(“Klopka za Đinđićevu vladu”, NIN br. 2673)

      Evo još jednog nezamislivog podviga i čuda: ministar Svilanović se izvinio Amerikancima, zato što su nas špijunirali. Dok je izvinjenje putovalo prema Vašingtonu svi smo drhtali od uzbuđenja da li će poruka vrlog ministra biti plodotvorna, odahnuli smo kada je stigao odgovor: oni su prihvatili naše poniženje! Da se naš podvig ne bi više ponavljao Amerika će moći u zemlji Srbiji da radi šta hoće, kad hoće i koliko hoće. Tako ćemo mi zadržati svoje dostojanstvo na kolenima, sa pognutom glavom, uvereni u ispravnost reformskog puta, sa kojeg nas niko nikada neće skrenuti.
       Tajna služba nije premijera Đinđića obavestila da prati Perišića. Vrli premijer nam otkriva da tajne službe najefikasnije rade ako imaju javnost u radu: to je naročito odomaćeno na Zapadu, u koji nas naš Makijaveli tako revnosno vodi, ne pitajući koliko to košta i koga će žrtvovati. Nije važno špijuniranje, nije važna izdaja, nije važna prodaja. Suština je kako su bivši načelnik Generalštaba i američki diplomata uhapšeni. Najvažnija je procedura, jer greška bilo koje vrste mogla bi negativno da se odrazi na ličnost otkrivenih, da poremeti njihov razvojni put, u poslu kojim se bave. Jer, ostasmo bez kadrova u ovom veoma važnom času, uključenja u svetske tokove, gde caruje samo pravda.
       Više nam nisu potrebna vrata, slobodno se ulazi i izlazi, svi smo na potrebu, upotrebu i zloupotrebu. Sve je dozvoljeno svima a naročito Amerikancima. Toliko su žurili da nam učine dobra dela, da je njihova pomoć stizala i sa neba. Zato je neophodno ukinuti sve tajne službe, nanose veliku štetu našem ugledu u svetu. Biti na kolenima, s pognutom glavom i raširenom torbom, vrhunac je čvrstine stava, na kojem počiva naša sreća. Tu više nema tajni. Tajne službe su nepotrebna kočnica. Sve konce, ako ne drži, neophodno je da povlači premijer srpske vlade. Kada dođe sa puta iz Evrope ili Amerike, prvo nam saopšti da oni imaju poverenja u njegovu vladu. Trgovina sa Hagom je naša najrazvijenija privredna grana, zahvaljujući izuzetnim naporima premijera Zorana. Tim dostignućem je svakako bio inspirisan vrli ministar poljoprivrede Veselinov kada je izjavio: “Narod ne treba da veruje u Boga već u svoju vladu.” Jer, ceo napredni svet veruje premijeru i njegovim ministrima. Ostaje mala dilema: da li bi neko od tog naprednog i razvijenog sveta, preuzeo našu vladu da ih usreći? Sumnjam u takvo čudo! Zaista preterujem. Kada budem zamenio Gospoda sa vladom, nestaće i moja sumnja.
       Ne treba nam duh, duša, moral, vrlina, dostojanstvo, kultura, sve smo zamenili neverovatnom prostotom: pognutom glavom, kačketom i koka-kolom. Oj, ha!
      
       RATKO JOKANOVIĆ, Beograd