Priče Slobodana Žujovića iz zbirke "Eleonora" nastale su pod uticajem knjiga i filmova koje je voleo

      Priče Slobodana Žujovića sabrane pod nazivom "Eleonora" liče na insert iz dokumentarnog filma. Nije ni čudo. Njihov autor ceo radni vek je proveo u Kinoteci. Počeo je kao cepač karata i kinooperater a potom je bio stručni saradnik-arhivista i režiser dokumentarnih filmova za koje je nagrađivan u inostranstvu.
       Govoreći na promociji ove knjige, koja je održana u sali Jugoslovenske kinoteke, Miroslav-Bata Petrović rekao je da je "Eleonora" knjiga o smrti ali ne o smrti koja znači kraj i čiji je cilj da nas uplaši, "smrti u ovoj knjizi su komične ili melanholične, ali nikada kataklizmične jer uvek posle njih nešto ostaje, nešto zbog čega je vredelo živeti".
       Žujović za NIN kaže da sve njegove priče govore o ljudima koji su postojali i koje je poznavao.
       - Uvek sam se divio umetnicima koji su život prikazivali onakvim kakav on jeste. U filmu su svet koji ih okružuje prikazivali Felini, De Sika i drugi režiseri italijanskog neorealizma. Moje priče nastale su pod uticajem knjiga i filmova koje volim pa može da se kaže da ja pišem dokumentarnu književnost, objašnjava Žujović.
       Žujovićeva literatura utiče i na njegove dokumentarne filmove jer su neki od njih inspirisani njegovom poezijom. Kao svoj sledeći filmski projekat najavio je film o Jugoslovenskoj kinoteci, a svoja sećanja o vremenu koje je proveo u ovoj instituciji objaviće i u svojim memoarima.
      
       V. S.