Vlasnik Kablovske televizije u Kikindi naplaćuje pretplatnicima 40 televizijskih kanala 200 dinara mesečno. Otkada su ukinuli TV-taksu na električno brojilo, proizlazi da dnevno iz kućnog budžeta izdvajam jedva sedam dinara za sve programa kablovskog repertoara.
       U stvari, ako podelim 7 sa 40, skontam da za svakodnevno (neprekidno) konzumiranje jednog od domaćih ili stranih TV-kanala izdvajam jedva oko 17 para. I kad dodam utrošak električne energije i amortizaciju TV-prijemnika i stalne popravke daljinskog, opet nema ni 20 para na dan. I onda se kao i svaki Banaćanin sa zmijom u džepu upitam: a, di su tu novine?
       Petnaest dinara treba platiti samo jedne novine, a tokom mesec dana za oko pedeset (što dnevnih, što nedeljnih) živog te oderu na trafici. Mogu samo da zamislim kako bi to bilo kada bih mogao sa daljinskim upravljačem da biram novine koje ću čitati i sve za 20 para dnevno.
       Na primer, počinjem prvo da listam "Danas", dođem do Koraksa, super, a onda u dnu iste strane vidim izvinjenje redakcije zbog komentara redakcije! Op, daljinac i eto me na "Glasu javnosti". Bacim pogled i vidim profesora Kostu i... spas je u dugmetu. Idem na "Blic" na blic i to je mnogo, prelazim na "Politiku", kad tamo feljton o Ratku Mladiću od Srebrenice - dve sekunde zadržavanja, prebacujem se na "Večernje novosti". Očita greška, kao kada naletite na pornić dok sedite sa kevom i ćaletom (ili sa decom, svejedno), i munjevito prebacujem na "Nacional". A tamo još jača varijanta: grupni seks sa životinjama. Radi palac na daljincu i sledeći je "Dnevnik": mumije i razni skeleti idu prema vama, buuuu, hoće da iskoče iz ekrana. U dugmićima je spas. Prebacujem na "Vreme", a ono mutno, a u koloru. Prelazim na NIN, jedini crno-beli kanal na novinskoj-kablovskoj, još u tom trenutku sa ispovešću Patriote Radeta sa sve 50 000 crno-belih dolara u gro-planu...
       Naletite i na lokalne novine: "Kikindske" sa po ko zna koji put repriziranom nagradnom ukrštenicom ili "Novo vreme" sa još jednom pohvalom sjajnog dizajna pločica IGM "Toza Šegrt-Marković".
       U, to bi bilo super, ali...
       Ovako, ostaje mi mogućnost da za dvadeset para po čitav dan gledam "Cartoon Netnjork" i "Boomerang". Vazda crtaći.
       Uz to, za dvadeset para Miodraga Popova ne moram da gledam, jer, da li treba ponavljati, imam daljinski. Nisam navikao da tog rasnog ratnog reportera gledam u zabavnim emisijama na ružičastoj televiziji i zaista mi je neshvatljivo kako to da ga neka izraelska televizija nije unajmila da izveštava iz Ramale ili Si-En-En za dopisnika iz Gvantaname, tek toliko da i oni progledaju. K'o i mi početkom devedesetih.
       Ne moram da gledam nijedan od dva kanala Televizije Novi Sad, iako su to najskuplji kanali na kablovskoj - toliko su ružni i očajni da je i dvadeset para - bacanje para.
       Čak ni RTS ne moram da gledam, naročito ne kada Stefan Grubač i Slobodan Jovanović govore o svojoj blistavoj novinarskoj karijeri. I Bogoljubovu televiziju zahvaljujući daljinskom mogu da preskočim, sve da Bujošević svaki dan ceo dan dovodi goste, a o DžU-Infu da i ne govorim...
       I sve to za dvadeset para na dan. Džaba.
      
       ŽELJKO BODROŽIĆ