Dakle, i to se dogodilo. Miljan Miljanić je i zvanično ušao u Politbiro Svetog Sinoda Centralnog Komiteta Svetskog fudbalskog pokreta. Taman kada je Novi svetski poredak počeo da pokazuje znake odrtavelosti ubrizgana mu je sveža imperijalna krv. Sepu Blateru, nesuđenom "seru", pripala je čast da potpiše revers za kolajnu s kramponima. Tako je i definitivno ustoličena karijera čoveka koji je jedini mogao da ponese titulu "Drugi do Maršala".
       I dok se sve novinske agencije zgražavaju nad činjenicom da duhovno nevina Britni Spirs ne zna ko su Joko Ono i Linda Makartni, što je samo znak duševnog zdravlja superstar-napičnjaka, dotle se niko ne usuđuje da postavi pitanje kompetentnosti u ovom "slučaju". Normalno, jer se ovde ne radi o Kompetenciji već o neraskidivom bratstvu Moći i Uspeha.
       I ko je uopšte pominjao zvanje fudbalskog trenera? Ej, braćo i sestre, govorimo o osnivaču ekspertskog mišljenja u balkanskom okrajku Evrope! Instruktor, savetnik, gen-sek; komesar svake selekcije i kontrolor svake komisije koja se "predsedništvo" zove. I to je samo vršak čarobnog, falusoidnog brega...
       Da, da, zasluge našeg junaka su bezmalo bezgranične. Pre svega, Miljanić je najmarkantniji simbol ključnog procesa naše novije, staromodno samohrane Istorije: radi se o evoluciji Golog otoka u Korčulanske filozofske ferije. Neki bi rekli da nije u pitanju evolucija već prevaspitanje, ali suština ostaje ista - naivci postadoše profesionalci i Sistem je mogao da profunkcioniše... "Stručnjaci s klupe" - od Mihiza do G 17 - su zaređali svoje dirigovano tumačenje aktuelne stvarnosti i još aktuelnije i još stvarnije Svetle Prosvećene Budućnosti. Nije trebalo dugo čekati da se VREME SPORTA I RAZONODE zacementira kao najpenušavija sapunska opera. Obični ljudi u svojim domovima otvorenih usta gledaju važne ljude kako otvaraju usta; ali dok ovim prvima curi pljuvačka niz bradu, ovi drugi ispuštaju mehurove nalik čarobnoj kugli u kojoj se svako i svašta može ogledati. To se zove servirati narodu dijagnozu na tacni! A, zamislite, svega toga možda ne bi ni bilo da naš diplomatski junak nije iz cuga shvatio prednosti fudbalskog diletantizma!
       Pa, kako god okrenete, teško je preterati kada se piše o najrođačkijem čiči na svetu. Jeste, mnogi su skontali da pored nogometa postoji i glavomet, ali retko ko je od toga uspeo da stvori akcioni princip za masovnu upotrebu. A taj princip glasi: ako hoćeš protivniku da protneš loptu kroz noge moraš najpre da mu smakneš gaće do kolena. Nema finte bez zicera, moja pacerska braćo i sestre! I još nešto - u tzv. modernom fudbalu nisu važna finala i derbiji; važni su KONGRESI. U skladu s tim piramidalnim takmičarskim rezonom, rezultat neke bitnije utakmice nikako ne može biti NAMEŠTEN, iliti dogovoren u merkantilističkom smislu. Ne! Rezultat svakog bitnijeg meča mora biti u duhu neke od važećih Deklaracija o pravima elite u najpopulističkijem sportu. Crno-bela bubamara je postala maskota planetarne demokratije. Sloboda da ritaš i da budeš šutnut pred očima pretplatnika, od kojih su neki veći gladijatori i od samih fudbalera. Što bi rekao naš "ambasador Više volje" - nema igre bez uštrojenih orgija. A vala su je tako uštrojili da se danas fudbal ne može zamisliti bez "tekovina" baleta i umetničkog klizanja. A i "arena" (ah, te rimske reminiscencije na lebac bez lavova!) sve više liči na "berzanski buvljak" (umesto robe u dresovima, na tezgama su izloženi laptopovi s titrajućim ciframa).
       Kolika je Miljanićeva veličina, međunarodna i kulturološka, najbolje će ilustrovati sledeći primeri samoupravne civilizacije. U svojim, na momente nepodnošljivo nostalgičnim memoarima, Džimi Karter pominje kako je odlučio da posluša savet trilateralnog kolege Miljana - da uvede fudbal kao obavezni vid rekreacije i svojevrsnog radnog treninga na svojim plantažama kikirikija; da nauči crnce da trče s loptom, a ne samo s onom alatkom što im do kolena visi. Bivši američki predsednik je bio prezadovoljan povećanom produktivnošću rada - kapital je počeo da mu se oplođuje brzinom oplodnje mulatkinja iz Južne Karoline.
       Idemo dalje. Šta mislite ko je autohtonog vođu Gadafija ubedio da kupuje akcije srednje znamenitih evropskih klubova, sa željom da stvori blok nesvrstanih klubova povezanih u jedinstvenu "Zelenu ligu"? Ko je nagovorio Šarona da umesto avijacije baci akcenat na tenkove ne bi li raskrčio terene za izgradnju fudbalskih stadiona u pojasu Gaze, kako bi se na njima odigrale kvalifikacije za finalnu pregovaračku utakmicu? Na stranu činjenica da se Arafat obavezno konsultuje s "Drugim do Maršala" oko svake Intifade, kako se ne bi ugrozili verski kalendari obe veroispovesti (FIFA i UEFA, razume se!).
       Ne povinovati se "komesarskim vizijama" može da znači grdnu nevolju. To je na svojoj spisateljskoj grbi osetila čak i Džoan Rouling. Elem, lično ju je kraljica-majka Elizabeta Bez Broja izgrdila zato što je Hari Poter umesto čarobnjačkog šaha trebalo preko pikanja lopte da otkriva tajne ružičastog vudua. Morao je da interveniše i sam Toni Bler, pozivajući se na ugroženost gej populacije u fudbalskim svlačionicama... U isto vreme, negde na nekom od bisernih ostrva, koja ne postoje ni na jednoj geografskoj mapi, Pele i čiča su zajedno pili martini sa vijagrom umesto masline. Eh!
       A vi ostali, među braćom i sestrama, koji ne možete da zaboravite tri komada u Atini sedamdeset i prve, razmislite još jednom zašto Papen, u Bariju devedeset i prve, nije ispratio Piksijev karambol u drugom produžetku i ladno sproveo loptu u Zvezdinu mrežu. Voljno.