Sada laju za još većim komadanjem Srbije. Ali, hijene bi se morale čuvati da ne laju preglasno. Francuska ima svoje separatiste u Bretanji, Španija u Kataloniji i Baskiji, i tako redom

      Kraj Jugoslavije nije oglašen pucnjem - pucanja je u protekloj deceniji bilo i više nego što treba - nije oglašen ni kuknjavom, ali je oglašen škripom pera. Predvodnici Srbije i male Crne Gore odložili su, bez ceremonije, njenu sudbinu u bibliotečku policu, s potpisima koje su stavili u Beogradu.
       Bilo je nekolicina ožalošćenih. Stariji ljudi, može biti, koji su se sećali boljih dana, ali sudeći po reakcijama u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani i Skoplju, bol je ućutkivana. Vojislav Koštunica, poslednji predsednik Jugoslavije, koji će uskoro predsednikovati i potonjom zvanom Srbija i Crna Gora, glasno se iznenadio pred jednim posetiocem koji je izrazio žaljenje zbog gašenja države i njenog slavnog imena.
       Jugoslavija je, kao Indonezija i Indija, ipak bila hibrid heterogenih naroda. Srbi, Hrvati, Slovenci, bosanski Muslimani i drugi našli su se zajedno 1918, u kraljevini koja je stvorena posle "rata za kraj svih ratova" pod pokroviteljstvom (američkog) predsednika Vudroa Vilsona i Versajske konferencije.
       Kao zajednica Južnih (Jugo) Slovena kojima su pretežno vladali drugi, a podignuta na ruševinama habzburških i otomanskih carstava, ona je ličila na nešto u čemu ima dosta smisla.
       Preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju 1929, zemlja se 1941. našla pregažena od Hitlera, Musolinija i ostalih balkanskih fašista. Nekih milion i šeststo hiljada jugoslovenskih građanskih i vojnih lica nestalo je u Drugom svetskom ratu, što po stanovniku daje jedan od najvećih procenata u ovom sukobu. Među njima bilo je nekoliko stotina hiljada partizana i (srpskih) četnika koji su se borili za buduću Jugoslaviju, i od kojih je većina stradala u građanskom ratu koji je besneo unutar šireg sukoba.
       Uz značajnu pomoć zapadnih saveznika i Sovjetskog Saveza, predvođeni Titom, partizani su 1945. izašli kao pobednici. Preuređena u demokratsku saveznu državu, zemlja je postala članica-osnivač Ujedinjenih nacija, a u novembru 1945. ponela je ime Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Pod Titom, neskrivenim komunistom, ona je 18 godina kasnije preimenovana u Saveznu Federativnu Republiku Jugoslaviju.
       Do 1960. godine, mada pod nespornim diktatorom, Jugoslavija predsednika Tita stekla je opšte priznanje ne samo kao vitalna nezavisna država, već i kao suosnivač i pokretačka snaga pokreta nesvrstanih u kojem se na kraju našlo 119 članica. Tih dana, u Beogradu se u šali govorilo kako "u Jugoslaviji postoji samo jedan Jugosloven", a taj jedan je Tito. Njegovu uvek osmehnutu ženu nazivali su "Jugo-smeškom".
       Ali u vreme Titove smrti 1980, gotovo dva miliona građana upisivalo se kao "Jugosloven" po nacionalnosti, a ne po svom specifičnom etnicitetu, dok su se milioni drugih našli u mešovitim brakovima. S jugoslovenskim pasošima ljudi su mogli putovati, što su i činili, i duže i šire preko krutih ideoloških granica i drugih barijera nego bilo ko drugi na svetu.
       Lepa Brena, pevačka zvezda koju zna ceo Balkan, slavila je zemlju svojim hitom iz 1980. pod naslovom "Živela Jugoslavija". No, mnogobrojni znaci etničkih tenzija, pa čak i sukoba, već su bili vidljivi u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu i Makedoniji. Kad je zemlja bila usred raspada 1992, Emir Kusturica, filmski režiser iz Sarajeva i dobitnik "Zlatne palme" u Kanu, jadao se kako je "Jugoslavija bila supersila. S velikim filmovima i dobrim romanima. Velikim rokenrolom. I supersila u košarci..."
       Ali to kulturno ukrštanje Južnih Slovena nije bilo dovoljno da bi se stvorio pravi hibrid koji će opstati. Kusturica se gorko žalio kako su mu "pokrali zemlju".
       Pokradena i spaljena i razdrobljena, sa sve ubijanjem - u koje, po najuzdržljivijim procenama, idu nekih sto hiljada Hrvata, Srba, bosanskih Muslimana, Makedonaca i etničkih Albanaca. Ostatak kržljave države prekršten je 1992, pod Slobodanom Miloševićem, u Saveznu Republiku Jugoslaviju. Milošević sada odgovara u Hagu pred Međunarodnim sudom za ratne zločine počinjene u Jugoslaviji. Čak i sada kad Jugoslavije više nema.
       U međuvremenu, deoba imovine nekadašnje Jugoslavije i dalje teče: Slovenija je upravo dobila prostranu zgradu jugoslovenske ambasade u Vašingtonu, a Srbija i Crna Gora moraju da svoje diplomatske ispostave presele u malu zgradu osam blokova dalje.
       Kraj sukobu još se ne vidi. Albanski separatisti su još pod oružjem na jugu Srbije i u zapadnoj Makedoniji, spremni da i dalje otkidaju komade od preostalog tela. Separatisti su i dalje aktivni u severoistočnoj pokrajini Vojvodini, i u Sandžaku na jugoistoku Srbije. Početkom marta, novi separatistički pokret Vlaha, koji govore romanskim dijalektom, najavio je zahteve za autonomnu oblast u istočnoj Srbiji.
       Po obodima suženog srpskog bivaka, dobrostojeće nevladine organizacije kao što je Međunarodna krizna grupa koja je godinama zavijala tražeći krv savezne Jugoslavije, sada laju za još većim komadanjem Srbije. Ali, hijene bi se morale čuvati da ne laju preglasno. Francuska ima svoje separatiste u Bretanji, Španija u Kataloniji i Baskiji, i tako redom.
       "Zbogom, Jugoslavijo", kako se to kaže na srpskohrvatskom, ili će pre biti, po novom, na srpskom i hrvatskom.
       I počivaj u miru, molim te!
       (Dejvid Bajnder je od 1963. bio dopisnik "Njujork tajmsa" iz Jugoslavije)
      
       DEJVID BAJNDER