Prljave tehnologije, ovde, nisu sagradili stranci. Mi možemo da odlučimo da porušimo bagerima te firme i da pustimo ljude na ulicu ili da vidimo da li neko, ko hoće i ekološki da investira u te firme, hoće da investira

      U petak, 8. marta, dok je vođen ovaj razgovor sa Srđom Popovićem, savetnikom za ekologiju premijera srpske vlade, Zoran Đinđić je, u Smederevu prisustvovao potpisivanju Pisma o namerama o strateškom partnerstvu između Vlade Srbije, Koncerna crne metalurgije Sartid AD iz Smedereva i Kompanije Ju-ES Stil Košice iz Slovačke koja posluje u sastavu istoimene američke korporacije za čelik iz Pitsburga. U nedelju, 10. marta, ekologista Dejan Dimov nas podseća u beogradskom "Glasu javnosti" da je Zoran Đinđić, još 1991. godine kao potpredsednik Demokratske stranke, potpisao zahtev Skupštine Srbije, zajedno sa Vukom Draškovićem, da se ukine Ministarstvo za ekologiju i uvede Ministarstvo vera.
       Kada je postao premijer, Đinđić je Ministarstvo za ekologiju i ukinuo, a novog još nema. Iz razgovora sa savetnikom Popovićem saznajemo da će Ministarstvo za ekologiju, po svoj prilici, dobiti stranka Velje Ilića, čoveka koji je ove nedelje položio kamen temeljac za fabriku duvana u Čačku.
      
       Vlada kojoj pripadate biće zapamćena među domaćim ekologistima, pre svega, po tome što je ukinula Ministarstvo za ekologiju. To je urađeno nekako neposredno po agresiji NATO-a na Srbiju a koja je prouzrokovala ekološke štete nesagledivih razmera. Ispalo je, maltene, da je to ministarstvo ukinuto da se ne bi bavilo ekološkim posledicama NATO bombardovanja. Da li otud i jedan veoma mek stav vlade prema članicama NATO-a za ekocid koji je izvršen nad Srbijom?
       - Mislim da to nema veze. Prvo, ova vlada nije došla posle NATO bombardovanja. Posle bombardovanja mi smo imali jedno Ministarstvo ekologije koje, pod rukovodstvom člana stranke koja nije baš obožavala NATO, gospodina Branislava Blažića, nije ništa radilo ni na objavljivanju posledica tog ekocida, a kamoli na njegovom ublažavanju...
      
       Moram da vam skrenem pažnju na činjenicu da je gospodin Blažić prvi objavio da su bačene uranijumske bombe na Kosovo i da je onda pod pritiskom, da li svog partijskog šefa Vojislava Šešelja ili vlade, morao to da demantuje?
       - U redu. Ali, hoću da kažem da ukidanje Ministarstva za ekologiju i NATO bombardovanje prosto su vremenski razdvojeni jednim periodom do konstituisanja Đinđićeve vlade i da je taj period bio od 1999. do 2001. godine i da je Srbija u tom periodu imala Ministarstvo za ekologiju. Ali to ministarstvo prosto nije bilo nadležno ni za šta. Ono je, praktično, bilo ministarstvo za vazduh, buku i vibracije. Znači, i da je hteo, ministar nije mogao da se bavi posledicama NATO bombardovanja zato što su nadležnosti u ovoj državi, što se životne sredine tiče, bile na najgluplji i na najneefikasniji način podeljene između različitih ministarstava.
      
       Da li to znači da će novi zakon o sistemu zaštite životne sredine dati ministarstvu takva ovlašćenja da će ono biti, zaista, ekološki gazda Srbije?
       - Da, ali to ne zavisi samo od zakona.
      
       Šta će onda ostati drugim ministarstvima od ekologije, šta će ona pokriti?
       - Eksploataciju! Hoću da kažem da mi prvi put pratimo direktivu Evropske unije da eksploatacija resursa bude u Ministarstvu rudarstva koje eksploatiše rudu. Eksploatacijom se, dakle, bave oni koji imaju rudnike, a onaj koji navodnjava, naravno da je za njega nadležno Ministarstvo za vodoprivredu kao što se distribucijom pijaće vode bavi vodovod, a ne Ministarstvo za zaštitu životne sredine.
       Mi smo i ukinuli Ministarstvo za ekologiju zato što su dugo za prirodne resurse u nadležnim ministarstvima bili i nož i pogača. Intencija Evropske unije je da se te dve stvari razdvoje.
      
       Vidi se i po Nacrtu novog zakona o sistemu životne sredine da ste preuzeli koncept Evropske unije. Ali, problem je i sa vašom vladom i sa Srbijom što taj evropski koncept, jednostavno, ne valja. Jer, reč je o jednom neoliberalnom, agresivnom i profitabilnom konceptu prema životnoj sredini a Evropska unija i ima jednu takvu degradiranu životnu sredinu...
       - Ja bih voleo da se u našim vodama riba onoliko ubija i mlati kao u nemačkim, voleo bih da beogradske ulice budu prljave kao bečke....
      
       To je stvar urbane, komunalne higijene...
       - Ne, to je stvar zakona! To je stvar koncepta u kome je samo u Srbiji smeće komunalni problem, a svuda u svetu je smeće izvor energije i građevinskog materijala. To je stvar tehnologije, ali pre svega je stvar nacionalne strategije za otpad. I, druga stvar, u vezi s ekonomijom. Mislim da je to jasno i predsedniku vlade i ministru finansija Božidaru Đeliću; mi kao zemlja nemamo nikakvu dilemu - ekonomija ili ekologija. A to ne znači, što bi se moglo odmah pomisliti, da je naš prioritet ekonomija.
      
       Umesto da, kao vlada, počnete da razmišljate kako da tu beočinsku cementaru, koja se nalazi u nacionalnom parku ili ugasite ili je dislocirate iz nacionalnog parka, vi je prodajete strancima koji će tu, verovatno, širiti svoje kapacitete. Za ministarski resor za ekologiju najozbiljnije se kandiduje stranka čiji se lider zalaže za izgradnju fabrike duvana u Čačku. Da li Ministarstvo za ekologiju služi kao moneta za potkusurivanje u koalicionim dogovorima oko održanja i proširivanja vlade?
       - Hajde da pogledamo šta se prvo privatizuje; tri cementare, devet hemijskih postrojenja, fabrika papira "Matroz", šećerane u Vojvodini. U svakom od tih tendera jednako se boduje cena preduzeća, socijalni program i ekološki program. Znači, kada je prodavana svaka cementara, investitor je morao da da ekološki program. Zašto? Zato što kada ta industrija proradi, mi ćemo imati veliki udar na životnu sredinu. Radi se o velikim zagađivačima. Mi smo, kao vlada, i anticipirali to i pri donošenju zakona o privatizaciji.
       Što se tiče gospođe Anđelke Mihajlov (kandidatkinje za ministra ekologije iz stranke Velimira Ilića, prim. D.J.), ona je osoba koja je osam meseci vršila dužnost direktora Uprave za životnu sredinu i sa njom veoma blisko sarađujem. Ona je kao direktor Uprave za životnu sredinu, na osnovu svojih rezultata, odličan kandidat za ministra.
      
       Šta ako posle NATO ekocida koji smo doživeli, sada nastupi jedan drugi, tihi talas novog bombardovanja i to upravo prodajom najprljavije tehnologije onih koji su nas bombardovali?
       - Ja mogu samo da ponovim odgovor na prethodno pitanje. Prljave tehnologije, ovde, nisu sagradili stranci. Znači, nisu stranci sagradili "Viskozu" u Loznici, nisu stranci sagradili "Matroz". To je nešto što mi imamo. Mi možemo da odlučimo da porušimo bagerima te firme i da pustimo ljude na ulicu ili da vidimo da li neko, ko hoće i ekološki da investira u te firme, hoće da investira. Ja više verujem nekom ko hoće da investira u nešto što će da izvozi odavde, a što mora da izvozi po ekološkim standardima Evropske unije koji su daleko viši od ekoloških standarda naše industrije. Recimo, te vojvođanske šećerane, svake godine, u kampanji šećerne repe, prerade neki šećer i Veliki bački kanal je mrtav od Crvenke do ušća kanala DTD u Dunav. I to je fakat. Da li mi, sad, treba da nađemo nekoga ko će da investira u prečistače u šećeranama ili ćemo da kažemo: nećemo dati strancima šećerane, sami ćemo sebe da trujemo, bolje mi sami sebe da trujemo nego da prodamo šećeranu strancima...
      
       Pomenuli ste, malopre, gospođu Anđelku Mihajlov kao eksperta za opasne otpade. Znači li to da ste, kao vlada, spremni da uvozite bezopasni otpad iz Evrope i da ga, ovde, reciklirate, prerađujete i skladištite?
       - Postoje vrlo strogi propisi o tome šta može da se uvozi, a šta ne može. Potpisali smo nekoliko međunarodnih ugovora kojima je zabranjen uvoz toksičnih materija u našu zemlju i ova vlada će tu politiku nastaviti.
       U svakom slučaju, mi ćemo da reagujemo tamo gde je na drastičan način ugroženo zdravlje ljudi. Ne zato što je neko prozvao vladu nego zato što su ljudi uznemireni. Jer, strah je, nekad, gori od stvari koje se plašite, a naročito je gori ukoliko neobavešteni ljudi pričaju neobaveštenim ljudima. To je najgore.
      
       Da li zato u novom Nacrtu zakona o sistemu zaštite životne sredine postoji paragraf koji predviđa da ministar za ekologiju može da isključi javnost u cilju zaštite interesa odbrane i bezbednosti zemlje? Da li to znači da u slučaju neke velike ekološke nesreće ministar ima pravo da zabrani medijima da o tome izveštavaju?
       - To znači da će, prvi put, da postoji član zakona koji kaže: zna se u roku od koliko dana mora da se da informacija osim u slučaju vojne tajne. A vi znate kolika je procedura da se nešto proglasi vojnom tajnom. Znači, novi zakon, u tom slučaju, potpuno je u skladu sa Arburskom konvencijom.
      
       Kod nas se ponovo priča o nuklearkama. Ko širi te priče o oživljavanju nuklearnog programa?
       - Letos je u listu "Svedok" napisano da smo Đinđić, ja i ne znam ko je treći, nuklearni lobi, da gradimo nuklearke a ako nam ne uspe da sagradimo nuklearke, da ćemo da uvezemo nuklearni otpad.
      
       Ne mislite li da je skandal izvoziti nasleđe naše prirode, naše divlje flore i faune? Da li Evropa, zauzvrat, daje svoje najfinije tehnologije?
       - Izvoz divljih biljnih i životinjskih vrsta iz ove zemlje, nažalost, postoji i on je 80 odsto u sivoj zoni, u švercu. Ja pitam: da li je bolje, po kvoti i po izveštaju Zavoda za zaštitu prirode, kontrolisano imati mogućnost za izvoz ili sav izvoz preseliti u šverc i sivu zonu?
      
       Da li ćete goniti italijanske lovce koji su, nedavno, napravili masakr i u hladnjačama iznosili na tone retkih, ugroženih ptica sa mladuncima?
       - Italijanski lovci su već uhvaćeni, njih pet. Dobili smo njihova imena od Interpola. Italijanima će da se bavi italijanska policija...
      
       Ali, Italijani su zločin izvršili ovde. Logično je da im se ovde sudi...
       - Mene više zanimaju naši ljudi koji su vodili Italijane u lov da ubijaju naše ptice. Verujem u rad istražnih organa i, sasvim sigurno, da će neko zbog toga da završi u zatvoru.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ