Iako se o transparentnosti oružanih snaga govori kao o svršenoj stvari na Zapadu, reč je zapravo uglavnom o procesima koji su počeli tek po okončanju hladnog rata. Mnoge zemlje i dalje, zvanično nemaju vojnu kontraobaveštajnu službu. U Velikoj Britaniji, na primer, zakoni o obaveštajnim službama doneti su tek 1994. godine, a prvi izveštaj o njihovom radu prezentovan 1996. U ovoj zemlji, međutim, za sva hapšenja ovlašćena je jedino obična policija, a vojni sud nema nikakve nadležnosti nad civilima.
       U Austriji nema vojnog suda u vreme mira, a vojna policija može da privede civila samo ako ga uhvati unutar vojnog objekta, a i tada mora odmah da obavesti civilnu policiju.
       Uglavnom, u zemljama zapadne demokratije vojni sudovi nemaju nadležnosti nad civilima, često je civilni sud nadležan da procenjuje i šta su vojne tajne, a obaveštajne službe ne mogu da vrše hapšenja, pa ni službe bezbednosti.
      
       Sjedinjene Američke Države: Veliki broj obaveštajnih agencija u Sjedinjenim Američkim Državama čine komplikovan sistem čija je reforma upravo otpočela. Parlamentarna kontrola nad agencijama sprovodi se preko Komiteta za obaveštajne službe koji imaju kako Senat (od 1976), tako i Predstavnički dom (od 1977. godine).
       Po pravilu, predsednik komiteta je iz jedne, a potpredsednik iz druge stranke, i njihova je obaveza da sprovode kontinuirano nadgledanje obaveštajnih aktivnosti, podnose izveštaje i predlažu zakone u ovoj oblasti.
       Ova dva komiteta dobijaju sve završne izveštaje CIA - Centralne obaveštajne agencije. Službenici i analitičari CIA godišnje sprovedu preko hiljadu brifinga za članove Kongresa, odbore i osoblje tih parlamentarnih odbora.
      
       Velika Britanija: Obaveštajne službe u Velikoj Britaniji nalaze se u okviru Ministarstva inostranih poslova - Tajna obaveštajna služba (SIS ili MI6) i Vladina centrala za komunikacije koja se bavi šiframa; u okviru Ministarstva odbrane - Obaveštajna služba odbrane (Defence Intelligence Staff - DIS), i Služba bezbednosti u Ministarstvu unutrašnjih poslova (MI5).
       Na čelu obaveštajne službe odbrane (DIS) nalazi se general koji odgovara kako načelniku službe odbrane, tako i stalnom sekretaru Ministarstva odbrane.
       Osim direktne kontrole od strane nadležnih ministara, značajnu ulogu nadzora imaju kabinet predsednika vlade koji čine najstručniji službenici, kao i Parlament - preko Komiteta za obaveštajne i tajne službe.
       Predsednik vlade je odgovoran za sve obaveštajne i bezbednosne poslove, pri čemu je praktično za to zadužen sekretar njegovog kabineta. Ovaj sekretar je pred Parlamentom odgovoran za adekvatnu upotrebu sredstava u svim ovim službama.
       U okviru vlade obaveštajnim službama bavi se Ministarski komitet koji osim predsednika vlade čine potpredsednik vlade, ministri spoljnih, unutrašnjih poslova, odbrane i finansija. Ministrima u nadgledanju pomaže pomenuti sekretar kabineta premijera koji je na čelu Komiteta za obaveštajne službe (Permanent Secretaries' Committee on the Inteligence Services - PSIS). Komitet pomno ispituje troškove, planove upravljanja i obaveštajne zahteve i predlaže ministrima budžet koji je za sve agencije ukupno projektovan na 893 miliona funti (oko 2,7 milijardi DEM) za 2002/2003. godinu. Komitet savetuje koordinator za obaveštajne službe.
       Parlamentarna kontrola se sastoji od Odbora za obaveštajne i tajne službe koji čine devet članova iz oba doma Parlamenta i svih stranaka. Njega imenuje predsednik vlade posle konsultacija sa vođom opozicije, i on podnosi godišnji izveštaja, kao i ad hoc izveštaje prema potrebi za premijera.
       Dalje nadgledanje vrše dva komesara - za obaveštajne službe i za tajne službe. Oni moraju biti pravnici i nadležni su za pregledanje naloga nadležnih ministara, koji zadiru u svojinu. Takođe, pomažu tribunalu uspostavljenom da ispituje pritužbe građana na ove službe.
      
      
       Nemačka: Parlamentarna kontrola obaveštajnih službi u Nemačkoj je regulisana posebnim zakonom. Kada je reč o vojnoj kontraobaveštajnoj službi, savezni parlament je takođe doneo poseban zakon 1990. godine.
       MAD je kontraobaveštajna služba samo za armiju i odgovorna je po vojnom komandnom lancu ministru odbrane koji je nadležan za njihove zadatke i izvršno nadgledanje.
       U kabinetu kancelara (predsednika vlade) Nemačke postoji kontrola i koordinacija sve tri tajne službe preko podsekretara koji sprovodi izvršno nadgledanje u ime kancelara i koordinaciju aktivnosti službi prema potrebi.
       Kontrola vlade sprovodi se preko Parlamentarnog komiteta za kontrolu. Vlada mora da informiše Komitet o aktivnostima sve tri službe uopšteno, i posebno kada je reč o specifičinim operacijama koje su važne. U tu svrhu ima obavezu dostavljanja dokumentacije, organizovanja razgovora sa pripadnicima službi i poseta sedištima službi. Vlada može odbiti da dopusti nešto od ovoga ali samo ako opravda bezbednosne razloge koji je u određenom slučaju sprečavaju da to omogući.
       Sednice se održavaju najmanje jednom u tri meseca, a svaki član može tražiti sastanak i određene informacije. Komitet podnosi izveštaj parlamentu na polovini i na kraju svog mandata. Ako član Komiteta postane ministar ili službenik vlade uopšte, gubi mesto u Komitetu. Sednice se smatraju tajnim i obaveza čuvanja tajnosti traje i po prestanku mandata članova Komiteta. Ako je neophodno, Komitet može dvotrećinskom većinom i uz saglasnost vlade, zadužiti nekog stručnjaka da sprovede kontrolu funkcionisanja službe istražujući određeni slučaj. Taj stručnjak o tome podnosi izveštaj Komitetu.
       Pošto je budžet za obaveštajne službe tajan, Parlamentarni komitet za kontrolu je uključen u diskusiju i odlučivanje o budžetu u tu svrhu zajedno sa Komitetom za budžet na zatvorenoj sednici.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ