Kad u NATO uđu Rumunija i Bugarska, od šest crnomorskih zemalja samo će Rusija i, verovatno još neko vreme, Ukrajina biti bez američkih trupa. A Crnim morem prevashodno ruski tankeri prevoze kaspijsku naftu kroz Bosfor na Zapad

      U nastojanju da se što više proširi - što je nova strategija Vašingtona - NATO je počeo da pridaje poseban strateški značaj jačanju svog južnog krila. Tako su Rumunija i Bugarska, do juče autsajderi među kandidatima za prijem u alijansu, iznenada i uz blagonaklonu američku podršku, postale favoriti, bezmalo koliko i tri baltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza, dok su tri balkanske zemlje, Albanija, Makedonija i Hrvatska (ova poslednja još u posmatračkom statusu) ostavljene po strani.
       Postoje tri razloga za ovakav redosled.
       Prvi, najčešće zvanično pominjani, razlog je geostrateški položaj Bugarske i Rumunije u globalnom ratu SAD protiv terorizma, osobito ako Irak bude meta sledećeg američkog napada, što se smatra izvesnim.
       Drugi razlog, takođe zvanično pominjan, jeste protezanje kontinentalnog raspona NATO-a od Baltičkog do Crnog mora, gde Rumunija i Bugarska - o čemu više, i sa zadovoljstvom, govore rumunski i bugarski zvaničnici - popunjavaju "prazninu" između Mađarske, u centralnoj Evropi, i Turske i Grčke, na jugoistoku kontinenta.
       O trećem razlogu se ćuti, a on je, možda, najvažniji: kad u NATO uđu Rumunija i Bugarska, od šest crnomorskih zemalja samo će Rusija i, zasad, Ukrajina biti bez američkih trupa. A Crnim morem plove (prevashodno ruski) tankeri s naftom koja stiže iz kaspijskog basena, gde inače, u centralnoj Aziji i na Kavkazu, jača američko vojno prisustvo posle rata u Avganistanu.
       Rumunija i Bugarska su nastojale da se i same što bolje preporuče, ali im to možda ne bi pomoglo - kao što nekima, koji su se takođe trudili, nije pomoglo - da Sjedinjene Države nisu, iz sopstvenih interesa, a ne toliko zbog truda njihovih bivših monarha, Mihaila i Simeona, u njihovom slučaju malo ublažile svoje kriterijume o vojnoj i političkoj podobnosti kandidata za članstvo u NATO. Istina, od ove dve zemlje zahtevaju se "dvostruki napori" u sprovođenju demokratskih reformi, borbi protiv korupcije i reorganizaciji oružanih snaga. Očekuju se i čistke na vlasti, jer bi autoritetu vlada "znatno pomoglo nekoliko skalpova", kako to reče jedan američki funkcioner.
       Međutim, kao najbitnija ostaje činjenica da su Amerikanci, protežiranjem pojedinih kandidata, iznenadili i svoje evropske saveznike. Na skupu deset zemalja koje žele da uđu u NATO, održanom nedavno u Bukureštu pod nazivom "Proleće novih saveznika", zamenik američkog državnog sekretara javno je podstakao Rumuniju i Bugarsku da "ubrzaju sprint u finišu", dok je predsednik Buš, u poruci učesnicima, jačanje južnog krila NATO-a ocenio kao "istorijski korak ka uklanjanju poslednjih podela u Evropi".
       Tako se može očekivati da samit NATO-a, koji će se u novembru održati u Rejkjaviku, na listi za prijem ima sedam članica: tri baltičke (Litvaniju, Letoniju, Estoniju), dve centralnoevropske (Slovačku i Sloveniju) i dve balkanske, Rumuniju i Bugarsku.
       Još je teško reći kako će ojačano američko vojno prisustvo na Crnom moru biti protumačeno u Moskvi i kako će se odraziti na odnose između SAD i Rusije. Nema sumnje da su ulazak Rusije u antiterorističku koaliciju i poboljšanje odnosa između Rusije i NATO-a donekle ublažili nekadašnju rusku osetljivost prema širenju alijanse. Postoji i britanski predlog o preobraćanju postojećeg Stalnog zajedničkog saveta za saradnju između NATO-a i Rusije u novo telo, popularno nazvano "19 plus 1", u kome bi ruski predstavnici učestvovali u kreiranju odluka alijanse. Predlog se, u Moskvi, još razmatra.
       Među šest crnomorskih zemalja (Rusija, Ukrajina, Turska, Gruzija, Bugarska i Rumunija) raspoloženje se okreće Amerikancima u prilog. Turska je još usamljena kao jedina članica NATO-a. Ali, u toku rata u Avganistanu Bugarska i Rumunija su stavile Amerikancima na raspolaganje svoje vazdušne koridore, vojne aerodrome, luke i pomorske baze, pa su čak poslale u Kabul, u mirovnu misiju, manje jedinice i izrazile želju da doprinesu, ako treba, i bezbednosti naftonosnih puteva. Pod vidom borbe protiv terorista Al kaide, koji su iz Avganistana prebegli u jednu gruzijsku planinsku enklavu, američki vojni instruktori i savetnici su već u Gruziji, na veliko zadovoljstvo predsednika Ševardnadzea. Ukrajina je u Partnerstvu za mir i potencijalno, bila bi jak kandidat za NATO-a da nije američkog nepoverenja u politiku predsednika Kučme, čija se vladavina, inače, ne vidi kao dugotrajna.
       Tako je Rusija ostala dosta usamljena na moru na kojem su se nekad suvereno vijorile njene zastave. Turska je, od pre godinu dana, počela da izražava zabrinutost zbog uvećanog broja ruskih tankera koji iz Novorosijska prevoze kaspijsku naftu kroz Bosfor na Zapad. Turska zabrinutost je zasnovana na tvrdnji da je Bosfor zagušen, što bi, u slučaju izlivanja nafte, moglo da izazove ekološku katastrofu ogromnih razmera i ugrozi bezbednost mnogoljudnog Istanbula. Možda je strepnja i razložna, a možda i preterana, ako se zna da jedan američki naftovod treba da ide iz Kaspijskog mora, preko Gruzije i Turske, do Mediterana.
       Postoji i alternativa: transport nafte, pod američkom kontrolom, tankerima od gruzijske luke Supse do Burgasa, a odatle naftovodima preko Bugarske, Makedonije i Albanije do Valone na Jadranu i dalje brodovima na Zapad - osim ako nestabilnost na Balkanu ne odvrati planere od ambiciozne zamisli.
       Kako god da bude, vidljivo je da se odnos snaga na Crnom moru uveliko promenio pre nego što su Amerikanci i stigli na crnomorske obale.