Iv-En Prentis: pod bombama NATO-a u Jugoslaviji(2)

      Te večeri, dok smo Elza, Karlos Hulio, Šifer, Renco i ja jeli pečenje, salatu, sir i hleb, rekoše nam da je Nebojša poginuo. Prva bomba pala je tik ispred automobila u kome je spavao. Dok smo mi bili u Prizrenu, on je bio u selu Rekane, posle čega se vratio do tunela da nas sačeka. Eksplozija je digla automobil u vazduh, bacivši ga na zid tunela kraj koga je bio parkiran i na mestu usmrtivši Nebojšu. Kao i uvek kad umre neko koga poznajete, moja prva reakcija beše neverica. Kako je moguće da više nema nekog tako zdravog i punog života? U proteklih nekoliko nedelja on je igrao važnu ulogu u mom životu; zajedno smo radili, jeli, smejali se i, povremeno, nervirali jedno drugo. Rekao mi je da je razveden, da ima desetogodišnjeg sina i da, kad se rat završi, želi da otvori turističku agenciju.
       U suton, mala grupa vojnika krenula je s Nenadom do mesta bombardovanja, u nastojanju da pronađe Nebojšino telo. Želeli su i da pokupe naše stvari, koje su ostale kraj raznesenog automobila. Užasavala me je pomisao da bi još neko mogao izgubiti glavu zbog našeg prtljaga, a Nebojši ionako više nije bilo pomoći. Elza i ja molile smo ih da ne idu. Nad nama se čulo zujanje aviona, spremnih da ispuste novi smrtonosni tovar. Onima koji su polazili po Nebojšu glava je bila u torbi. Beše mi neshvatljivo da je iko voljan da se vrati na onaj pakleni drum.
      
       Na tren se zapitah da li njihova spremnost da rizikuju život svedoči o duboko ukorenjenoj razlici između muškaraca i žena. Trideset godina provela sam radeći u pretežno muškom okruženju, obično nesvesna vlastitog pola. Nikad na sebe nisam gledala kao na ženu-novinara i feministkinju, ali ni kao na "jednu od momaka". Jednostavno, obavljam svoj posao najbolje što mogu. Ali, sada mi se činilo da smo Elza i ja neuporedivo svesnije opasnosti od muškaraca. Da li zbog njihove urođene razmetljivosti, nespremnosti da pokažu strah pred ostalim muškarcima ili zbog istinskog neznanja, teško je reći. Dok sam ih gledala kako iščezavaju u noći, odlazeći u potragu za Nebojšinim telom, pomislih na momke koji su se verali uz rovove u Prvom svetskom ratu, istrčavajući pravo pred neprijateljske topovske cevi.
       Kasnije te večeri čuli smo da je portugalski kamerman u Prizrenu. Pronašli su ga kako lupa na vrata manastira, mokar od glave do pete, stiskajući svoju kameru. On je prošao golgotu goru od svih nas koji smo preživeli.
       Pošto su ga izubijale kamenice koje je nosila brza voda, uspeo je da se uhvati za granu i izvuče iz ledene planinske reke. Kaluđeri i policija posumnjali su da je srušeni pilot NATO-a te je, nakon što je dobio veličinom neodgovarajuću, ali suvu odeću, odveden na ispitivanje u prizrensku policijsku stanicu. Cele noći slušao je bombardovanje u zgradi koja je, izvesno, visoko stajala na listi prioriteta snaga NATO-a, da bi, potom, dobio auto, kojim se provezao kroz opasnu teritoriju punu snajpera i, konačno, rano ujutru, stigao do nas. Dok se vozio zabačenim planinskim putevima, kroz teritoriju koju je kontrolisala OVK, na njega su nekoliko puta pucali albanski borci.
       Mi smo noć proveli u vojnoj bazi. Seljani su nam dali čistu odeću i dozvolili nam da koristimo njihova kupatila, a dr Zdravković mi je doneo par snežnobelih sportskih čarapa, rekavši: "Obucite čarape. Rana mora da ostane čista." Povremeno me je obuzimala nakontrolisana drhtavica, posebno kad bi se približio zvuk aviona NATO-a koji su nadletali planinu. "Ne bojte se", ponavljao je. "To vaši su avioni, čega bojite se?" Imao je tridesetak godina. Nedostatak poznavanja engleskog jezika nadoknađivao je time što nas je netremice gledao dok nam se obraćao. I Elza je bila unezverena od straha, te nam je nekoliko puta ponudio injekcije valijuma. Umesto toga, prihvatile smo ponudu vojnika i popile pozamašnu količinu domaće rakije.
       Proveli smo sate sedeći u malom dvorištu, pijući i razgovarajući međusobno i s vojnicima. Zvuk aviona NATO-a, na putu da Prizren i okolinu sravne sa zemljom, nije jenjavao. Nebojšino telo sada se nalazilo u malenoj pravoslavnoj crkvi na rubu sela. Grupa koja ga je donela natrag za dlaku se izvukla, jer je ponovno bombardovanje tunela započelo čim su oni stigli. Nenad je brisao suze kad god bismo u razgovoru pomenuli Nebojšu. U neko doba pridružismo se njemu i ostalim seljanima i odosmo u crkvu da zapalimo sveću za pokojnika. U pravoslavnim crkvama postoje dva kruga sveća zabodenih u pesak - jedan u visini struka, za žive, i jedan pri tlu, za mrtve.
      
       Većina vojnika smeštenih u ruševnoj kasarni ponašali su se prema nama neočekivano prijateljski. Među njima je malo ko govorio engleski, a mi smo, ako izuzmemo Šifera i Nenada, od srpskog znali tek po koju reč. Svi vojnici Jugoslovenske armije nastojali su da nam boravak učine što prijatnijim. Kada je noć zahladnela, ogrnuli su Elzu i mene svojim šinjelima. Njih šestorica su članovima naše grupe ustupili svoje krevete. Odveli su nas uskim drvenim stepeništem bez rukohvata do dve prostorije u kojima su se nalazili jednostavni, veoma čisti vojnički kreveti zastrti uniformama. Šest kalašnjikova stajali su naslonjeni uz zid.
       Oko četiri sata ujutro NATO bombardovanje počelo je da jenjava. Elza i ja konačno utonusmo u nemiran san, koji je trajao nekoliko sati. Nenad je uslišio Elzine molbe i zaspao na dušeku između nas, premda ni njegovo snažno telo ne bi moglo da nas zaštiti od granate NATO-a. No njegovo prisustvo beše velika psihološka uteha. Izgledao je smireno, te je i naša panika utihnula. Oduvek sam se divila ratnim dopisnicima koji su redovno i svojevoljno izlagali svoj život opasnosti. I sama sam imala prilike da se nađem na obodima rata - u Gdanjsku za vreme radničkih nemira, u Rumuniji tokom revolucije, u Hrvatskoj i, veoma kratko, u Sarajevu. No, vremenom nisam postala manje plašljiva, naprotiv. Već dugo sam svesna da nisam od kova neophodnog za ratnog izveštača. Istočna Evropa i Balkan su me privukli jer me fascinira politika regiona, činjenica da se tu sudaraju tektonske ploče kapitalizma, komunizma, katolicizma, pravoslavlja i islama. Ratni dopisnici, s druge strane, lutaju svetom u potrazi za nevoljom. Obično su usredsređeni na posledice sukoba, ne na njegove uzroke. Neki žive od naleta adrenalina, na rubu smrti. Biću poštena i priznaću da moj instinkt za samoodržanjem u trenucima opasnosti nadvladava sva ostala osećanja.
       Sledećeg jutra, dok smo jeli omlet kakvim bi se dičio i kuvar Hotela "Savoj", odjeknu mala eksplozija, a ja munjevito jurnuh u zaklon. Jednog trenutka bila sam za trpezarijskim stolom, a narednog sklupčana kraj sudopere u kuhinji; jugoslovenski vojnik raširio je ruke oko mene, smejući se sa simpatijama. Pomislih na stotine hiljada muškaraca, žena i dece širom Srbije, koji su već nedeljama izloženi noćnom bombardovanju samo zato što žive blizu mesta koja NATO naziva "legitimnim metama". Kako su ostali normalni?
       Umili smo se na dvorišnoj pumpi. Vojnici su nam doneli gustu crnu kafu. Uprkos ogromnoj količini pića koje sam sasula u sebe prethodne noći, nisam osećala mamurluk. Ali na mom kolenu pojavila se velika oteklina, a u kuku sam osećala oštar bol. Moj ranac, izbavljen iz raznesenog automobila, bio je pocepan, a odeća u njemu isprepletana, puna komadića metala, toplog i posle petnaest sati.
      
       Srpski vojnici odlučili su da nas najpre odvedu do Brezovice, planinskog odmarališta petnaestak kilometara udaljenog od Prizrena, a odatle u Prištinu. Snage OVK kontrolisale su veliki broj puteva, kojima se Srbi nisu kretali u strahu od snajperskih napada. Na početku NATO kampanje, Jugoslovenska armija, policija i specijalne snage očistile su dve trećine Kosova od boraca OVK, a uz njih i od velikog broja nedužnih albanskih civila. Desetak dana pre bombardovanja tunela videla sam Srbe kako relativno slobodno putuju istočnim delom regiona. Ali sada, 31. maja, dvanaest dana pre no što je NATO planirao da uđe u pokrajinu, situacija beše sasvim drugačija.
       Bolje naoružana i obučena, u prikrivenom sadejstvu s NATO-om, OVK je dominirala pokrajinom. Put od Prištine do predgrađa Prizrena bio je sablasno pust; selo za selom stajalo je napušteno, poput nemog svedočanstva srpskog terora koji je nedužne oterao zajedno s krivima. Iz poneke od kuća vio se crni dim.
       Nekoliko nedelja kasnije biću u prilici da otkrijem kako su kosovske bitke planirane i vođene. Ono što sam saznala posle brojnih razgovora s ogorčenim, demobilisanim borcima iz gradova na jugu Srbije, s pravnicima koji se bave zaštitom ljudskih prava i s posmatračima, umnogome se razlikuje od slike koju su stvarali Džejmi Šej i njegovi saradnici u Briselu. U vreme kada smo mi bili bombardovani, svet je verovao da nedužni etnički Albanci bivaju proterani sa svojih ognjišta samo zato što nisu Srbi. U stvarnosti, na ovom području decenijama je besneo građanski rat, koji su raspirivali ekstremisti s obe strane - kako sa srpske, tako i s albanske. Avioni korišćeni u kampanji NATO-a leteli su veoma visoko, kako bi izbegli protivavionsku vatru; toliko visoko, da ih beše nemoguće videti odozdo, čak i za onih vedrih, sunčanih dana koji kao da ismevaju smrt i pokolj na zemlji. Krajem marta, međutim, Jugoslovenska armija ostala je bez protivvazdušne odbrane, a avioni koji su nas napali leteli su dovoljno nisko da ih vidimo. Imam letačku dozvolu i gotovo sam sigurna da su piloti jasno videli i nas, i ostale ljude koji su se tog dana kretali putem.
       Nakon što je procurela vest o napadu na našu novinarsku grupu, Džejmi Šej, koga su školovani Srbi poredili s pijačnim prodavcem zbog njegovog uličnog londonskog govora, u početku je poricao da je Alijansa izvela bilo kakvu akciju u vreme kada smo mi bili bombardovani. Kako je na nas, definitivno, palo nekoliko naprava veoma eksplozivne prirode, Brisel je, prećutno, sugerisao da su nas napali Srbi.
       Dok smo tog nedeljnog jutra putovali ka Prizrenu, beše očito da strah od albanskih snajperista zaokuplja većinu srpskih civila. Malobrojna srpska vozila s kojima smo se mimoišli jurila su vrtoglavom brzinom, postajući tako teška meta za snajperiste. Nenadovo čelo bilo je orošeno graškama znoja dok je krivudao uzanim putevima, prolazeći kroz napuštene blokade. Ove blokade, najčešće napravljene od automobilskih guma, borci OVK često su koristili da uspore srpske vozače, da bi potom na njih otvorili vatru.
      
       Dan posle bombardovanja tunela bilo nam je jasno da ćemo ponovo postati meta ovih nišandžija, jer smo morali da se vraćamo srpskim vozilima. Rano tog popodneva nađosmo se na prašnjavom centralnom trgu u Lokvici, spremni za polazak. Većina vojnika rukovala se s nama, jedan ili dvojica nas zagrliše, a nekolicina je insistirala na razmeni telefonskih brojeva i adresa, kao da smo se združili na letnjem raspustu, a ne u situaciji u kojoj smo svi bili taoci, bez ikakve kontrole nad vlastitom sudbinom. Vojnici nas upozoriše da ne bi bilo bezbedno putovati kolima kojima smo stigli iz Prištine, jer bi ih mogli prepoznati borci OVK, koji su zacelo čuli za našu pustolovinu i znaju da je s nama Šifer, poznati pristalica srpske stvari, čovek visoko na njihovoj listi željenih zarobljenika. Umesto toga, odlučismo da putem promenimo vozilo, u nastojanju da nadmudrimo OVK.
       Za neprijatne trenutke tokom putovanja, doduše, odgovoran beše vozač našeg automobila, koji je odlučio da putem malo pazari i obiđe stare poznanike. Drugo vozilo brzalo je pred nama, uskoro nestavši iz vidokruga. Naš vozač, koji nije govorio engleski, te stoga nije bio u moći da nam objasni svoje planove, vozio je seoskim drumovima bez žurbe, s vremena na vreme svraćajući u ovu ili onu kuću, iz koje bi izašao nekoliko minuta kasnije, stiskajući u ruci plastičnu kesu nepoznatog sadržaja. Ili bi uz put spazio kakvu grupicu srpskih policajaca koji su pušili izvaljeni pod drvetom, te bi se zaustavio i proćaskao s njima.
       Pošto smo stigli u hotel na Brezovici, upoznali smo Radovana Oruševića, direktora pres-centra u Prištini, koji je stigao u društvu kamermana i srpskog izveštača angažovanog od strane agencije Rojters. Do tog časa osećali smo se sasvim izolovani od ostatka sveta. Nismo čak znali ni da li su naši prijatelji, porodice i kolege obavešteni o onome što nam se dešava. Sada smo dobili pristup Rojtersovom satelitskom telefonu, da bismo odmah potom bili intervjuisani pred televizijskom kamerom. Ponovo smo se sreli s Karlosom Pinjotom. On je na Brezovicu stigao u odeći koju su mu udelili kaluđeri iz manastira u kome je, prethodnog dana, našao utočište: nosio je prekratke farmerke, debelu kariranu košulju i skromne isposničke sandale.
       Za to vreme, Danijel Šifer beše zauzet potragom za drugim lekarom. Dr Zdravković mu je ruku uvio zavojem, a na ogrebotine na čelu zalepio flastere. Oko sat vremena nakon što se izgubio u jednoj od hotelskih soba, pojavi se ponovo pred nama s rukom u gipsu i glavom umotanom u zavoj. "Nastavi li ovako, izgledaće kao mumija pre no što stignemo u Prištinu", reče Renco, očito sumnjajući u ozbiljnost Šiferovih povreda.
       Ubrzo pređosmo u druga vozila i nastavismo put. Vozili smo se kroz kosovske pejsaže, razrovane NATO granatama i kasetnim bombama, izrešetane municijom koju su Srbi i etnički Albanci sipali jedni na druge.
      
       Noć smo proveli u prištinskom Hotelu "Grand". Nato se postarao da ni oka ne sklopimo. U ovoj završnoj fazi kampanje, bombardovanje je intenzivirano. Nekoliko žestokih eksplozija u predgrađu prodrmalo je naše zidove. Veći deo noći provela sam u hodniku, blizu kabine lifta, na četvrtom od jedanaest hotelskih spratova, zajedno s Elzom, njenim kamermanom i Šerifom, odvažnom mladom novinarkom turske televizije, koja je na Kosovu boravila za sve vreme NATO bombardovanja. U svojoj sobi skuvala nam je kafu i poslužila nas keksima. Većina soba u Hotelu "Grand" bile su komunistički neudobne, visokih plafona i pune starog nameštaja, najčešće u tami za vreme ratne opasnosti. Šerifa je donela turske tepihe, mnoštvo sitnica i rešo na kome je kuvala kafu, nastojeći da unese malo vedrine u sobu koja joj beše dom protekla tri meseca.
       Bila sam mentalno i fizički iscrpljena, ali isuviše napeta da bih mogla da zaspim. Šerifa me je nagovorila da legnem u njen krevet, no tek što sam se ispružila, iz mrklog mraka začu se mumlajući zvuk, na koji se smesta bacih na pod. Šerifa odjuri do prozora i zagleda se u noć svojim bademastim očima. Buku je podigao automobil koji je upravo projurio ulicom pored hotela. Ali, oko ponoći, dve žestoke eksplozije zatresoše hotelske prozore. Šerifa me zagrli i pogladi kosu ponavljajući: "Sve je u redu, bebice."
       Ujutro Elza, njen kamerman i ja rešismo da najkraćim putem napustimo Kosovo i odemo u Makedoniju, udaljenu samo četrdeset pet minuta vožnje. Renco, Karlos Hulio, Danijel Šifer i Nenad odlučiše da prkose NATO bombarderima i upute se u Beograd. Njihov put trajao je dva dana, usporen mecima i bombama. Pred rastanak smo se slikali kao fudbalski tim, pred Hotelom "Grand". Izvinila sam se Rencu, koji je tokom bombardovanja ostao potpuno smiren, zbog panike koju sam pokazala u protekla dva dana. Njegove reči na rastanku behu beskrajno viteške: "Stvarno? Nisam primetio."
      
       ® 2000 Eve-Ann Prentice
       (Nastaviće se)
      
      

Novinarka londonskog Tajmsa, dugogodišnji ratni izveštač sa Balkana i mnogih drugih kriznih žarišta u svetu, inače ćerka lorda Vadona, člana Doma lordova Britanskog parlamenta, Iv-En Prentis, našla se 30. maja 1999. godine u vreme agresije NATO-a na Jugoslaviju na teritoriji Kosova, u blizini Prizrena, u trenutku kada je pilot jednog borbenog aviona na tlu ugledao grupu civila i odlučio da na njih izruči smrtonosni tovar bombi...U knjizi pod naslovom "Rat jedne žene", ("One njoman's njar", Ducknjorh Publishers, London) objavljenoj 2000. godine u Londonu detaljno je opisala svoje dramatično iskustvo iz rata u kome je i sama bila ranjena, i iznela brojna svedočanstva o stradanju nedužnih civila i velikom razaranju koje je NATO prouzrokovao u Jugoslaviji. Zbog svojih ratnih izveštaja objavljivanih u Tajmsu, a pogotovu zbog ove knjige, Iv-En Prentis je u svojoj zemlji bila izložena žestokim napadima i proglašena za neku vrstu nacionalnog izdajnika od onih koji nisu bili spremni da osim "zvanične verzije" tog rata, kakvu su prezentovali Džejmi Šej i savetnik za medije britanskog premijera Tonija Blera Alister Kembel, čuju i drugu stranu, nepristrastno novinarsko svedočanstvo sa lica mesta...        Ipak, u toj svojoj borbi za tradicionalne visoke vrednosti britanskog profesionalnog novinarstva, nasuprot "patriotskim istinama" kojima je u ono vreme bila obasipana javnost u njenoj zemlji, nije ostala sasvim usamljena. A, među ljudima koji su tada otvoreno stali u njenu odbranu, bio je najglasniji veliki dramski pisac Harold Pinter, odajući joj priznanje za hrabrost, profesionalno i intelektualno poštenje.        NIN će u nekoliko nastavaka objaviti odlomke iz knjige Iv-En Prentis koja, do sada, nije prevedena na srpski jezik, a čitaoci zainteresovani za originalno englesko izdanje sva obaveštenja mogu naći na Internet adresi http://www..amazon.co.uk,               Priredio: STEVAN NIKŠIĆ,               Prevela MAJA KALUĐEROVIĆ