Da li Sporazum o uniji u Crnoj Gori shvataju samo kao trogodišnji moratorijum na referendum, ili je to kraj priče o nezavisnosti, a uveravanjima u referendum se samo “pacifikuje separatistički blok”

      Osnovno pitanje u Crnoj Gori koje se odnosi na “Beogradski sporazum”, kako ga zovu, tiče se roka od tri godine, posle koga rok o raspisvanju referenduma za nezavisnost više ne bi bio sporan.
       “Umesto referenduma, neizvesnog u smislu međunarodnog priznanja, dobili smo priznat referendum kroz tri godine”, sažeo je suštinu Sporazuma Filip Vujanović, predsednik Vlade Crne Gore, objavljujući zbog čega je postignuto - u krajnjem bilansu za Crnu Goru - pozitivno. Rekao je to u TV debati sa Miodragom Živkovićem, političkim liderom Liberalnog saveza Crne Gore, u emisiji po mnogo čemu zanimljivoj.
       Živković je nastupao kao razočaran, izneveren i deprimiran čovek koji krivi DPS za gubitak svog životnog sna, a to je nezavisna Crna Gora. Filip Vujanović, barem koliko političar, bio je u toj emisiji i psiholog, sugerišući Živkoviću da ništa nije izgubljeno i da ne klone duhom. Priznao je čak da je nezavisna Crna Gora “ekskluzivitet Liberalnog saveza” i da “ne smemo da dozvolimo da padnemo u foto-finišu, jer se nismo sporazumeli unutar crnogorskog bloka”. Stvar je u tome što je, posle ispuštanja dela vazduha iz balona crnogorske nezavisnosti, uzrokovanog Sporazumom, DPS pristupio proceduri poznatoj kao “kontrola štete”. Očigledno je da, sa stanovišta vladajuće partije u Podgorici, novi izbori nisu u planu i da se budućnost traži u nastavku i obnovi sporazuma sa dosadašnjim partnerima, a to su LS i Socijaldemokratska partija (SDP).
      
      
       Poslanici
      
       “Jedina nada je da se posvetimo sebi i pokažemo Evropi kako se promene kod nas odvijaju tri puta brže nego u Srbiji, a i tada će biti potrebno više od tri godine”, kazao je Miodrag Živković. Inače, rok od tri godine crnogorski predstavnici nisu proizvoljno odredili. Naime, prema njihovoj zamisli tada će još trajati mandat sadašnjeg saziva Skupštine, pa bi tako, uoči samog predvečerja novih redovnih izbora DPS ostvario glavno predizborno obećanje.
       Zanimljivo je da se sa Živkovićevim o trajnom pritisku EU na Crnu Goru slaže i Dragan Šoć, predsednik Narodne stranke (NSCG), uključene u Koaliciju za Jugoslaviju.
       Milo Đukanović i Filip Vujanović su neiskreno prihvatili sporazum. EU očito smatra da je tim dogovorom stavljena tačka na priču o državnoj samostalnosti Crne Gore, dok Đukanović i Vujanović Sporazum vide samo kao prelazni period do referenduma, ne shvatajući da i posle tri godine imaju isti problem: crnogorski konsenzus, smatra Šoć.
       Dragan Šoć za naredni period vidi dve mogućnosti. Ili će “Đukanović da nastavi sa destrukcijom i suoči se sa reakcijom EU”, ili neće. U drugom slučaju, dobiće pomoć i nastaće povoljni trendovi, protivni Đukanovićevom uverenju da će kroz tri godine imati bolje uslove.
       “Mislim da je on (Đukanović) svestan toga i da je priča o odlaganju referenduma samo ‘pacifikovanje separatističkog bloka’. Za tri godine oni će se hvaliti nečim drugim”, kaže predsednik NSCG.
       U Koaliciji za Jugoslaviju, međutim, strahuju od nečeg drugog. Sporazum iz Beograda predviđa da će poslanike u skupštini unije birati republike-članice prema postupku koji same procene celishodnim. Aktuelna opasnost o kojoj govori Šoć je ta da bi vladajuća većina mogla da eskivira izbore i “preslika” postojeći sastav crnogorske skupštine, a čak protivno Sporazumu ne bi bilo da poslanike u skupštini unije bira crnogorska skupština po većinskom principu. Tako bi se dobila situacija kakvu smo već imali sa Većem republika kada su Miloševićevi poslanici delegirali u Saveznu skupštinu politički monolitan sastav, s tim da je to tada bilo protivustavno, a sada ne bi bilo. Zbog toga Koalicija za Jugoslaviju nastoji da svoju podršku ratifikaciji sporazuma uslovi garancijama da će se poslanici unije birati na neposrednim izborima.
       Svetozar Marović, visoki funkcioner DPS-a, misli da je još rano da se govori o ovim pitanjima i da prvo treba usvojiti Sporazum u Skupštini (razgovor za NIN je vođen u utorak), što svakako očekuje.
       Što se poslanika u budućoj skupštini tiče, smatra da je najvažnije da imaju legitimitet i da odslikavaju raspoloženje građana. “To znači da bi poslanici bili birani po proporcionalnom sistemu i da bi se vodilo računa i o manjinskom mišljenju”, kaže Marović. Na direktno pitanje - da li je Sporazum sa stanovišta DPS-a u stvari samo trogodišnji moratorijum na referendum, Marović odgovara: “Ima ljudi koji Sporazum vide kao akt odloženog referenduma. Referendum je sredstvo koje je uvek na raspolaganju, pravo koje ne može da se potroši. Međutim, nije samo pitanje kada referendum, nego i šta se njime dobija - vodi li boljem životu građana.” Zaključak Svetozara Marovića je da “odgovorni ljudi neće raditi protiv Sporazuma”, ostavljajući mogućnost i da se on pokaže kao rđavo rešenje od kojeg možda i Srbija prva odustane.
      
      
       Horizont očekivanja
      
       Pravo je reći da je bez obzira na razočaranja i šokove - zavisno od “horizonta očekivanja” koji je svako u Crnoj Gori imao - Sporazum o uniji jeste doneo ukupno olakšanje i da on verovatno odražava nešto što je blisko proseku političkog raspoloženja u Crnoj Gori. Utisak o blagotvornosti je još jači ako se efekti cene sa stanovišta Beograda - utihnule su gorke reči na račun srpskih vlasti, niti iko više zaista krivi Srbiju za tu nedaću što je Crna Gora ovom prilikom ostala bez samostalnog subjektiviteta. To je veliki rezultat, pod uslovom da zanemarimo kako je predsednik Crne Gore Milo Đukanović u skupštinskoj uvodnoj reči ipak ponovio tezu o EU koja je potpala pod štetni uticaj beogradske propagande. Treba imati u vidu da su, nema ni dvadeset dana, vaskoliki intelektualci (znači, i oni iz Beograda), skupljali potpise da se konačno “dokine” projekat “velike Srbije” te da je kao vodeći velikosrbin defakto naznačen Havijer Solana lično.
       Relativno zadovoljstvo Sporazumom (“više njegovim duhom nego samim slovom”) iskazuje i Dragan Šoć, smatrajući da je to “kraj podela u Crnoj Gori i kraj antisrpskog talasa koji je naružio odnose sa Srbijom”.
       Razume se, i potpisnici Sporazuma, crnogorske vlasti, imaju argumente sebi u prilog. Pored već opisanih referendumskih garancija, Filip Vujanović objašnjava da je dogovoreni model zajednice apsolutno konfederalan pošto nema federacije sa samo jednim skupštinskim domom. Zatim, a to smatraju posebno važnim, dogovoreno je i konsenzusno komadnovanje vojskom na Vrhovnom savetu odbrane, a ne glasanjem, što je takođe nesvojstveno federalnom ustrojstvu, smatra. O odvojenim tržištima i ekonomiji ne treba trošiti reči pošto su to već i srpski potpisnici (Labus) to dovoljno objasnili, a Labusovo nezadovoljstvo je, takođe, jedan od Vujanoviću dragih argumenata.
       Ipak, ponajjača tvrdnja crnogorske delegacije je ta da je, s obzirom na stav EU, postignut maksimum. Odgovarajući Miodragu Živkoviću na optužbu da je počinio izdaju, Vujanović, koji mu ni tu primedbu nije zamerio, rekao je da bi “osećao da je počinio izdaju da je posvađao Podgoricu i EU, Podgoricu i Beograd i posvađao građane Crne Gore”.
       I ponovo, kao krunski dokaz, referendum kroz tri godine. Kao i dosad, referendum se u ovim razgovorima tretira kao formalnost, ne dovodeći u pitanje njegov ishod. A odnos snaga, prema samima Živkoviću i Vujanoviću je 55:45 u korist nezavisnosti.
       Prema nešto suptilnijim procenama, taj odnos je zapravo sedam, osam procenata u korist “suverenističkog” bloka. S obzirom na dominaciju “suverenista” u medijskom i javnom životu uopšte (u korist projekta nezavisnosti mobilisale su se i nevladine organizacije a posebna bizarnost je podrška koju Đukanoviću upućuju “crnogorski studenti u Beogradu”), može se pretpostaviti da je realan odnos snaga još približniji.
       Kao potencijalno zloćudna protivljenja Sporazumu treba navesti njegove formalno-pravne diskvalifikacije. Takvu je uspostavio Blagota Mitrić, sudija Ustavnog suda Crne Gore, našavši da je za promenu državnog statusa potrebna saglasnost Vlade Crne Gore, a ne, kako je učinjeno, njenog predsednika.
       Ovakve primedbe ostavljaju prostor za docnije beskrajne istorijske relativizacije, pa će se neko kroz tri ili kroz trideset godina setiti tih Mitrićevih reči. Nema boljeg primera za takve stvari od znamenite odluke podgoričke skupštine iz 1918. godine o ujedinjenju sa Srbijom, odluke koja je prošla punu skalu političkih negiranja zaključno sa poslednjom tezom Novaka Adžića, portparola SDP-a, da je to bio “nasilni čin okupacije i aneksije”.
       Ako se govori o preraspodeli snaga u Crnoj Gori, analitičari u Podgorici smatraju da bi liberali i SDP možda nešto ojačali nauštrb DPS-a, kojima bi se vratio jedan broj razočaranih “suverenista”.
      
      
       Gubitnici i dobitnici
      
       S druge strane, makar i mali protok vremena i sleganje terena bi verovatano pomoglo DPS-u, jer bi vreme ogolelo činjenicu da su dve manje “suverenističke” stranke toliko zapale u amok nezavisnosti da su zaboravile da, osim toga, postoje i druga, za život važna, pitanja. (“U svemu tome ima nacionalnog romantizma i političke naivnosti”, reći će Svetozar Marović, ne precizirajući na šta se to odnosi.)
       Najbolja ilustracija stava “nezavisnost sada i po svaku cenu” upravo je izlaganje Miodraga Živkovića koji je sasvim otvoreno rekao kako je propuštena možda jedinstvena šansa kada su i političke elite i raspoloženje građana bili upravljeni ka tom cilju, posredno priznajući da ni u prošlosti a možda ni u budućnosti takve prilike više neće biti. Živković veruje i da je trebalo ignorisati EU, koja, po njegovom sudu, i nije bila toliko protiv, “osim Francuske i Italije”.
       Taktika DPS-a u smislu pokušaja da se “suverenistički blok” održi na okupu, uz ustupke, zaista izgleda kao najpametnije što je ta partija u ovim prilikama mogla da uradi. Kako trenutno stvari stoje, manje su šanse da bi to moglo i da uspe, a u to ne veruju ni građani, barem ako je suditi prema telefonskom izjašnjavanju na Televiziji “Montena”, gde su građani znatnom većinom iskazali nevericu da bi vlada suverenističkog bloka mogla biti obnovljena.
       Jedno je sigurno. Tri godine su isuviše dug period da bi mogla da se održi tenzija po pitanju nacionalne nezavisnosti kakva je postojala poslednjih godinu, godinu i po i koja je ostavila traga na skoro svakom koraku u Crnoj Gori. Već i ovo do sada, bilo je veliki luksuz za zemlju kakva je Crna Gora i veliko je pitanje koliko je sve skupa to bilo potrebno. Ali, ne treba prenagljivati sa zaključkom da bi pretpostavljeno opuštanje nužno dovelo u prednost pristalice “jugoslovenskog bloka”. Taj blok ima suviše ograničenja da bi bilo uputno proricati mu svetlu budućnost, no, to je tema za drugu priliku.
       U sadašnjem bilansu u Crnoj Gori neuspeh su doživeli, pokazaće se, i jedni i drugi.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ