Da u svakom zlu ima nečeg dobrog, potvrdila je odluka Vrhovnog saveta odbrane da podrži predlog Savezne vlade o uključivanju u Partnerstvo za mir i preporučio vladi da “što pre pribavi mišljenje parlamenta kako bi pregovori mogli blagovremeno da počnu”. Time je i zvanično podignuta blokada reformi jednog izuzetno važnog sektora. Praktično, to bi za početak trebalo da znači da se u reforme oružanih snaga uvode međunarodna dimenzija i standardi, i da više nećemo slušati kako su promene unutar Vojske Jugoslavije veće nego u ijednom drugom sektoru, a da je to sve ona učinila potpuno sama.
       Partnerstvo za mir je inicijativa NATO-a koja podrazumeva oko 200 različitih aktivnosti u 23 oblasti političke i vojne saradnje na bazi zajednički usaglašenog individualnog programa partnerstva. Ciljevi su transparentost u planiranju nacionalne odbrane i budžeta, demokratska kontrola nad oružanim snagama, spremnost za učešće u operacijama pod znakom UN i OEBS-a, razvijanje vojnih odnosa sa NATO-om u smislu zajedničkog planiranja, treninga i vežbi, i da se na duži rok razviju snage koje će biti sposobne da sarađuju sa članicama NATO-a.
       Protivnici Alijanse i Partnerstva skreću pažnju da je NATO u tranziciji, nestabilan, ima nejasan višestruki indentitet, proces uvećanja je bez dovoljno striknih pravila. NATO nije nigde više prisutan nego na Balkanu a nigde nema manje institucionalizovanih odnosa, a njegova misija posle događaja od 11. septembra nije dovoljno jasna. Prava asocijacija su, naravno, NATO bombe iznad naših glava, ali i uslovi koji se za priključivanje Partnerstvu postavljaju: saradnja sa Haškim tribunalom, poštovanje Dejtonskog mirovnog ugovora (prekid finansiranja i druge pomoći Vojsci Republike Srpske), parlamentarna kontrola oružanih snaga, naročito budžeta, i nezvanično, smena nekoliko vodećih generala, počevši od Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića.
       Zagovornici priključenja Partnerstvu to vide kao logičan sled u okviru redefinisanja odnosa Jugoslavije sa međunarodnom zajednicom, korak u interesu bezbednosti građana, ali i kao dobar način da se uklone neki problemi koje izaziva tranzicija, budući da je za uspeh reformi neophodno bezbedno okruženje. Bez ozira na eventualne nedostatke NATO-a i naše emocije, SRJ treba da uđe u Partnerstvo za mir iz razloga bezbednosnih reformi, neutralisanja pretnji na jugu Srbije, kao i zbog okolnosti da su sve zemlje u neposrednom okruženju (sem BiH) već članice.
       Istraživanja Instituta društvenih nauka pokazuju da građani kao glavne pretnje za bezbednost Jugoslavije vide nerešeno pitanje Kosova, aktivnost naoružanih Albanaca na jugu Srbije i moguću nestabilnost u etnički mešovitim područjima; dakle, samo unutrašnje probleme. Više od polovine veruje da odbrambena politika treba da se menja, tri četvrtine je za postepeni pristup integracijama kao što je Partnerstvo za mir, a 12 odsto za ulazak u NATO.
       Možda je zato Vrhovni savet odbrane u ponedeljak procenio da u svem zamešateljstvu sa aferom Perišić i problemima kontrole i kadrova, treba da ponudi nešto što deluje pozitivno i konstruktivno kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Odluka je, naravno, doneta i u želji da se promovišu nova zajednica Srbije i Crne Gore, jer je ranije odsustvo diskusije o ulasku u Partnerstvo pravdano željom da se najpre razjasni sudbina zajedničke države.
       Uspostavljanje zajedničke države Srbije i Crne Gore, međutim, još je daleko od realizacije, kao i utvrđivanje zakonske ili moralne odgovornosti aktera tekuće afere, ili novog koncepta kontrole oružanih snaga, pa se ne može oteti utisku da odluka o podršci Partnerstvu više liči na potez za dnevno-političku upotrebu.
       Jer, sve ovo vreme reforma tesno povezana sa Partnerstvom nije razmatrana ozbiljno čak ni sa stanovišta činjenice da je Vojska Jugoslavije najveći potrošač budžeta savezne države. Ne samo što nije bilo parlamentarnih inicijativa za uspostavljanje demokratske kontrole oružanih snaga, nego ni postojeći ustavni okviri za to nisu iskorišćeni. Analize, primeri i dobronamerni saveti servirani su sa više strana, uključujući i pravovremene sugestije o uspostavi Nacionalnog saveta odbrane, ali je među vladajućim strankama nedostajalo volje, znanja i interesovanja za razbijanje okoštalih monopola.
       Da li će, dakle, vlada, parlament, Generalštab i Ministarstvo odbrane sada oduvati prašinu sa zaključaka ekspertske grupe Ministarstva odbrane napravljenih još pre petnaestak meseci, izvući iz fioke analize i preporuke sa raznih strana, uključujući one dostavljene prošlog decembra od strane Ist-Vest instituta i ženevskog centra za demokratsku kotrolu oružanih snaga? Otpočeti učenje medveda da igra?
       Upravo tako je, naime, jedan briselski stručnjak opisao težinu i neprirodnost zadatka transformacije nasleđenih masovnih oružanih snaga u brz, pokretan, i fleksibilan instrument spoljne politike koji će ispunjavati raznolike uloge i zadatke. Preusmeravanje sa orijentacije na neprijatelja, teritoriju, defanzivnu postavku i oružane snage kao instrument konfrontacije na instrument integracije, aktivnu poziciju, orijentaciju na krize i ekspedicije. Mobilizaciju resursa, vremena i političke volje, reviziju vojnog budžeta, standardizaciju i organizaciju na funkcionalnom principu, uz demokratsku kontrolu oružanih snaga kao neophodan preduslov.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ
      
      

Teško je oteti se utisku da korisna odluka o pristupanju Partnerstvu za mir više služi zabašurivanju drugih problema u VJ, promociji još nestvorene zajedničke države, nego ozbiljnu rešenost da se pristupi promeni doktrine i koncepcije oružanih snaga. Iskustvo nas uči da budemo oprezni ne samo sa NATO-om, već i sa ovdašnjim vrhovnim i inim komandantima