Danilo-Bata Stojković (1934-2002)

      Kada je stari glumac Aleksandar Zlatković, po sili zakona a, zapravo, po volji birokratskih moćnika u pozorištu, morao da ode u penziju, on, kome je pozorište, kako je govorio, bilo i ljubavnica i dete, i porodica, doživeo je to kao svoju smrt. Danilo Stojković je iz pozorišta, veliki njegov vernik kao i Zlatković, mogao da ode samo u smrt. Zatvarao je svoj krug s pritajenom željom da mu poslednja tačka bude pozornica. Stojković je preminuo 16. marta 2002, a umro je dva puta, 5. februara u Ateljeu kao Simeon Njago i 13. februara u Zvezdara teatru kao Luka Laban. Pre jedanaest godina, posle četiri teške operacije, progonili su ga snovi u kojima je pokušavao da igra bez noge. Na sceni je tada sebe video u vodvilju. Pozorištem se, i u nevoljama, štitio od života.
       Posvećenost glumi, koja je nekome mogla da deluje kao neumerena strast, za Stojkovića je bila više od vere. Pozorište je zaista doživljavao kao svoje svetilište i svoje glumačke ispovesti kao molitve. Kada je govorio da bi izgubio smisao života da nije glumac, nije u tome bilo ničeg od patetike ljudi koji uzdižu svoj posao da bi uzdigli sebe. Uostalom, da nije imao duboku veru u ono što radi, Stojković bi davno odustao, možda još na prvim svojim glumačkim koracima. Njegova karijera zaista liči na tešku maratonsku trku u kojoj se prva etapa odužila na čitavih petnaest godina. To je vreme kada je igrao male ili beznačajne uloge, “sve ono što drugi nisu hteli”, bio čak i Senka i nosač mrtvačkog sanduka. Iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta izašao je s otkazom, kao nedarovit, da bi se na njegovu scenu vratio u snazi svih svojih darova, kao Kovačevićev Ilija Čvorović. Pozorište je Stojkoviću, primetio je tačno Ljubomir Draškić, bilo maćeha, a on je pozorište uvek tretirao kao majku.
       Imao je jedno blokče u koje je unosio samo njemu čitljive znake. Pokazao mi ga je, jednom, kao relikviju: “Tu mi je sve sećanje.” Po zapisanim datumima predstava i nekim bojenim kvržicama pamtio je svoj život: i gde je bio, i kad je bio, i šta mu se događalo, i šta je sanjao. Pozorište je poistovetio sa životom, ali nije bio njegov zavisnik u tom smislu da bi se odricao života, naprotiv. Umeo je da život uživa svim čulima, hedonistički, kao što se, bez ostatka, unosio u svaku svoju ulogu, pa i onda kada su ga snage već izdavale. Ušle su već u anegdote, priče o njegovoj taštini. Nije krio da su mu i godile, priznavao je: “Jesam tašt, ali sam tašt na sebe, ne na druge.” I taština se, naravno, ticala njegovih glumačkih poslova.
       Kada je, uvek elegantan, u odelu, svom kratkom, čvrstom koraku morao da doda štap, išao je ulicama kao da još jednom pažljivo odmerava svoju životnu stazu, nalik glumcima iz prošlosti koje je gledao s divljenjem i kojima se, evo, pridružio u velikoj nebeskoj podeli.
       FELIKS PAŠIĆ