Kao i obično i pre nego što su popisivači krenuli na posao, najviše je gunđanja zbog etničke pripadnosti. Uostalom, kada bi se verovalo megalomaniji etničkih zajednica, u Srbiji živi 50 miliona ljudi

      Sijalica - bio je odgovor Srđana Bogosavljevića, tadašnjeg pomoćnika direktora Saveznog zavoda za statistiku, na pitanje o nacionalnoj pripadnosti na poslednjem popisu stanovništva aprila 1991. godine. Bilo mu je potrebno mnogo vremena da ubedi popisivača da prazna linija ispod pitanja “nacionalna ili etnička pripadnost”, praćena uputstvom da “građanin prema Ustavu nije dužan da se izjasni”, znači slobodu da se građanin opredeli ako želi i za sijalicu.
       Kada prvih dana aprila ove godine građani koji su preživeli četiri rata i propast dve savezne države a nisu profesionalni statističari prime u svoje stanove nekog od oko 40 000 popisivača, biće potrebno dosta volje, strpljenja i znanja da se i bez sijalice kao provokacije korektno popune opširni i ne baš jednostavni popisni upitnici.
       Popis se neće istovremeno sprovoditi na Kosovu i Crnoj Gori, a kamoli u čitavom regionu pa se neće dobiti potpuno precizna slika migracija, a tu sliku će poremetiti i moguća masovnija otpuštanja koja će vrlo brzo izmeniti i podatke o zaposlenosti. Još se ne znaju svi detalji, uključujući i one o klasifikaciji po etničkoj pripadnosti. Pri svemu tome, ova akcija mnogo košta - gotovo 900 miliona dinara, pa pojedinačni pozivi na novo odlaganje popisa koji je trebalo da se održi još prošle godine, mogu zvučati razumno.
      
      
       Sporne novine
      
      
       Stručnjaci, međutim, argumentovano dokazuju da je popis neophodan za uvid u niz važnih oblasti života i projekciju državne politike u brojnim delatnostima. “U uslovima u kojima smo živeli poslednjih godina došlo je do velikih migracionih promena, pa državi nedostaje mnogo elemenata kako bi vodila pravu politiku i činila neophodne projekcije u socijalnoj sferi, obrazovanju, zdravstvu, ekonomiji, sagledala stambenu infrastrukturu”, objašnjava za NIN Bogosavljević.
       Cinici bi rekli da ovde država, ma kako se zvala i ko je vodio, s popisom ili bez njega, teško da pravi ozbiljne projekcije šta god da je u pitanju. Ipak, krajnosti u kojima država ne zna ni koliko ukupno ima stanovnika, a kamoli kako su oni raspoređeni, koliko ih radi i kakva je starosna struktura, zaista su preterane. Uostalom, međunarodne organizacije, od Ujedinjenih nacija naniže, obavezuju na organizovanje popisa jednom u deset godina, a za rezultate se živo interesuju, svaka iz svojih razloga, institucije od Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, preko privatnih korporacija, do istraživača javnog mnjenja.
       Popisom od 1. do 15. aprila biće obuhvaćeno domicilno stanovništvo, izbeglice, raseljeni i strani državljani koji borave u Srbiji duže od godinu dana, uneće se podaci o njihovom državljanstvu, školskoj spremi, zanimanju, delatnosti, veroispovesti, maternjem jeziku i nacionalnosti. Istovremeno će se beležiti broj i struktura domaćinstava i stanova, podaci o poljoprivrednom zemljištu, stoci i mehanizaciji. Kao novina uvodi se pomoćni list koji su preduzeća pod pretnjom kazne do 250 000 dinara dužna da izdaju zaposlenima, kao i izjašnjavanje o aktivnosti u poslednjoj nedelji uoči takozvane kritične tačke popisa u ponoć 31. marta.
       Ove novine su jedan od razloga što su Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM) i Forum za etničke odnose zatražili odlaganje popisa, smatrajući da je stanovništvo neobavešteno. Oni tvrde da u etnički mešovitim sredinama dolazi do nepotrebnih uznemiravanja i sporova, da je izostala neophodna saradnja sa međunarodnim organizacijama a naročito zemljama u susedstvu. Istovremeno, dr Svetlana Radovanović, docent na Katedri za demografiju na Geografskom fakultetu, smatra da ovaj popis nije trebalo da bude toliko detaljan jer je Srbija u tranziciji pa mnogi dobijeni podaci već sutradan neće imati bogzna kakav značaj, kao, na primer, oni o radnom angažovanju stanovništva.
       Miladin Kovačević, pomoćnik direktora Saveznog zavoda za statistiku, objašnjava, međutim, da “popis ima značaj koji se ne može pripisivati ijednom drugom statističkom istraživanju jer daje veliki broj podataka o osnovnim potencijalima zemlje, i to na raznim nivoima, što je osnov za sva dalja istraživanja”. Primenom međunarodno preporučenog pristupa “stalnog stanovništva”, dakle uključivanje svih onih koji u užoj Srbiji i Vojvodini žive duže od godinu dana, a isključivanjem iseljenih, znaće se za početak na koliko glava se deli bruto nacionalni dohodak. Na primedbu NIN-a da je kampanja mlaka budući da je spot o popisu počeo da se vrti na državnoj televiziji tek nedelju dana pre njegovog početka a nema nikavih plakata ili bilborda, Kovačević odgovara da je najvažnije da propaganda bude intenzivna upravo u danima pred sam popis.
      
      
       Crna Gora
      
      
       Zakoni o popisu doneti su 1999. na saveznom a 2000. godine na republičkom nivou, ali su parlamenti kao i mnoge druge važne stvari, ispustili statistiku iz svojih glavnih političkih tokova.
       Drastičan primer za to je Crna Gora, gde su pripreme obustavljene i popis odložen pre desetak dana, iako će o tome Skupština odlučivati najranije 2. aprila. Direktor tamošnjeg zavoda Ilija Stanišić izjavio je za NIN da je “popis odložila vlada na predlog statistike, zbog zakazivanja lokalnih izbora jer se nigde u svetu popis ne obavlja u vreme predizbornih aktivnosti”. Upitan zašto je vlada zakazivala lokalne izbore baš tako da onemogući od strane Skupštine ranije zakazano održavanje popisa, dao je indikativan odgovor: “Svakoj vladi i državi preči su izbori nego popis”, sve pozivajući se na zahteve OEBS-a i Evropske unije da se lokalni izbori održe baš u maju.
       Kad je o jedinstvu reč, ni na ovim “ostacima ostataka SRJ” na kojima će se popis zaista sprovoditi - centralnoj Srbiji i Vojvodini, još nema jedinstvenog stava da li će, recimo, Bošnjaci, Cincari i Aškalije biti izdvojeni u posebne grupe prilikom kasnije klasifikacije. Stanković kaže da su liste za klasifikaciju ranije bile oktroisane od Socijalističkog saveza radnog naroda, i u najvećem delu zadržane kao osnova da bi se pravila poređenja. Trenutno se u njima navodi 41 etnička zajednica, mogućnost za izjašnjavanje po regionalnoj pripadnosti, kao “neopredeljen”, “nepoznato” i “ostali”.
      
      
       Socijalistički savez
      
      
       Miladin Kovačević tvrdi da je odlučivanje o tim takozvanim šifrarnicima u toku, i da je zatraženo mišljenje Saveznog ministarstva za nacionalne i etničke zajednice i Ministarstva pravde.
       Prvi čovek “ministarstva za manjine” Rasim Ljajić u razgovoru za NIN, međutim, tvrdi da je reč o prebacivanju vrućeg krompira iz ruke u ruku. “Kao da niko nije nadležan za takvu odluku. Ranije su tražili i mišljenje SANU. Stranački zahtev za uvođenje termina Bošnjak ovo ministarstvo je podržalo još prošle godine. Radi se o elementarnom pravu na identifikaciju, a nespremnost da se to prizna zajednici trećoj po brojnosti, i njeno eventualno prebacivanje u rubriku ‘ostali’, radikalizovalo bi njene stavove. Država ne treba da se meša kako je ne bi označavali odgovornom ni za atomizaciju manjina ni za asimilaciju, ali je potrebno svakom osigurati sa se izjašnjava kako želi.”
       Esad Džužević, savezni poslanik koalicije “Lista za Sandžak”, smatra da je stvar već rešena. “Sada je pravo vreme za popis stanovništva jer će Bošnjaci prvi put moći da se izjasne pod svojim nacionalnim imenom.” Bajro Omerović, potpredsednik Koalicije, u razgovoru za NIN objasnio je da su o ovoj temi u sandžačkim mestima organizovane tribine, i da se pripreme za popis odvijaju nesmetano.
       Suprotno Miladinu Kovačeviću, koji tvrdi da je popis “potpuno benigna statistička akcija kod koje nema mesta politizaciji”, ministar Ljajić, dakle, vidi moguće probleme. “Popis se negde pokušava koristiti kao politički instrument. Stranke nekih manjina žele da se predstave kao njihovi zaštitnici, tvrdeći da upravo njih ima pola miliona. Kad se saberu procene svih manjina, ispada da ova zemlja ima jedno 50 milona stanovnika. A pošto, naravno, takav rezultat nije moguće ostvariti na popisu, onda se širi nepoverenje, strahovi od falsifikata.” Ljajić pominje i svoj susret sa predsednikom Rumunije Ilijeskuom, koji je tražio da se Vlasi i Rumuni tretiraju samo kao Rumuni, ali je “stav ministarstva da država ne može o tome da presuđuje”.
      
      
       Politički instrument
      
      
       “Hteli-ne hteli, popis je politički, a ne samo statistički događaj”, kaže dr Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, koji je naljutio statističare karakterišući ih kao birokrate. On navodi svu delikatnost odnosa unutar etničkih zajednica i njihovih stranaka: postoje Vlasi koji hoće da se izjasne samo kao Vlasi i one koji tvrde da su Rumuni, romske stranke koje traže odlaganje popisa jer Romi nisu dovoljno pripremljeni, problem zajednice Šopa u Dimitrovgradu... Janjić smatra da će popisivanje izbeglih i raseljenih na istom listiću sa domicilnim stanovništvom voditi promeni strukture stanovništva, navodeći primer izbegličkog kampa u Temerinu, u pretežno mađarskom okruženju. Pominje nerešene probleme dvojnog državljanstva i konsekvence na buduće izbore.
       Profesionalno skeptičnom i bolje obrazovanom laiku čini se nelogičnim da će se lice koje je izašlo sa Kosova posle 24. marta 1999, čak i ako je zasnovalo brak sa lokalnim momkom ili devojkom i poseduje stan, kupljen pre ili posle tog datuma, voditi kao samac na spisku raseljenih. Time se propušta prilika da se utvrdi ko trajno ostaje u Srbiji a ko se eventualno vraća na Kosovo, i čak ostavlja prostor za tumačenje da je namera da se broj iseljenih prikaže maksimalno mogućim; zbog budućih izbora na Kosovu ili iz drugih razloga.
       Neobični su i modaliteti školske spreme - pored stavke “bez škole”, ponuđene su opcije: jedan do tri razreda osnovne škole, četiri razreda, pet do sedam razreda, puna osnovna škola; ali nema razlikovanja trogodišnje i četvorogodišnje srednje škole, niti evidentiranja magistara i doktora nauka. Toliko o spremnosti da priznamo koliko je najobrazovanijih napustilo zemlju.
       Srđan Bogosavljević tvrdi da izostanak finog podešavanja nije razlog da se popis ponovo odloži. “Nije pitanje šta je dobro, samo je pitanje šta je manje zlo.”
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ
      
      

Jug Srbije Popis na jugu Srbije privlači posebnu pažnju s obzirom na to da su ga tamošnji Albanci 1991. bojkotovali, kao i na strahovanja da će teškom mukom uspostavljena bezbednost biti ugrožena nekim eventualnim demonstracijama radikalnih elemenata još uvek nespremnih da prihvate obaveze građana Srbije. Predstavnici zavoda i ministarstva tvrde da je situacija pod kontrolom, da će popis vršiti timovi koje čine jedan Albananac i jedan Srbin, i da pri tome imaju pomoć OEBS-a.        Zaćirja Fazliju, presednik Partije za demokratsko ujedinjenje Albanaca i potpredsednik opštine Preševo, kaže da pripreme dobro napreduju mada je teško naći dovoljno popisivača-Srba u Preševu, i da očekuje potpun odaziv Albanaca pošto je to i u njihovom interesu. Međutim, on je za NIN izjavio i da namerava da potencira dva problema: činjenicu da mnogi Albanci i pored njihove želje nisu još uspeli da se vrate jer nemaju gde, “samo u opštini Medveđa vratilo se 700 od 6000 Albanaca”, kao i veliki broj porodica koji povremeno rade u inostranstvu.        Riza Halimi, gradonačelnik Preševa, ovoga puta je oštriji od kolege iz suparničke stranke: “Zahtevamo omogućavanje popisivanja onih koji su otišli na Kosovo i u Zapadnu Evropu, kao i da se precizira na koji način će OEBS biti uključen u popis, jer je to Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije, obećavao od septembra prošle godine. Na naš dopis poslat 16. marta i vladi i Zavodu za statistiku još nismo dobili odgovor”, izjavio je u sredu Haliju za NIN.