ukoliko su uopšte radili. Retko koji od naših aviona tih dana se podigao u vazduh, a da nije imao probleme kada je sletao."
      
       VATRENE LOPTE: Po nekim saznanjima dan D trebalo je da bude 23. marta. Ali, tog dana čitava Srbija bila je prekrivena oblacima, tako da se napad odgodio za sledeći dan. Tog 24. marta nije bilo oblačka, kristalno čisto nebo. Sedeli smo u avionima, potpuno spremni za borbu sa avijacijom NATO-a. Na znak uzbune prvi je poleteo Nebojša Nikolić. Odmah mu je otkazao radar, a u tom trenutku na njega je išlo 16 holandskih F-16 aviona. Nekoliko njih plotunski su ispalili rakete. Nebojša je uspeo da se katapultira i spasi se iz vatrene lopte. Već su padale bombe po hangarima, kad je poleteo Bata Kulačin. Praktično, avioni NATO-a su izbacili bombe i krenuli nazad, kad se Bata ustremio na njih. Opazili su ga i vratili se, došlo je do preplitanja aviona, tako da nisu mogli da dejstvuju. I Bati je radar otkazao ali video je nekoliko kondenzovanih tragova, koji su proleteli pored njega i na sreću, nisu ga pogodili. Komandovano mu je da se vrati: naš aerodrom bio je zahvaćen dimom, sleteo je na surčinski. Interesantno, pista našeg aerodroma u Batajnici, uništena je tek pred kraj rata. Želeli su da nas što više obaraju u vazduhu, da isprobaju svoje rakete "amram" i druge sisteme. Rečeno nam je da ćemo presretati krstareće rakete na malim visinama, međutim, gađani smo sa osam i deset hiljada metara visine. Otprilike onda kad je oboren Nebojša Nikolić kod Titela, oboren je i Ilja Arizanov kod Suve Reke. Poleteo je sa niškog aerodroma. Imao je otkaz radara i spo sistema, koji pokazuje ozračenost letilice od radara s drugih aviona. Pilot Ilić poleteo je posle Arizanova i takođe imao otkaz spo sistema. Pogođen je, ali uspeo je da spusti avion. Izlažući živote, pod uzbunom, tehničko osoblje skidalo je delove s tog aviona, po sistemu spasavaj šta možeš.
      
       POJEDINAČNO POLETANJE: Izašao sam iz skloništa i krenuo prema svom avionu broj 114, mom kobnom avionu. Bio je malo izvučen na stajanci, išao sam prema njemu misleći: sad sam ja na redu, najstariji sam i treba da budem u pripravnosti. Najednom, začujem zvuk utišanog motora aviona u obrušavanju. Vidim beli trag, a onda kaponir u kome se čuvaju avioni, nekih 200 metara ispred mene, kako leti u vazduh kao da je od kartona. Bomba je probila slojeve zemlje i silu betona, eksplodirala ispod poda kaponira i podigla ga u vazduh, kao piramidu. Pista je bila posuta zemljom i šutom, shvatam da neću moći da poletim.
       Te večeri dolaze Ljubiša Veličković, Branislav Petrović, komandanti korpusa i Milenko Pavlović, komandant puka, da vide šta se dogodilo sa nama. To je već treća noć nespavanja; Pavlović je spustio glavu na sto i odmah zaspao, Bane Petrović je samo zavalio glavu i takođe zaspao. Kao najstariji letač razgovarao sam sa Ljubišom Veličkovićem, kažem: Generale, bogami, na ovakav način ništa ne možemo da uradimo. Poletati pojedinačno zaista nema svrhe! - Vidim, vidim... Razmislićemo šta ćemo morati da radimo.
       Zoran Radosavljević i ja idemo kući, njegovim kolima. Ostaje major Kužet sa pilotima, mi idemo da odspavamo i okupamo se, sutradan se vraćamo. Onda Kužet ide kući, tako se, koliko-toliko smenjujemo, makar malo da predahnemo. Sve vreme smo napeti, čučimo pored aviona. Kad me je na vratima ugledao moj mali sin Luka, skočio je na mene - kakvo spavanje. Odmah su došli moji roditelji, počeli su i komšije da pristižu, ništa od odmora. Okupao sam se, malo sredio, kažem: Idem! Nastaje porodična drama, Luka mi se obmotao oko nogu, viče: Nemoj da ideš, tata! Moj otac, koji u životu nije pustio suzu, počinje da plače, kao dete. Naravno, bilo mi je teško; ove su poobarali, stanje je grozno... Svestan sam da ću, vrlo brzo, morati da poletim.
       Javljaju da treba smeniti dvojicu u pripravnosti, Kužetu i Ranđelovića. Kažem: Idem ja, ko će sa mnom? Zoran Radosavljević, koji nije leteo šest meseci, jer je bio na kursu engleskog, kaže: Idem s tobom. Bolje je da letim po danu, dugo to nisam radio noću. Gotovo istog trenutka, načelnik unutrašnjeg puka nas obaveštava: Sedajte u avione, budite u pripravnosti!
      
       FORSAŽ, SAD: Dobili smo poletanje prema severu. Uključio sam radar i podigao njegov snop sasvim nagore, i leteći veoma nisko pokušao da izbegnem "avaks" iz Mađarske. Bili smo nad Zrenjaninom kad se javio oficir za navođenje i obavestio nas: Oko Valjeva dejstvuju "plavi", krenite na njih! Odmah potegnem palicu, mada mi je bilo žao građana, okrenuli smo avione posred grada, na 20 metara visine. Oficir za vezu insistira: Dajte poziciju? Nikako da je izgovorim, znam da nas prisluškuju. Kad smo Dunav preleteli i prešli u Srem, morali smo da podignemo avione kako bismo prešli preko jednog brega. Pogledam na priznak "rl", indikator koji označava rad radara, ne svetli! Postoji druga sijalica, mala zelena, koja označava napon na radaru - ne svetli ni ona! Radar se pokvario. Radosavljević je 300 metara iza mene, njegov radar funkcioniše. Ako primetimo nešto, proći će napred i dejstvovati, ja ću za njim.
       Oficir za vezu nam javlja: Plavi beže na zapad. Nad Inđijom smo, jurimo brzinom od 950 kilometara na sat, shvatim da ćemo preleteti Drinu, granicu. Oficiru kažem šta će se dogoditi, ništa nije odgovorio. Nad Šapcem upadamo u oblake, 3 500 metara su donja baza, 5 000 gornja, ali iskidano, četiri do pet osmina oblačnosti. Zoranu, komandujem: Forsaž, sad! Izleteli smo iz oblaka pod 70 stepeni i popeli se na 7 600 metara visine. Zoran kaže: Vidiš me? - Vidim! - Nemoj u sunce! Okrenem malo kurs udesno i tako letimo. U jednom trenutku Zoran se javlja: Desno, pod 50! Mislio sam da je otkrio nešto na radaru, kažem: Prođi napred da dejstvuješ! - Ne, ne, na spo-u je. To je taj uređaj koji pokazuje ozračenost, i to znači da su nas otkrili NATO lovci! Pogledam u svoj spo, ništa ne pokazuje. U materinu, stvarno nemam sreću! Kažem: U redu. Manevar, sad! Kad se avion okrene pod uglom od 90 stepeni, nestaje sa neprijateljskih radara. Prostirali su se na našem kursu 250, krenuli smo levo za kurs 150 do 160, i pobegli im sa radara.
      
       GE MANEVRI: Ne javljaju se iz centra za vezu, nemamo nikakvih obaveštenja. Ponovo jurimo za "plavima". Iz "avaksa" im komanduju da se okrenu na nas, ali da ne uključuju radare. Videli su da im bežimo, kad primetimo da smo ozračeni. Naređeno im je lansiranje projektila, bez radarskog navođenja. Njihova "amram" raketa može tako da dejstvuje. Sad nam oficir za vezu javlja: Idu na vas! Istog trenutka primetio sam nekoliko kondenzacionih tragova, išli su prema nama. Zoranu sam odmah javio: Beži, rakete! - Bežim u oblake! - odgovorio je. Sačekao sam trenutak da nestanu beli tragovi, onda kada raketa otpočinje samonavođenje. Izveo sam nekoliko ge manevara, protivraketnih. Okrenuo sam avion na leđa, vukao ga nadole, pa ponovo udesno... Poverovao sam da sam uspeo, i vizuelno počeo da tražim avione, računajući da ih čeono gađam našim odličnim ic-raketama. Onda se dogodio udar rakete u desni bok mog aviona. Odbacila ga je nekoliko desetina metara. Kao kad u vaš auto tresne drugi u saboraćajki. Dobio sam jak udarac u nadlakticu. Onda su motori utihli, nastao je neprijatan osećaj tišine u pilotskoj kabini. Krenem palicom ulevo, da bežim prema našoj teritoriji - ništa. Komande ne reaguju, otkazale su. Avion počinje da pada, naginjući se udesno. Desni motor se zapalio, u kabinu počinje da prodire dim. Mada imam spušten vezir na kacigi, suze mi oči. Visim na vezama, bezuspešno vučem palicu, prašina i dim su oko mene. Hiljadu otkaza pojavljuje se na komandnoj tabli, vidim da je gotovo - povučem ručicu i katapultiram se - bum! - izletim iz aviona u plamenu. Nemam vremena za strah. Kroz glavu mi je prošlo bezbroj rečenica: Uh, majku mu, pogodi me!... Ali, ponašam se racionalno, ne bih li preživeo.
      
       NAD KROŠNjAMA: Pogođen sam na 7 600 metara visine, iskočio sam na 7 200 metara. Padao sam i padao, sa sedištem. U momentu kada padobran treba da se otvori, sedište se polako okrene za 180 stepeni i vi padate glavom nadole. Možete da zamislite kolika je to rupa ispod vas, sa visine od 5 000 metara. Prvi put osetio sam užasan strah, šta ako se padobran ne otvori? Okrenuo me je snažan trzaj, uh, dobro je, preživeo sam. Dugo sam padao kroz oblake, smrzao sam se, sav pobeleo. Mada je tog 26. marta dan bio topao, gore je jezivo hladno, minus 25 stepeni. Pahuljice su promicale pored mene, i tek tad sam shvatio da su mi rukavi na kombinezonu zavrnuti.
       Na 3 000 metara izašao sam iz oblaka i ugledao svoj rodni kraj - Loznicu, Ugljevik, Drinu. Vidim i svoj avion kako eksplodira, udarivši u jedno brdo. Prva misao je da sam živ, ali muči me neizvesnost: na čiju teritoriju ću pasti, našu ili muslimansku? Zatim, šta ako se polomim prilikom pada, brzina propadanja je velika?! Na nekoliko desetina metara iznad krošnji, kao da me obuhvatio neki fini povetarac, okrenuo me za 180 stepeni i pomerio stotinak metara bočno. Preda mnom se ukazala kosa livada, idealna za doskok. Bup, tresnuo sam o zemlju, udar mi je izbio vazduh iz pluća.
       Pomerim vrat, u redu je, pomerim jedno rame, pa drugo, sve je u redu. Brzo otkopčam veze, odbacim padobran i shvatim da treba da bežim. Ali, uskoro će mrak i to mi pruža veće šanse. Onda ugledam dve grupe ljudi kako trče prema meni, naoružani su kalašnjikovima. Šuma je još gola, nemam gde da pobegnem i sakrijem se. Pri tom, nemam pojma gde sam pao. Moja supruga je iz Bosne, jednom mi je rekla da muslimanske kuće imaju krovove građene na četiri vode, a srpske na dve. Odozgo sam ugledao selo, nekoliko kuća su sa krovovima na četiri vode, nekoliko sa dve - pogodi ko živi u selu! Ovi me opkoljavaju, viču: Čiji si? - Naš! Mnogo vremena je prošlo dok sam dokazao da sam njihov - Stvarno je naš! E, ajde, onda, popij s nama!
       Nazvao sam komandu, javio se jedan general, nije bitno koji, i upitao me: Jesi li uradio šta pametno? Rekoh: Nisam lansirao rakete, radar mi je otkazao. - Onda, sedi tu i ćuti! Nazvao sam i suprugu, i rekao: bio sam gore, sad sam dole. Živ sam. Nisam znao šta se dogodilo Radosavljeviću, pretpostavljao sam da se katapultirao. Posle nekoliko sati, leđa su počela da me bole, niko ne dolazi po mene... Meštani su primetili da se vrpoljim, jedan kaže: Sedaj u moja kola, ja ću te odvesti. I odvezao me je, pravo u Batajnicu.
      
       TRAUME: Kad sam se pojavio u eskadrili (svi su bili u vrećama za spavanje), nastala je euforija. Tek tada, zaista, shvatio sam da sam živ. Došao je i Ljubiša Veličković, pita me: Periću, pa kako si? - Živ sam, dobro je, nego, znate li šta je sa Radosavljevićem? Malo je zaćutao, kaže: Jebi ga, ti si imao sreću! Shvatio sam da je poginuo i to mi je pomutilo radost. Poginuo je čovek koga sam vodio na zadatak. Otišao sam da izjavim saučešće njegovoj majci, hoću da puknem od muke. Ne znam kako da joj saopštim strašnu vest, kažem: Znate, ne znam šta se dogodilo, trebalo bi da zovemo Loznicu... Tri sata okolišam, na kraju ona sama kaže: Slušaj Buco, znam da je moj sin mrtav, osećam to. Još uvek nosim traume od tog susreta.
       Sutradan po obaranju, prestao je bol u leđima. Tražio sam da me stave u pripravnost, nisu mi dozvolili. Mesec dana posle katapultiranja nije dozvoljeno letenje. Zbog kičme i drugih osetljivih delova. Tih prvih dana agresije NATO-a, uglavnom su poletali piloti sa većim iskustvom, i obarani su. Znate kako izgleda to čekanje u redu za poletanje? Prvih nekoliko dana lako sažvaćeš strah, posle sedmog, vidiš kako ljudima igra vilica, ne mogu da kontrolišu pokrete, da smire ruke. Znate, praksa je pokazala da avion ne može da se održava na papiru. Može sad da priča ko šta hoće i pokriva se svakakvim papirima, mi piloti znamo ko je bio kriv zbog takvog stanja u vazduhoplovstvu.
       Nikad neću da zaboravim razgovor dvojice generala, prilikom obilaska naše jedinice. Jedan od njih je prokomentarisao: Znate, malo se gine! A moj razgovor sa tadašnjim komandantom vazduhoplovstva, Smiljanićem, izgledao je ovako: Zašto nisi oborio nijednog Amerikanca? - Gospodine generale, kad nam date ispravne avione, možda ćemo ih oboriti. - Zar vi nemate tehničare, da ih popravljaju?! - Popravili su ono što su mogli, a ono glavno trebalo je da popravlja neko od vas! Naglo je postao neprijatan: Šta misliš, da si heroj ako si iskočio iz aviona?! Hoćete činove, a nećete da ginete!
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ