Zove se Vladimir Petrović, a fudbal ga uopšte ne zanima. Sluša hip-hop muziku, kosu je nedavno ofarbao u riđe, ali nije postmodernistički umetnik. On je u ovom trenutku najbolji fizikohemičar na ovim prostorima koji će se o trošku Amerikanaca ubuduće školovati na nekom od tamošnjih univerziteta

      Kako ga predstaviti, a da čitaoci zaista osete posebnost ljudi poput Vladimira? Kako opisati ovaj spoj mladosti, pameti, duha i finog cinizma koji je obično svojstven istinski genijalnim stvaraocima?
       Šta će biti sa Vladimirom Petrovićem koji ovog avgusta, ili septembra ide u SAD da bi se bavio svojim naučnim radom, može se lako pretpostaviti. Kad neko prihvati da uloži toliki novac u njegovo dalje školovanje kao što je to u ovom trenutku spremno pet prestižnih američkih univerziteta, po pravilu, takvog želi i da zadrži. Ali, naš sagovornik za sada ne misli o tome. Do 15. aprila treba da odluči koju će stipendiju da prihvati, a čeka još odgovor sa najboljeg i prvog na listi fakulteta, Berklija. Ako i to bude pozitivno, onda... Ne želi da baksuzira.
       Vladimir je i jedan od 101 stipendiste "Fonda Kraljevskog doma Karađorđević". Samo je on sa Fizičke hemije dobio tih pet hiljada maraka za godinu dana jer je prosto bio van konkurencije. Kako je to neko dok je još bio klinac znao da će se baviti baš ovako specifičnom naukom?
      
       Petnica
       - Ja sam godinama bio polaznik seminara istraživačke stanice "Petnica". U srednjoj školi sam učestvovao na takmičenjima iz matematike, fizike i hemije. Neko vreme sam se dvoumio da li da se upišem na fiziku ili hemiju.
       U trećem razredu srednje škole, ili kako kaže u "ranoj mladosti" odlučio je da studira ono što upravo završava. Veli da je danas u "kasnoj mladosti":
       - Kad sam se upisao na fakultet u Beogradu, prvu godinu studija stanovao sam u jednom stanu na Banjici, sam, jer sam mislio da ne mogu ja da delim prostor sa nekim nepoznatim. Onda sam, na drugoj godini fakulteta, odlučio da nešto menjam kod sebe, i potražio sam smeštaj u studentskom domu. Sad moram da priznam da mi je to drago. Već četvrtu godinu sam tamo i imao sam sreće.
       U svojoj sobi u studentskom domu on ima kompjuter jer bez svakodnevnih višesatnih pretraživanja po Internetu njegov život je prosto nezamisliv. Kada govori o Petnici koja za njega ima nemerljiv značaj, Vladimir kaže da je tamo upoznao mnoge mlade ljude iz srodnih oblasti koji su već bili na putu nauke, pa je tako i sam vrlo rano znao šta će da radi "kad poraste":
       - Hoću reći, znao sam da ću da nastavim studije negde u Sjedinjenim Američkim Državama. Tako sam prošle godine konkurisao i od sedam fakulteta na koje sam se prijavio, već sam dobio pet odgovora. I to svih pet pozitivnih. Kad kažem pozitivnih, mislim na punu stipendiju koju mi daju, jer ne vidim drugi način kako bih se dalje školovao. Moji roditelji nemaju taj novac, a to je mnogo dolara i za uslove u SAD. U zavisnosti od fakulteta, od 30 do 50 hiljada dolara godišnje. A postdiplomske studije traju od četiri do šest godina. U proseku, pet godina. Sistem tog školovanja je takav da se posle dve godine polaže ispit pred komisijom, gledaju se rezultati istraživanja i ispita u te dve godine. Ta komisija procenjuje da li student može da ide dalje na doktorat, ili završava sa magistarskim zvanjem.
       Šta je to u fizičkoj hemiji što privlači Vladimira i zbog čega je projektovao svoj put na ovaj način?
       - To čime ja želim da se bavim je hemijska kinetika. A hemijska kinetika posmatra brzinu hemijske reakcije makroskopski. Danas me zanima reakciona dinamika koja je vrlo bliska hemijskoj kinetici. Ona ne posmatra kako se neka reakcija dešava na makroskopskom planu, već na molekulskom nivou, šta se dešava sa pojedinačnim molekulom u toku hemijske reakcije, kako se prekidaju veze i kako nastaju nove veze na molekulskom nivou.
       Vladimir kaže da je najveći deo studija bez prestanka radio i učio. Spavao je po šest sati. Sada se, kaže, malo "uneozbiljio". Malo više se druži sa prijateljima. Na pitanje ko su mu prijatelji, kaže da je većina njih iz srodnih prirodnih nauka, a ima i ljudi koji se bave sasvim drugim poslovima. Njegova dobra prijateljica je zubotehničar i druženje sa njom mu dođe kao uživanje dok čita Dostojevskog. Rado čita i Lava Šestova. Većina prijatelja su oni koje je upoznao u Petnici. U januaru će, kaže, biti deset godina od kada je prvi put otišao u taj embrion buduće naučne slave. Voli da sluša eksperimentalni hip-hop:
       - U početku studija sam jednom u mesec i po ili dva meseca odlazio na dva-tri dana kod roditelja u Apatin. Sada idem češće jer znam da ću uskoro da ih napustim na duže vreme i da ću im nedostajati. Kaže da razmišlja samo o ovih pet godina koje su pred njim. O tome šta će biti posle, ne želi da nagađa. Prosto, želi da se bavi istraživanjem ali i da prenosi svoje znanje drugima. Na pitanje ima li devojku, hoće li da se ženi, odgovara:
      
       Planovi
       - Nemam devojku. Moja dugogogodišnja devojka je bila moja koleginica. Sada je isto apsolvent na fizičkoj hemiji, isto je konkurisala kao ja ali nije dobila stipendiju i žao mi je zbog toga. Nemam nameru da se ženim dok ne završim doktorske studije. Osim ako me ne zaprosi, na primer, Sofi Marso. Ma šalim se, nemojte da napišete ovo sa Sofi Marso, molim vas.
       Pre dve godine, Vladimir Petrović je boravio 12 nedelja na državnom univerzitetu u Ohaju, Kolambus, SAD, kod profesora Berna Kolera. Prošle godine je bio pet meseci na Ilinois univerzitetu u Urbani-Šampejnu, SAD. Mentor mu je bio profesor Martin Grubele. Ovaj visoko rangirani fakultet mu je prvi odgovorio, primljen je pre svih rokova i pored pune školarine dobio je još i dodatnu stipendiju. Treba li to povezati sa utiskom koji je Vladimir ostavio na profesora Grubelea?
       - Oba puta sam otišao u Ameriku u ličnoj organizaciji. Nekoliko meseci sam proveo na Internetu tražeći mesta gde stranci imaju pravo da konkurišu za program. Poslao sam mnogo mejlova i uspeo da odem u Ohajo gde sam radio sa profesorom Bernom Kolerom. I to je bio moj prvi susret sa reakcionarnom dinamikom, eksperimentalno. Nažalost, to kod nas na fakultetu nije bilo moguće.
       U toku tog programa, zakazao sam intervju sa profesorom Grubeleom čije sam predavanje slušao na sastanku američkog hemijskog društva u Vašingtonu. Taj intervju je prošao vrlo dobro i on je tražio da mu pošaljem preporuke za odlazak iduće godine. Tako sam prošle godine kod njega proveo šest meseci i radio deo svog diplomskog ispita. U vreme bombardovanja 1999. godine.
       Njegova vatreno riđa kosa je, kaže, skorijeg datuma. Hteo je da bude boja meda, ali, eto, ispalo je malo jače:
       - Prvi put sam ofarbao kosu posle jednog vrlo napornog ispita. I imao sam vatreno crvenu boju.
      
       Trema
       Ispite je polagao tako što je svaki put imao tremu. Do danas. Trema mu raste sa godinama. Samo je jednom vratio pitanja iz fizike 1 i došao ponovo da polaže:
       - To sa tremom je vrlo zanimljivo. Kada sam bio u osmom razredu, na nekom takmičenju u Novom Sadu, tražili su od mene da svoj rad branim pred tadašnjim ministrom prosvete, mislim da se zvao Unković, i ja sam se baš zabavljao dok je to trajalo.
       A sada ima tremu čak i kad odlazi na kolokvijum.
       U fioci ima nekoliko pesama i nekoliko priča. Možda ih i objavi jednog dana, ili zaboravi na njih. Retko, veoma retko Vladimir kupi novine, u Studenjaku nema televizor, a i da ima, ne bi ga gledao:
       - To ne znači da me ne zanima šta se događa oko mene, već da ja vesti češće pratim preko Interneta. A kada sam bio u SAD, mnogo češće sam čitao vesti odavde nego kada sam ovde. Ruku na srce, nije mi zanimljivo da pratim takozvana dnevna politička zbivanja. Za to je zadužena moja mlađa sestra koju sve živo zanima, uključiv i hokej u Zimbabveu! To je devojka koja ide na sve košarkaške utakmice, vatreni je navijač "Partizana". I ja navijam za "Partizan", ali samo deklarativno, jer ne bih umeo da kažem ime nijednog sportiste.
      
       RADMILA STANKOVIĆ