Truli Zapad je opet pohisterisao: Sadam Husein povrh svega piše i romane! Jok, će drži predavanje o globalnoj ekologiji čmarnog prstena! O, majku vam snebivljivu, dokle više to dželatsko prenemaganje? Pa niste vi Srbi da možete da se natačinjete, a da vam ne ulazi!
       Pre svega, nema tu nikakvog špijunskog petinga - odavno Sadam piše romane. Notorna je činjenica - poznata i izvan artističkih krugova - da je Toni Picula Bler jedan od fanova Vođine literature. Kako i ne bi bio kada su u pitanju "topli romani puni topline", koji govore o pustinjskim prijateljstvima putujućih muškaraca obučenih u čalmu na golo telo, dok im ratnički lahor suši vazelin na ekstremnim ekstremitetima.
       Evo, priznaću vam, i sam sam detaljno upućen u Sadamov alternativni rad, budući da već duže vreme održavamo razmenu opusa i spisateljsko hot-lajn savetovalište, i mogu da vam potvrdim da je mister Husein možda nedokazani terorista ali je zato dokazani pisac! Čim sam pročitao njegova rana dela, "Elvis me je voleo" i "Obrezivanje Čarlsa Mensona", rekao sam mu: "Sadame, ovo svakako treba objaviti u Americi, ali nemoj kod 'Sajmona i Šustera'. Nisu spremni za tebe i slomiće ti srce. Bolje bi ti bilo da probaš kod 'Sajmona i Garfankla'. Propevaće ti karijera, veruj mi." Mudri, talentovani Istočnjak me je poslušao i - upalilo je!
       Roman koji trenutno proučava Pozajmno odeljenje CIA, imao sam prilike da čitam još pre tri godine, u prevodu sa besarabijsko-bugarskog. Radi se o oslobodilačkom epu "Ali Baba i četrdeset Bušova", u kojem se autor obrušava na mit Lorensa od Arabije, otkrivajući mračan psihološki bekgraund: nadobudnom Englezu je, od silnog poziranja na kamiljem rodu, pesak ušao u zadnjicu te otuda njegov čuveni "dendi hod" kojim se vazda probijao kroz pustinju i prašumu - do prvog čučavca (jedini preostali simbol zapadnjačke kultivisanosti!).
       Naravno da moji, čisto profesionalni odnosi nisu prošli nezapaženo tamo gde se zapaža svakovrsno odnošenje i snošenje. Njušeći superatraktivnu robu za unapređenje (sopstveno, kao i odnosa dve bratski kužne države), Aco Tomić mi je u zamenu za pomenute knjige nudio dorćolsko državljanstvo, trosoban stan u Gospodar Jovanovoj, i lokal u Gospodar Vojinoj. Odbio sam ga s književničkom sumnjom, objašnjavajući mu da Kiš, koliko sam čuo, nije bio toliko glup čovek kao što to pokazuju njegove "disidentske" knjige.
       Međutim, pročitavši Sadamovo romaneskno remek-delo "Pesak u bubregu, kamen u urinu" - didaktičko-medicinski triler o mladom stažisti iz Kostolca koji prima islam na putu za Obrenovac i naglo skreće ka nesvrstanom rogu Afrike, naoružan idejom, skalpelom i učkurom - nisam odoleo a da isti ne prosledim jedinom ovdašnjem muškom književnom kritičaru sa dva prezimena, Aleksandru Makedonskom Jerkovu. Nije trebalo dugo čekati da njegova istančana, visokointelektualna intuicija s ushićenjem prepozna sintezu vanvremenske dimenzije i paraistorijskog tkanja donjeg i gornjeg veša. Komentar Makedonskog Jerkova se može svesti na sledeću tvrdnju: Kada bi Prust bio naš savremenik, smesta bi otišao u Bagdad da tamo šmrče, sisa i piše sve u šesnaest - i nekoliko tomova više!
       Dakle, ako dosad niste shvatili, Sadam piše snajperom s laserskim navođenjem mete pred nišan, i anglosaksonski Centri inteligencije su s pravom zabrinuti zbog hemijskog dejstva koje njegovo pisanije proizvodi. Ali, Magičnog brine nešto drugo. Naime, više je nego očigledno da diktature, te najljudskije tvorevine političkog delanja, nisu više ono što su nekad bile. Ranije je bilo da diktator stvara književnost tako što iz mnoštva kandidata bira miljenike sudbine za dvorske pisce, a u naše post-post doba, kao što smo mogli da se uverimo iz prethodnog primera, diktator bukvalno stvara književnost ližući mastiljavu olovku iznad tastature računara. Da li je problem u ličnosti diktatora? Teško. Setimo se da je veliki Mao pisao sumatrističku poeziju o carskoj jednakosti oblaka na nebu, ne prestajući da radi na vojnom i ideološkom planu - e da bi na nebu bilo dovoljno mesta za sve proleterske maslačke.
       Doduše, postoje diktatori i diktatori - to su inače i po definiciji vrlo živopisni likovi. Primera radi, dok je Koba stvarao pisce i piščine, dotle je Joža stvarao "Mihize" ("Mihiz" - specijalna jedinica unutar Mreže, nazvana po intertekstualnoj jezičari, alkoholičaru i kockaru, a čiji je zadatak bio širenje Selenića na čitavoj teritoriji Ninosaurusa). No, i jedan i drugi su (mislim na Kobu i njegovog "njet-šegrta"), uprkos razlikama u formi i veličini, površili svoje poslove u toku ovozemaljskog mandata. Prema tome, suština je u nečem drugom. Kvalitet diktature, moja podemokraćena braćo i sestre, ne zavisi toliko od kvaliteta samog diktatora, koliko od kvaliteta njegovih podanika. E, u tom grmu leži pajser koji svi osećamo po glavi! Jeste, jeste, kvalitet podanika se poprilično iskvario. Zato ne treba da čudi što je i dan-danas, uprkos demografskom i tehnološkom mravinjaku, Fidel Kastro jedini autentični predstavnik (duboko narodske!) tradicije usmenog predanja; njemu nije potreban ni antički hor satira, ni logorska vatra, ni slepi guslar s otkopčanim šlicem. On sve to lepo obavi sam - kao postmoderni Onan u predindustrijskoj manufakturi cigara za odloženo pućkanje.
       Ko je pomenuo "pušenje"? Ne, ovde se radi o "pričanju priče". Otuda predsednici s načitanim pedigreom vole da budu neobavešteni i neupućeni u stvari - tako se više uživa u Šeherezijadi, čak i kad se rašomon zove.