Iako je i u našim postmodernim filozofskim krugovima istaknut zahtev da se "izađe iz Grčke", to jest da se, konačno, raskrsti sa aristotelovskom metafizikom, odlukuo tome zdanja doneće,ipak,"pozitivisti", političarii - donatori

      Za početak budimo malo jetki: otkud uopšte postmodernizam u filozofiji kod nas, kada Srbi, sem Brane Petronijevića, i nemaju više koga da pomenu? Jedini filozofski pokušaj da se objasni zašto Srbi, skloni "mlaćenju prazne slame", nemaju nikakvu filozofsku tradiciju, jeste jedan veoma važan esej našeg filozofa Milana Kovačevića. Njegov esej o županu Nemanji i njegovoj despotiji. Da Kovačević nije nesrećno stradao, taj esej bi se sigurno razvio u važnu filozofsku knjigu za Srbe. Ovako, ta tema čeka nekog drugog filozofskog pisca...
      
       Nemanjići i Evropa
       Jer, dok su u Krakovu, Pragu, Đenovi, Padovi i Bolonji osnivani prvi univerziteti u Evropi, na kojima su se proučavali Aristotel, matematika i astronomija, kod Nemanjića na dvoru jelo se, je l'da, zlatnim escajgom. A Aristotel, prvi komšija, maltene, nadomak Studenice, "nije bio dostupan"! Zato nismo imali ni renesansu, ni Dantea, ni Bokača, ni Kopernika, ni Jana Husa...I da li samo zato što smo se, u vreme Nemanjića, oglušili o Aristotela - nismo ni ušli u Evropu?
       Kako je onda moguće da se u jednoj takvoj sredini, gotovo bez ikakve filozofske tradicije, odjednom "zapatila" postmoderna i da je, pri tom, dosta bučna i "difuzna"?
       Filozof Nenad Daković kaže:"To je zavodljivo pitanje.. Gledajući spolja, bar po broju prevedenih naslova iz savremene filozofije, na osnovu nekoliko naslova domaćih autora i sudeći, naročito, po stanju u savremenoj srpskoj književnosti, ima se utisak da je postmoderni tekst ovde ostavio neki trag. Ali, postmoderna u našoj filozofiji nije teorijski izgrađena, to ogromno područje filozofskog mišljenja je kod nas još otvoreno gradilište. Naravno, postoje neki pokušaji Miška Šuvakovića, Milorada Belančića, Novice Milića, Mladena Kozomare čija su dva ogleda objavljena sa ogromnim zakašnjenjem. Tu su i radovi Mileta Savića, Branka Romčevića, Slobodana Prošića i drugih."
       Daković je jedan od retkih domaćih filozofa koji se, bez zazora, deklariše kao postmodernista tako da se, ne samo zbog toga, i nametnuo kao bard naše filozofske postmoderne. Na njega se najviše i odapinju strelice i žaoke. Između ostalog i zbog Dakovićeve omiljene postmodernističke teze da je - "neophodno izaći iz Grčke". On kaže:
       "Mi još nismo izašli iz Grčke, mislim, iz antičke metafizike, ako smo u nju, uopšte, i ušli, imajući u vidu varvarstvo koje nas okružuje. A iz Grčke je teško izaći. Jer, Derida kaže da u istorijskoj dubini koju nauka i filozofija istorije mogu samo da pretpostavljaju, mi znamo da smo povereni bezbednosti grčkog elementa. E, sad, ako je postmoderna izlazak iz ove bezbednosti grčkog elementa, a mi, Srbi, u taj grčki element nismo ni ušli, onda znači da smo mi u - paradoksu!"
      
       Svinje i tautologije
       Kako na taj srpski paradoks gleda postmoderna Evropa?
       Daković kaže: "Kada sam 1992. godine boravio u Berlinu, sećam se iznenađenja mojih nemačkih kolega i domaćina. Čudili su se da neko ko je došao iz Beograda uopšte govori o postmoderni!? Jer, mi i danas u Srbiji, 2002. godine, nasuprot postmoderni, još imamo pogubnu prevlast Istog i Jedinog, i, to u najopasnijem etničkom elementu. Tako da je, zaista, pitanje: otkud postmoderna u Srbiji u kojoj zahvaljujući opštem haosu i nasilju, i svinje umiru od gladi na životinjskim farmama kod Zrenjanina? I ovde se meni zaista nameće jedan postmoderni odgovor: filozofija je, kao i književnost, izgleda, samo tautologija ili neminovno greška u zaključivanju."
       I dr Mladen Kozomara, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, priču o postmoderni počinje - cinično. On kaže:"U jednom razgovoru, 1983. godine, pred kraj života, pozvan da se izjasni o postmodernizmu, francuski filozof Mišel Fuko reagovao je pitanjem: Šta nazivamo postmodernizmom? Nisam u toku." A Fuko je, dodaje Kozomara, "poslednji čovek koji bi u ovakvim stvarima mogao biti neobavešten, pored ostalog, i stoga što se, po opštem mišljenju, njegovo delo nalazi u središtu kontroverzi o postmodernizmu".
       Zašto je onda Fuko hteo da ignoriše celu tu priču o "postmodernizmu"?
       Kozomara kaže: "O tome se, naravno, može samo nagađati. Pa, ipak, kao da, u istom razgovoru, sam Fuko ukazuje na mogući trag. Fuko je, naime, hteo da ukaže na alarmantnost situacije u javnom obrazovnom i kulturnom prostoru, u kome filozofska misao, kao oblik visoko artikulisanog govora 'kliza na nivo potrošačkog predmeta' i biva na razne načine masmedijski divulgirana i 'svedena na marketinšku parolu'."
       Ako, ovako, gledamo na stvar, dodaje Kozomara, onda je Fuko, i te kako, "bio u toku" kada je reč o postmodernizmu! Jer, ovakva dijagnoza, zapravo, pogađa srž onoga o čemu je reč, ne samo u vezi sa "postmodernizmom", nego uopšte sa izgledima artikulisanog govora koji bi bio kritički odgovor vremena na ovu globalnu krizu našeg vremena, a ne samo njen puki cinični, odnosno, apologetski izraz.
       Dakle, kontroverze o "postmodernizmu" tiču se ovog "stanja" ili "kretanja" koje svaku smislenu reč svodi na "marketinšku parolu", a to preti da apsorbuje i obesmisli svaki kritički napor, svaki impuls kritičke kulture čiji je eminentni lik upravo ono što se od Grka pa sve do danas nazivalo filozofijom, kaže Kozomara.
      
       Globalno varvarstvo
       Ali, ako ova samo grubo naznačena dijagnoza pogađa stvar, ako je tako u samom središtu onoga što se zove "današnji svet" ili "svetski poredak", ako je tu i filozofsko mišljenje svedeno na "potrošni predmet" i "marketinšku parolu" - nije li i tu reč o "globalnom varvarstvu"? I kakvi se onda efekti mogu očekivati na periferiji sveta, u Srbiji?
       Kozomara na ovo odgovara pitanjem: "Čemu možemo da se nadamo u provinciji ovog globalizujućeg kretanja tamo gde ova degradacija kritičke filozofske kulture munjevito zahvata, kao kod nas u Srbiji, ne samo naše postmodernističke marginalce, koji su u ovoj priči samo bezazlena nuspojava, nego i njena poslednja, kakva-takva uporišta?
       Na primer, obrazovne institucije, u kojima, sva je prilika, više neće biti mesta za Aristotela (i ontologiju), ali će zato u duhu sveopšte 'reformske racionalizacije' biti mesta za 'primenjenu etiku' (!?) Jer, tako, razume se, biva u ostalom normalnom svetu. I, priznaćete, šta bi sav taj normalni svet još mogao da započne sa tim starim Grkom, sa Aristotelom!? Dakle, u naznačenim tendencijama možemo videti najavu svojevrsnog trijumfa postmodernizma. A trijumfima obično prethode, ali, bogme, i slede - porazi. Trijumf je, dakle, kraj."
       Od Kozomare, dakle, doznajemo da će sa beogradskog Filozofskog fakulteta, Odeljenje za čistu filozofiju, zaista, Aristotel biti IZBAČEN iz nastavnog programa!? A to vam je kao kada biste na Likovnoj akademiji izbacili Leonarda i Mikelanđela, a sa Fakulteta dramskih umetnosti i glume, recimo, Šekspira!
       Tako će Srbija, iako nije imala ništa lično sa Aristotelom onda kada je trebalo, to jest, u tzv. ranom srednjem veku, sada učestvovati u jednom novom "srednjovekovnom mračnjaštvu"! Ali, Aristotela, iz Kapetan Mišinog zdanja izbacuje "pozitivistička linija" uz pomoć modernih neoliberalnih političara. Iz toga proizlazi kao da je "zavera" protiv Aristotela bila sinhronizovana; ideja o svrgnuću došla je od postmoderne, a egzekucija je delo pozitivista i liberala.
       I dr Divna Vuksanović, filozof i pesnik, smatra da "izbacivanje Aristotela na ulicu nije trik i poenta naših postmodernista, već naših političara i stranih donatora".
       Ona, otvoreno, kaže: "Niko vam u inostranstvu, pa ni ovde, neće dati donacije za neki metafizički projekat! Jer, koga danas, kod nas, i u Evropi, interesuje Aristotel? Koliko znam planove Evropske unije u kulturi i nauci, sve više jača trend odstranjivanja metafizike iz visokoobrazovnih institucija. Jer, metafizika je, razvojem modernih nauka, izgubila epistomološki značaj, iscrpla je, donekle, svoju paradigmu. Ali, baš kao takva, ona se poslednja i opire instrumentalizovanju znanja. Metafizika jeste postala krajnje nefunkcionalna, ali je, pri tom, ostala krajnje subverzivna prema modernom pozitivističkom znanju. Pozitivisti u filozofiji i liberali u politici to znaju. I u Evropi i u Srbiji. Znaju da je metafizičko mišljenje jedino pravo filozofsko mišljenje, a filozofsko mišljenje je opasno i treba ga onemogućavati na sve načine."
       Divna Vuksanović, pak, ne doživljava sebe kao postmodernog filozofa i pesnika. Ona, međutim, postmodernu shvata kao neophodan zahtev da se revolucioniše paradigma, da se prevrednuju vrednosti, pa i Aristotel i ostali filozofi klasike:"Sve dok je postmoderna na tom poslu, ona nije u opasnosti od iskliznuća u isprazni egzibicionizam i formalizam, sličan sofistima iz postaristotelovskog vremena. Uostalom, nijedan današnji filozof ne može da mimoiđe postmoderne strategije čak i ako se bavi Kantom."
      
       Sujete i ambicije
       Postmodernisti su, kod nas, istisnuti iz institucija, univerzitskih i političkih. Ali, to ne znači da su gadljivi na politiku.
       Dr Vladimir N. Cvetković, profesor na Beogradskom univerzitetu, to ovako kaže: "U političkom smislu, pojedini domaći postmodernisti preuzeli su internacionalističku retoriku univerzalne pravde negdašnje levice prožetu frazama liberalizma, dok su stari levičari osvežili marksizam pojedinim konzervativnim teorijama i utopističkim predlošcima koji se, po principu 'jedinstva teorije i prakse', unose u real-politiku. Otuda jedni filozofe i dalje doživljavaju, to jest, optužuju da su otelotvorenje 'mraka i reakcije', 'apologete moći' ili prosto 'pretenciozni amateri' koji ostavljaju pogubne tragove za sobom. U tom smislu se iz kofera vade one stare pojednostavljujuće i nemušte podele na 'praksisovce' i 'analitičare', na 'moderniste' i 'postmoderniste', 'tradicionaliste' i 'avangardne'. A kada se iskorači iz začaranog kruga ličnih sujeta i ambicija i kada se pokuša trezveno sagledati ono što filozofija u nas danas jeste, onda, pre svega, u oči pada - slaba produkcija. Stručnih filozofskih tekstova je malo, časopisa još manje, a najmanje je knjiga. Pri tom, ne mislim na 'dobre knjige', već doslovno na bilo kakve filozofske produkte."
       Od toga pate i domaći postmodernisti - deficit filozofske produkcije. A hitova još nigde na vidiku.
       I možda bi prvi postmoderni hit bila filozofska knjiga o Nemanji, Savi i Aristotelu.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ