Domaći kriminalci otkrili su nov način da dođu do "brzog" novca - kidnapovanjem ljudi radi otkupa. Postoji li način da se crna serija prekine

      Ni godinu i po dana posle otmice sina Stefana, Slobodan-Boba Živojinović ne želi da priča o tome. Miroslav Mišković, vlasnik "Delta" holdinga, i dalje pokušava da se navikne na pratnju vidljivih i nevidljivih telohranitelja, a Miroslava Majkla Đorđevića prijatelji iz inostranstva s čuđenjem pitaju šta još traži u Beogradu, gradu u kome kidnapuju bogate i uspešne.
       Traume zbog kidnapovanja očigledno ostaju a strah se uvukao u kosti mnogobrojnih potencijalnih žrtava... Zato je prošlonedeljna otmica Milije Babovića pobudila pažnju javnosti više zbog onoga ko je otet, nego šta mu se dogodilo. I ovo, valjda, dovoljno rečito opisuje koliko je fenomen otmica raširen tako da se o njemu, paradoksalno, sve manje i govori; jednostavno, prihvata se i ne stiže se reći nešto više jer, u poslednjih godinu i po - dve, otmica otmicu stiže.
      
       Nestanak Milije Babovića
       Biznismen Milija Babović, čovek koji je kao u američkom snu od butika "Atila" otvorenom u garaži porodične kuće u Beranama stigao do suvlasništva u "Verano grupi" (zastupnik "Pežoa", "Ripleja", "Levisa", "Bate"... "Sonija", "Gorenja", "Armala", "Guđir" guma, VIP rentakar, benzinske pumpe "Ciklon", a "grupa" je i vlasnik 67 odsto akcija "Banjalučke banke"), otet je u nedelju uveče 24. marta u Južnom bulevaru u Beogradu, kada se vraćao s malog fudbala. Nije imao telohranitelja, samo šofera koga su napadači, njih četvorica kako se navodi, odeveni u tamnu sportsku odeću, s navučenim kapama "fantomkama" i naočarima za sunce, svojim kalašnjikovima lako onemogućili da učini bilo šta. Za to vreme - a sve je, tvrdi se, trajalo desetak sekundi - Milija Babović uguran je u crni "audi A6" (ukradenih beogradskih tablica 490-056, moguće i sam ukraden) i odvezen "u nepoznatom pravcu".
       Od tog 24. marta pa sve do danas, barem koliko je javnosti poznato, otmičari se nisu javili sa eventualnim zahtevom za otkup, no i pored toga ne sumnja se da je novac glavni motiv otmice, te da će za Miliju Babovića biti zatražena milionska suma.
       Ili se, ipak, sumnja? Načelnik Uprave kriminalističke policije SUP-a Beograd, major Jadranko Petković, u razgovoru za NIN kaže da je "pitanje da li je to, uopšte, otmica, pošto je otmica po zakonu imovinski delikt, a još nikakav zahtev nije ispostavljen". "Zasad, što se nas tiče, reč je o protivpravnom lišavanju slobode", dodaje.
       Iako je još 1994. godine u okviru beogradskog SUP-a formiran poseban Odsek za suzbijanje iznuda i otmica, "protivpravno lišavanje slobode radi otkupa" postaće problem tek nekoliko godina kasnije. Ostala je, tako, i na stranicama NIN-a zabeležena najava eksperata posle otmice Ivana Stambolića da ćemo se "tek suočiti sa ovom vrstom zločina".
      
       Zakonitosti kriminala
       "Bilo je samo pitanje vremena kada će i otmice da se pojave kao vid kriminala. Zna se da postoje određene zakonitosti u njegovom razvoju", govori za NIN kriminolog dr Dobrivoje Radovanović. Dodaće naš sagovornik i da su "otmice postale profitabilan posao pošto je država napala organizovani kriminal i suzila resurse njegovog finansiranja".
       I major Petković navešće da se Odsek za suzbijanje iznuda i otmica u početku najviše bavio iznudama ("reketom"), dok se "broj otmica povećao u poslednje tri-četiri godine" (Prvi "pravi" kidnaperi, dva brata Timotijević i njihova majka, otkriveni su doduše i nešto pre toga.) "Mislim da je uzrok ovome ratno okruženje koje smo godinama imali", kaže. "Ono je, jednostavno, proizvelo određenu vrstu ljudi. Ratovi su se završili, i ti ljudi su došli ovamo, i uvideli da ono što su radili tamo i ovde može da im donese novac." Kazaće takođe Petković i, "nesređeni društveni odnosi generator su mnogih krivičnih dela", što potvrdu ima u tome da su iskustva slična ovome koja sada stičemo već doživele i ostale zemlje u tranziciji.
       Ko su, zapravo, ljudi koji kidnapuju po Srbiji? Poznato je, naime, da su u nekim otmicama učestvovali i bivši policajci, u nekoliko navrata čak su prilikom samog kidnapovanja i upotrebljavane policijske uniforme koje bi, je l', trebalo da uliju poverenje i sigurnost. Ipak, generalno uzev, otmičari se regrutuju iz krugova "kriminalnog podzemlja", i to naravno onog njegovog dela koji je skloniji, recimo, oružanim pljačkama nego sitnom džeparenju po tramvajima.
       Uzgred, istaći će i Petković i Radovanović, ranije je situacija bila prostija - zastupljene su bile mahom "dužničke" otmice (odvedu te u privatni zatvor dok ne vratiš pare), i njih je bilo mnogo lakše rešiti pošto je bilo "dovoljno istražiti poslovanje otetog", kako kaže dr Radovanović.
       Sada pak, novo vreme uspostavilo je i nove standarde a sa njima dovelo i "klasične" otmice koje se "mnogo teže otkrivaju, pogotovo ako ih preduzimaju ad hok oformljene grupe kriminalaca." "Upravo ta vrsta je sada zastupljena," navodi Radovanović.
      
       Prisluškivanje policije
       Ova vrsta otmica teža je za otkrivanje, naravno, pod uslovom da su odrađene "po pe-esu". Praktično, to najpre znači da se dobro odradi domaći zadatak - "tipovanje" žrtve i procena platežnih sposobnosti žrtvine porodice, njeno praćenje i upoznavanje s navikama i eventualnim slabim tačkama u rutini ("Otimani su i ljudi koji imaju obezbeđenje", kaže Jadranko Petković), unapred se priprema i mesto na kome će se oteti držati do isplate, naravno kao i automobil za bekstvo s mesta otmice, po pravilu što skuplji i brži pošto je imperativ pobeći, a ne biti neupadljiv. U samoj otmici učestvuju najmanje tri čoveka, uz dodatne "kolege" (i koleginice, pogotovo ako se kidnapuje nečije dete) koje će biti angažovane na čuvanju "plena".
       Dobro organizovana otmica podrazumeva i da otmičari imaju vezu u policiji koja će im dojaviti šta čini suprotna strana, ili, makar, da prisluškuju policijsku radio-vezu. Zanimljiva je baš u ovom smislu otmica Ljiljane Tošić-Jovanović, ćerke Ace Pekara. Major Petković kaže da su je otmičari pustili na slobodu bez plaćenog otkupa jer su shvatili da se "sužava obruč oko njih". "Moguće je da su nas opazili, ali je moguće i da su slušali našu radio-vezu", objašnjava, dodajući i da istraga nije ukazala na mogućnost da je informacija "iscurela" iz policije.
       Cena života koji treba da se otkupi plod je "slobodne procene", navodi Petković, dodajući da su "početne cifre najčešće mnogo više od krajnjih". "Ima tu dosta cenkanja", kaže, i navodi najsvežiji primer otmice Slavke Penezić (vidite okvir "Spisak otmica"). Ipak, potvrdiće takođe, isplaćivani su i višemilionski iznosi.
       Utvrđivanje cene, nadovezuje se dr Dobrivoje Radovanović, koristan je pokazatelj i samoj policiji: "Enormne, nerealno visoke početne sume znak su da je reč o ad hok formiranoj grupi, što je policiji važan znak da bude još opreznija kako žrtva ne bi imala posledica, jer su takve grupe nepredvidive."
       "Profesionalni" otmičari pak, kaže Radovanović, znaju ne samo koliko novca traže, već i da žrtva ne sme da pretrpi zdravstvene posledice, te da je dok je u zatočeništvu treba staviti u pristojne životne uslove. Pored toga, porodica se obaveštava u roku od 48 sati i pri tom joj se stavlja do znanja da je oteto lice živo i zdravo. Ipak, ma koliko profesionalno odrađena, otmica u kritičnu fazu dospeva u trenutku primopredaje novca.
      
       Bavarci pomažu
       Policijska, pak, strana priče kreće od porodice otetog, koja pristaje, ili ne, da sarađuje sa policijom. Policija radi svoj posao u svakom slučaju, kaže major Petković, uz osnovni imperativ da se sačuva život oštećenog, kako se to kaže policijskim žargonom. Važni su tokom istrage i kontakti sa podzemljem, a u kritičnom trenutaku primopredaje novca, moguća su dva pristupa - "agresivni", da se odmah "startuje" onaj ko preuzima novac pa da se od njega izvuku sve potrebne informacije o saučesnicima i mestu gde je žrtva, i drugi način koji naša policija preferira zato što je "život otetog na prvom mestu", a to je da se preda novac za otkup, pa da se policija posle toga uključi. U rešavanju otmice Slavke Penezić učestvovao je i njen suprug Milun, i to tako što je, pre nego što će otmičarima predati novac, policiji dao da popiše serijske brojeve novčanica. Novac pronađen prilikom hapšenja otmičara poklopio se sa tada načinjenim spiskom.
       Tehnička je opremljenost, ističu sagovornici NIN-a, možda i najbitnija, pošto treba pratiti "i ljude i tokove novca", kako kaže dr Radovanović, odnosno, "mi smo dosad radili praktično uz pomoć štapa i kanapa", slikovito će major Petković. On nije rad da govori o tehničkim pomagalima koja su na raspolaganju policijama koje idu u korak s vremenom (što naša tek sad počinje), ali, možda je dovoljno reći da je našim policajcima "njihova oprema ličila na avaks". "Oni", to su bavarski policajci koji su krajem prošle godine, na molbu iz Beograda upućenu preko Interpola, kroz osam časova stigli u Srbiju i pomogli u rešavanju jedne otmice. Obećali su nam tada, kaže Petković, pomoć i u svim ostalim slučajevima, i pri tom nisu mogli da veruju čime mi sada radimo a kakve rezultate postižemo.
       Ako ćemo već o statistici, zvanična, policijska kaže sledeće: 2000. godine registrovana je 31 otmica, 2001. godine 36 (podaci za ovu godinu još se prikupljaju), a procenat uspešno rešenih je 85,19 odsto. Reč je, podvucimo, o otmicama koje se policiji prijave, s tim što naravno postoji i "tamna brojka" slučajeva koji se rešavaju na druge načine. Ipak, "normalan svet prijavljuje otmice", kaže naš sagovornik iz beogradskog SUP-a.
      
       Rizik i profit
       Podatak o procentu uspešno rešenih slučajeva je, svakako, utoliko značajniji što će i od toga zavisiti procena profitabilnosti ovog posla od strane potencijalnih kidnapera. "Pitanje je da li će u tom nadmudrivanju kriminala i policije otmičari proceniti da im se to ne isplati pa će se onda broj ovih dela smanjiti, ili će, ako dobar broj otmica ostane nerešen a kazne besmisleno niske, zaključiti da im se isplati rizikovati", govori dr Dobrivoje Radovanović.
       Procena potencijalnih otmičara teško da će, međutim, zavisiti i od policijske statistike budući da ona, na primer, kaže i da su od prošlogodišnjih 12 otmica u Beogradu samo dve ostale nerešene. A među rešene je ubačena i otmica Miroslava Miškovića, vlasnika "Delta" holdinga.
       Kao što je poznato, ministar policije Dušan Mihajlović tada je, pre skoro godinu dana, javno obećao da će podneti ostavku ne bude li ova otmica rešena. I, petoricu je naših državljana pariska policija isporučila 3. maja prošle godine, zvanično zbog falsifikovanih papira a nezvanično, zbog umešanosti u Miškovićevu otmicu. Nezvanično je postalo zvanično kada su tu vest potvrdili premijer Zoran Đinđić i ministar Mihajlović, a ubrzo zatim objavljena su i imena ove petorice: Dušan Spasojević, Mile Luković, braća Aleksandar i Miloš Simović i Vladimir Milisavljević. U Četvrtom opštinskom sudu protiv njih je podignuta optužnica, kako je NIN-u rekla Biljana Radovanović, tužilac ovog suda, zbog falsifikovanja isprava ali i zbog otmice više ljudi - kako je još prošle godine štampa opširno pisala, pored Miškovića, terete se da su učestvovali i u otmici Milenka Aleksića iz Subotice (navodno plaćeni otkup bio je tri i po miliona maraka), Dragoslava Vukovića iz Novog Sada (dva miliona) te Požarevljanina Svetozara Obradovića (pola miliona).
      
       Red i zakon
       I policija i tužioci tvrdili su da su im optužbe potkrepljene čvrstim materijalnim dokazima - pored ostalog i čuvenom dlakom s glave koja je slata u Beč na ekspertizu a koja umalo nije došla glave ministru Mihajloviću pošto se pričalo da se ona usput zagubila. Međutim, proces kao da od tada nije ni mrdnuo, ako već nije i zakoračio unazad. "Čeka se da počne sudski postupak", navodi tužilac Biljana Radovanović. A okrivljeni su, do početka sudskog postupka, na slobodi, iako bi ih scenarista serije "Red i zakon" sa BK Televizije teško pustio čak i uz podebelu kauciju, s obzirom na ono za šta se terete.
       U međuvremenu, i okrivljeni i njihov advokat Slobodan Milivojević tvrde da su nevini, a sevnula je s ove strane i pokoja optužba i pretnja: sve je nameštaljka, saopšteno je, i priprećeno da će se javno obznaniti kojim su to liderima DOS-a sačuvali glave tokom "oktobarske revolucije".
       S druge strane, i policajac Jadranko Petković i kriminolog dr Dobrivoje Radovanović opisali su kao neizbežan preduslov za prevenciju daljih otmica, pored efikasnog rada policije, i pooštravanje kazni i efikasniji rad pravosuđa. Izmenama Zakona o krivičnom postupku kazne su već pooštrene - maksimalna je sa osam godina zatvora "poskupela" na deset, a minimalna sa jedne, u određenim slučajevima, na pet godina. Što se efikasnosti pravosuđa tiče, vredi citirati ministra policije Dušana Mihajlovića: "Hoću da verujem da nisu tačna hvalisanja nekih bosova beogradskog podzemlja o procentu sudija koji su pod njihovom kontrolom."
      
       NIKOLA VRZIĆ
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      
      

Posao za državu Miroslav Mišković, godinu dana kasnije               Posle otmice moj život je sto odsto promenjen, kao i život moje porodice i rad moje kompanije. Sada je svuda prisutno što vidljivo, što nevidljivo obezbeđenje. Nisam naučio da budem praćen i na to se nikada neću navići.        Nisam svojim inostranim partnerima pričao o otmici. Kako da im pričam, kad hoću da njih i njihov kapital dovedem u Srbiju? I kada neko upita, brzo završimo razgovor o otmici.        Mnogo je bilo otmica u Srbiji i zato one treba da budu problem koji će rešavati i Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić i vojska i policija i tužilaštvo i sudstvo... Jednom rečju, to je posao za državu. Država mora da garantuje sigurnost i bezbednost svim svojim građanima. Država ne sme da dozvoli da bilo koja grupa otmičara bude sposobnija i jača od nje.

      
      

Spisak otmica 9. novembra 2000. godine u Bijeljini otet je Velimir Mandić, brat poznatog srpsko-bosanskog biznismena Momčila Mandića. Federalna policija BiH oslobodila je Velimira Mandića i pohapsila kidnapere, koji su za oslobađanje prethodno tražili tri miliona maraka, da bi, potom, pristali na pola miliona.               23. novembra 2000. godine otet je Stefan Živojinović, sin Brene i Bobe Živojinovića. Oslobođen je pošto su roditelji platili otkup - tvrdilo se - u visini od dva i po miliona maraka. Niko nije uhapšen, iako su se u novinama pojavljivale informacije da "policija ima prilično jake indicije ko stoji iza otmice".               11. decembra 2000. godine u Kragujevcu otet je Milija Milosavljević, vlasnik TV IN i jedne pumpe. Tražena su dva miliona maraka, on je, iako ranjen, uspeo da pobegne kidnaperima koji su kasnije, većinom, pohapšeni.               19. januara 2001. godine otet je bračni par Jelena i Bojan Rodić, suvlasnici kompanije "Rodić MB" iz Kule. Otkup od navodnih 200 000 maraka je plaćen za njihovo oslobađanje (opet navodno, prvobitno je traženo pola miliona), a otmičari su kasnije uhapšeni.               19. marta 2001. godine otet je u Novom Sadu Dušan Krstović iz Podgorice, za čije je oslobađanje traženo tri i po miliona maraka. Policija ga je oslobodila pet dana kasnije i uhapsila trojicu otmičara.               9. aprila 2001. godine na Novom Beogradu je kidnapovan Miroslav Mišković, vlasnik "Delta" holdinga. Odvezen je "audijem A6" sa zatamnjenim staklima i pušten dvadesetak sati kasnije pošto je plaćen otkup od, kako se tvrdilo, čak sedam miliona maraka. Iako su predstavnici vlasti tvrdili da su otmičari pohapšeni, niko još nije osuđen.               19. aprila 2001. godine otet je Bojan Matijević, sin Petra Matijevića, vlasnika Mesne industrije "Matijević". Oslobođen je na crnogorsko-albanskoj granici 23. aprila pošto je plaćen otkup od 980 000 maraka. Otmičari su kasnije uhapšeni, među njima i bivši pripadnici srpske i crnogorske policije i Vojske Jugoslavije.               13. septembra 2001. godine u Beogradu je oteta Ljiljana Tošić-Jovanović, ćerka poznatog Ace Pekara (Aleksandra Tošića). Trojica napadača, od kojih su dvojica u policijskim uniformama, uvukla su je u zeleni BMNj da bi je pustili tri dana kasnije pošto su "procenili da bi za njih bilo suviše rizično da preuzmu novac". Tražili su, navodno, nekoliko stotina hiljada nemačkih maraka.               10. marta 2002. godine u Beogradu je oteta Slavka Penezić, supruga Miluna Penezića, vlasnika firme "Daneks" iz Užica. Oslobođena je četiri dana kasnije, u noći 14. na 15. mart, pošto je isplaćen otkup od 100 000 švajcarskih franaka (početna suma bila je 900 000). Uhapšena su trojica od četvorice otmičara, dosad je pronađena i oštećenima vraćena polovina otkupnine.